Demonokrntija na medijski pogon

Takmičenje za najbolju novu srpsku reč, u organizaciji sajta „Mala biblioteka“ iz Londona još je u toku, ali izgleda da trenutno nema mnogo razloga za uverenje da bi jedan od atraktivnijih predloga – demonokrntija – mogao izgubiti na aktuelnosti i lokalnoj zasnovanosti. Reč demonokrntija, prema tumačenju predlagača, odnosi se na „privid demokratskog uređenja, gde je demokratija zapravo upotrebljena protiv društva“. A čini se da je stanje koje ona tako slikovito opisuje u Srbiji i dalje nepromenjeno – uprkos upornosti građana koji već tri meseca nastoje da očuvaju žar najvećeg dosadašnjeg protesta protiv autokratske naprednjačke vlasti. Na zaključak o vitalnosti srpske demonokrntije ukazuju brojni primeri bahatosti kojim smo bukvalno zapljusnuti poslednjih dana – baš kao da nije ni bilo one dezorijentisanosti državnog vrha i gomile pogrešnih poteza posle šoka društva izazvanog nepojmljivim majskim zločinima u školi „Vladislav Ribnikar“ i Duboni i Malom Orašju kod Mladenovca. U prvim nedeljama posle zločina postojale su neke naznake izlaska u susret zahtevima građana koji protestuju protiv nasilja – najavljivano je, recimo, ukidanje rijaliti programa (ništa od toga), jedan ministar je podneo ostavku (socijalista, doduše - Branko Ružić) a ponešto se o protestu moglo čuti čak i na RTS-u. Tri meseca kasnije, bilo kakvo ispunjavanje zahteva građana deluje potpuno nerealno, ali je zato nasilje prema kritičarima vlasti povećano. I prilično ogoljeno. Najvažniji primer možda i nije najočigledniji: recimo da se, uz pomoć snažne medijske propagande, čak i može „zatrpati“ manipulacija sa navodnom spremnošću da se, osnivanjem skupštinskog Anketnog odbora, ispitaju činjenice i okolnosti koje su dovele do dva stravična masakra sa dvadeset (mladih) žrtava –da bi onda rad tog tela bio zaustavljen i pre nego što je počeo, a opozicija bila optužena za „lešinarenje“ i zloupotrebu tragedije u političke svrhe. Teže je, međutim, objasniti ono nasilje sprovedeno preko sekretara Skupštine Srbije Srđana Smiljanića, koji je onemogućio poslanike da iskoriste zakonito pravo da podnesu zahtev Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti tek usvojenog Zakona o planiranju i izgradnji, koji omogućava besplatnu konverziju građevinskog zemljišta. Ili, recimo, fizičko onemogućavanje novinara da postavljaju pitanja na skupu kome su, osim premijerke, prisustvovali ministar informisanja i šef delegacije EU u Srbiji Emanuel Žiofre... Osim potpune „razmahanosti“ u ponašanju, na zaključak o priličnoj konsolidaciji vlasti mogla bi da ukažu i istraživanja javnog mnjenja: prema junskoj anketi Nove srpske političke misli, recimo, zaustavljen je dotadašnji strmoglavi pad rejtinga SNS, koji sada stoji na 37,6 odsto – što i dalje jeste značajan pad u odnosu na parlamentarne izbore 2022, kada su naprednjaci dobili više od 44 posto glasova. „Masovna ubistva i velika građanska mobilizacija nakon njih proizveli su komešanje u bazi vladajuće stranke“, kaže politikolog Vujo Ilić. „Kritični momenat za vlast bio je kontramiting, na kome je trebalo da bude oko 200.000 ljudi, ali kome je prisustvovala možda četvrtina planiranog broja. To je za stranku rizična situacija, jer se od članova očekivalo nešto što oni nisu izvršili, a time se među glasačima stvara sumnja i preispitivanje. SNS je pokrenuo mehanizme kakve inače koristi u izbornoj kampanji, koji uključuju i pritiske, u potpuno drugačiju svrhu – za potrebe mitinga kojim se kontrira protestima `Srbija protiv nasilja`. To nisu mogli svi članovi stranke da razumeju i da prihvate.“ A da li to znači da je potrebno samo vreme da se vrati staro stanje, pa čak i da, kako neki upozoravaju, dođe do ponovnog rasta SNS, kao što se to desilo nakon krize izazvane poplavama 2014? Ilić podseća da bi jedan od načina da se vlast konsoliduje mogli biti izbori, na kojima se od stranačke baze traži da uradi nešto poznato – da glasa i time potvrdi privrženost i razreši moguće nedoumice. „Međutim, zbog paralelne mobilizacije opozicionog biračkog tela, vanredni izbori bi u ovom periodu bili manje predvidivi. Umesto `izbornog razrešenja` te krize, možemo da vidimo nešto duži put ka konsolidaciji. Televizijska obraćanja predsednika Vučića postala su još češća nego inače, a poslednjih meseci visoki funkcioneri SNS veoma su aktivni na terenu i obilaze lokalne odbore po Srbiji. Stalno razbacivanje ponudama vanrednih izbora takođe podseća glasače da bi u svakom trenutku mašinerija ponovo mogla biti pokrenuta. Uz to, usporeno je formiranje Narodnog pokreta za državu, koji glasači SNS još uvek ne percipiraju jasno“, kaže Ilić. Jedna od potencijalno dobrih vesti za vlast jeste podatak da, sudeći prema istraživanjima, pad rejtinga SNS nije praćen odgovarajućim rastom rejtinga opozicionih stranaka. Ali, uvid u procese koji su u toku, nije baš tako umirujući za pripadnike vladajuće kaste: paralelno sa standardnim unutarstranačkim sukobima, iz opozicionih redova stižu i vesti o odličnoj međustranačkoj saradnji koja bi mogla voditi i ka konstruktivnoj rekonfiguraciji na tom političkom polju. Stanje u naprednjačkim redovima, međutim, ukazuje na probleme u ranije izrazito zatvorenoj i monolitnoj strukturi, koji sada sve više izlaze na videlo – mada, uglavnom, te vesti stižu sa lokalnog nivoa. A čini se da onaj „lepak“ u vidu neprikosnovenog Aleksandra Vučića, koji je do sada uspevao da pomiri zavađene lokalne frakcije, nije više toliko efikasan. Iskakanja sa broda na uzburkanom moru nisu više senzacionalna vest, pa tako svaki čas saznajemo za neki karambol: zbog neslaganja sa načinom vođenja Srbije i Kragujevca, Zoran Mladenović dao je ostavku na mesto zamenika predsednika Skupštine grada Kragujevca i napustio odborničku grupu SNS u lokalnom parlamentu. Odbornici u Skupštini grada Valjeva Snežana Mijatović i Nebojša Tadić napustili su SNS i odborničku grupu te stranke pa će ubuduće nastupati kao samostalni odbornici (oboje su u SNS ušli kao članovi SPAS-a Aleksandra Šapića). Šef odbora SNS na Vračaru i odbornik u toj gradskoj skupštini Nenad Đorđević podneo je ostavku na odborničko mesto - što je u medijima protumačeno kao rezultat duboke podele među naprednjacima, koje su kulminirale nakon kontramitinga 26. maja, jer je vračarski odbor bio jedan od onih koji nisu ispunili kvote. Iz Grocke je stigla vest o sukobu „starih“ i „novih“ naprednjaka, sa otvorenom mogućnošću da bivši lider tamošnje SNS, Dragoljub Simonović, osuđen za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića, samostalno nastupi na lokalnim izborima i dovede bivše kolege u ozbiljnu nepriliku... Poslednji navedeni primer pogodan je da pokaže koliko su u Srbiji devastirani institucije, nivo demokratije, društvene vrednosti... I koliko je, za opstanak i budućnost zemlje, neophodna promena vlasti koja je za sve to najodgovornija. Ne samo neophodna, nego i hitna. Ili nije? Profesor Fakulteta političkih nauka Nebojša Vladisavljević dao je prošle sedmice, gostujući na Nova S, zanimljivu tezu za razmišljanje. Pitanje je, kaže on, ne samo da li je moguće, nego i da li je poželjno da vlast padne u ovom trenutku. „Ono što bi se desilo jeste da bismo imali ekstremnu fragmentaciju političke scene, što znači da bi par bogatih ljudi mogli da kupe političke stranke i medije i da narednih 20 godina praktično upravljaju zemljom u svoju korist. Nama treba obnova demokratije, a da bi to bilo moguće, potrebno je da se stvori ozbiljna demokratska opozicija koja ima organizacioni kapacitet, ne samo da na izborima, pa čak i nedemokratskim, pobedi ovu vlast, nego da na organizovani demokratski način upravlja nakon toga“, rekao je Vladisavljević. Imao je profesor i savet kako da se to postigne – treba, kaže, iskoristiti energiju građana, institucionalizovati proteste kroz razvoj pojedinačnih opozicionih stranaka na lokalu, a tek onda razmišljati o eventualnim koalicijama, formalnim ili neformalnim. U opozicionim redovima, međutim, veruju da svi ti procesi mogu da se odvijaju paralelno, a ne jedan po jedan - tako da sada ostaje „samo“ da tu tezu dokažu u praksi. Vera Didanović