Sila centrifuge

Veče uoči koncerta Brusa Springstina, u sopstvenoj dokolici, prošetao sam čuvenom Reperban ulicom u Hamburgu, nekih zapravo celih 600 kilometara severnije u odnosu na Hokenhajm. Godinu dana ranije, 2022, nisam uspeo da pobedim viralni algoritam Tiketmastera i kupim karte za ovu nemačku prestonicu medija i entrtejnmenta. Proletelo je vreme i svet je ovog leta u zbačenom, postpandemijskom obrascu ponašanja, kao i nakon godinu dana rata u Ukrajini saživljen u načelnoj solidarnosti, priuštio sebi konačni odušak. Muzička industrija svetskih turneja je naprosto eksplodirala i samo je bilo pitanje hipotetičkog odabira ne toliko ličnog prioriteta, koliko poslednje velike prilike. U međusobnoj globalnoj kompetitivnosti Tejlor Svift i Bijonse, Koldpleja i Dipeš Moda, Eltona DŽona i Brusa Springstina, najkraću – moju šibicu je izvukao poslednji i verovatno najvažniji. Zašto je tako, šta ga to čini najvećim danas, pokušaću da pojasnim utiskom s početka sa Sent Paulija, kultne pop-istorijske lučke četvrti u kojoj su ponikli Bitlsi pre 60 godina. Neverovatno, i sada je to kvart u kojem se prožima legalna prostitucija, pip-šou klubovi, rokenrol klabing, javna još uvek legitimna sloboda alkohola. Šatra „moto zid smrti“ kao bukvalno arhaični zabavni sadržaj preuzet iz pesme Atomskog skloništa. Sve što se čini kao anahroni recidiv i atavizam bolje prošlosti, kulturološki šok jednak npr. recentno ponovnom sagledavanju digitalno restaurisanoj verziji filma Pas koji je voleo vozove, života naših roditelja i nas kao dece, od pre samo pet decenija. Doslovno takva analogna, poslednja je cirkusna predstava Sprinsteen & E Street Bend, 2023 tour od Tampe na Floridi 1. februara preko različitih gradova Evrope i Hokenhajma 21. jula, sve zaključno sa San Franciskom, ponovo u Americi na kraju godine. Jer kao što na početku svoje biografije kaže, Springstin je pre svega zanatski mađioničar, potom muzičar – poslovođa, The Boss iliti šef velikog orkestra, što mu je godinama brend nadimak. I od te autobiografije objavljene 2016, njenog prvog hrvatsko-srpskog prevoda, počinje moje interesovanje za Brusa Springstina. Čini mi se da nikad nisam bio ničiji apsolutni privrženik, fan koji naizust poznaje celu diskografiju, dok nisam na drugoj strani u jednom kratkom delu svog života kao izvršni producent radio najveće turneje na ovim prostorima: Duran Duran na Sajmu, Rolingstonse u Beogradu i Budvi, Polis na Ušću, JuTu u Zagrebu. Dovoljan uslov da ovde objektivno prenesem utiske u superlativima i životno iskustvo koje mi je pomoglo da volšebno iz prenapučenog partera pređem u rekreativni fan-pit boljeg i bližeg pogleda u Hokenhajmu. Hokenhajm je pored Verhtera u Belgiji i Ferare u Italiji bio jedan od tri nestadionska open-air nastupa koji je imao za svrhu da pokupi i apsorbuje što veći broj običnih gledalaca koji sebi ne mogu da priušte tzv. agregaciju dinamičke cene karte. Live Nation i Tiketmaster koncertna agencija i istovremena preprodaja karata jedan su od najomrznutijih monopola, ali čije su zvezde jednako i Tejlor Svift i Brus Springstin. Na stadionima i s ograničenim brojem sedenja prilikom početka prodaje, oh, da čak i tamo, figurira čekanje u redu s generičkim botovima, gde se njihove karte potom pojavljuju na tapkaroškim sajtovima i cenama od 300 do 500 evra. Hokenhajm je u saobraćajnoj komunikacijskoj prijemčivosti Rajnske aglomeracije Frankfurta i Štutgarta, Francuske i Švajcarske, ali naravno da nije bilo pametno doći kolima. S–ban regionalni vozovi iz Manhajma i Karlsruea nisu bili dovoljni da u redovnom redu vožnje prime ovoliku količinu hodočasnika. Štaviše, ja sam se taj isti dan brzim vozom ICE spustio spomenutih par stotina kilometara od Hamburga, po ceni vozne karte skupljoj od koncertne. Sada svi zajedno u neprekinutoj koloni, pešačimo kroz Hokenhajm, od lokalne stanice do autodroma, zazivajući nevericu lokalaca odviknutih od Formule 1. Sve me to nekako podseća na Guču i Hipodrom, jer Hokenhajm varoš i ring su upravo to – jedna velika VIP tribina i koloplet asfalta i travnjaka pod upeklom zvezdom i bez hladovine za utrke konjskih snaga. Ali Brus Springstin nam se revanširao za samopregor i trud jer koncert počinje u 19.30, po dnevnom svetlu, bez predgrupa i ikakvih specijalnih efekata. Samo sirova energija i čista emocija između njega, E Street benda i publike, evo biće sada pola veka postojanja. Hodočasništvo ili hadžiluk, Ostrog ili Meka, počinjem da shvatam privrženost bez rezerve od prve Born to Run (1974–77) do pretposlednje turneje River (2016–17), imenovane po njegovim najvećim hitovima i pomenutoj publicistici kojom me Springstin kupio. U magnovenju, sećam se moguće sopstvene zavisti na Di-džej Pepea i Sergeja Trifunovića. Kao i dobar deo Beograđana – poznanika koji su bili u Milanu 2016, jer se od tad činilo da Springstin i E Street više nikad neće otići na svetsku turneju, pogotovo što je u tom razdoblju Brus održao čak 267 rezidencijalnih solo šou koncerata isključivo na Brodveju. Nadam se da će moj prijatelj Ninoslav Rupić koji je sada gledao Barselonu, Geteborg, Feraru i Minhen, od snimaka mobilnim telefonom montirati valjani dokumentarac. I nema predaje – No Surrender, tako i time jednostavno počinje događaj, ali neću poimenice prepričavati set listu što ovakvi tekstovi inače imaju pretenziju da čine. Koncert, iako je potrajao dva sata i 40 minuta, ne traje više četiri kako je znao u prošlosti, nema suvišne priče, muzičkih želja i sijaset kavera. Još sam pod utiskom tri pesme: Last Man Standing kao omažu, konačnici sopstvenog trajanja i tog našeg vremena, Thunder Road kao istinskom kraju bez i pre bisa i Kitty’s Back demonstraciji muzičke virtuoznosti samog Springstina jednako i E Street benda. Iako je svirao čak šest pesama s albuma Born in the USA, nije i tu, naslovnu numeru i simboličku pobedničku himnu Pax Americane na kraju Hladnog rata. Naposletku, ona nam je i danas identitetska odrednica prepoznavanja, tad 35-godišnjeg derana Rust Belt glasnogovornika, koji će desetinama godina potom, jer oh da toliko je prošlo, biti uporediv s Kešom i Koenom, jednak Makartniju i Eltonu DŽonu, veći od Stinga i Kleptona, najpribližniji Bouviju ili Prisliju. Ali kako je Springstin zapravo prevazišao solo karijeru do timske igre, E Street je u stvari takmac Rolingstonsima i Ej-Si-Di-Si. Od Superbola 2009. kolektivno su u rokenrol holu slavnih kao nasleđe muzičke industrije i postojanja: 1972-1974. do 1989, i 1995 – 1999. do danas, mahom sad kao sedamdesetogodišnjaci – momci iz Ejsburi parka u NJu DŽersiju. Nemoguće je napisati ovaj tekst, a poimenično ne navesti Maksa Vajinberga na bubnjevima, čoveka koji je predvodio šou orkestar u emisiji Konana O’ Brajana, Roja Bitijana za klavirom („profesora Dujina“ jer jedini ima muzičku akademiju), Stivena van Zandta kao prvog gitariste (piratolikog glumca ne toliko s Kariba, koliko iz Sopranosa gde je igrao) i Nilsa Lofgrena kao drugog gitariste, te Garija Talenta na basu (jedinog originalnog člana iz prve postave 1972), Miami Horns Brass sekciju na čelu sa DŽejkom Klarensom na solo saksofonu (inače sinovcem preminulog Klarensa uz Danija Federičija preminulog originalnog člana) i Peti Skalfa (Springstinova supruga) kao prateći vokal i na akustičnoj gitari. Imam sopstvenu hipotezu da je Đorđe Balašević poetikom bio Springstin našeg podneblja, da je na njegovom stilskom tragu kao original, a ne kopija Z. S. DŽiboni, no nebitno, onaj moj lični utisak da sam prisustvovao najboljem koncertu u životu posledica je rečene uigranosti i usviranosti superbenda od 18 ljudi, kakvi su nekad ovde bili samo Indeksi, potom Korni grupa, čiji su muzičari Boček, Hreljac, Furduj i Kornelije Kovač na drugoj strani producirali karijere Balaševića i Čolića. Dan i bezmalo dva posle, dok se oporavljam od sila Springstinove centrifuge, kontempliram što u Manhajmu što u Majncu. U prvom gradu je Karl Benc izumeo automobil, u drugom Gutenberg štampariju, sve na čemu počiva naša civilizacija. Post festum saznanje da je u Hokenhajmu prisustvovalo čak 160.000 posetilaca što je verovatno najveći koncert decenije s prodatim kartama, Springstina kao pop ikonu stavlja u njihov rang. Zlatko Crnogorac