Visoko i srednje obrazovanje veoma nisko pali

Svake godine po upisu novih studenata srpska javnost se zapita šta se dešava s našim visokim obrazovanjem. Čudimo se, kao da tokom godine nema dovoljno upozorenja da nam visoko školstvo propada, a ono bi trebalo da bude lučonoša na razvojnom putu Srbije. Ovoga puta nam je pažnju privuklo to što se na studije za buduće nastavnike u srednjoj školi upisalo tek nekoliko brucoša. Za ovaj program na Fizičkom fakultetu u Beogradu prijavio se samo jedan kandidat, a nisu mnogo bolje prošli ni programi za nastavnike matematike, hemije, istorije i srpskog jezika. Sad se svi pitamo kakva je budućnost srednjoškolskog obrazovanja u Srbiji, hoće li nam srednje škole pre ostati bez dece ili bez nastavnika? Meni nije za utehu, ali da kažem zbog onih kojima možda jeste: na katihetskom programu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta skoro sva mesta su popunjena već u prvom roku. Naši maturanti, dakle, ne žele da budu nastavnici kad porastu, ali šta smo još saznali od poslednjih upisa na fakultete u Srbiji? Ovaj tekst je pokušaj da se odgovori na to pitanje, a pisan je isključivo sa željom da se u Srbiji napravi barem jedan iskorak ka uspostavljanju društveno odgovorne upisne politike. U analizi su korišćeni javno dostupni i proverljivi podaci, ali pošto ovde ima i zaključaka koji su zasnovani na mom subjektivnom tridesetogodišnjem uvidu u probleme našeg visokog školstva, ovaj tekst trebalo bi čitati kao uvodno izlaganje pred panel-diskusiju, a ne kao apsolutnu istinu. U stvari, teško nama, ako je sve ovo istina. Kratak pregled upisa na osnovne studije za školsku 2023/24. godinu: Na državnim fakultetima u Srbiji i ove godine je bilo ponuđeno više od 35.000 mesta na osnovnim studijama, od toga daleko najveći broj na četiri kapitalna univerziteta: u Beogradu (9.743 mesta na budžetu i 5.582 mesta za samofinansiranje), u Novom Sadu (5.435 plus 3.713), u Nišu (3.262 i 1.425) i u Kragujevcu (2.679 i 1.257). Na Univerzitetu u Beogradu bilo je više kandidata (18.088) od ukupnog broja ponuđenih mesta (15.325), dok je broj prijavljenih na ostala tri univerziteta bio za pet do 10 odso niži od broja raspoloživih mesta. Posle prvog roka, na Univerzitetu u Beogradu su ostala još 3.742 slobodna mesta, od toga 1.893 na budžetu i 1.849 na samofinansiranju, a popunjenost na drugim univerzitetima još je manja. Dalje ću govoriti samo o rezultatima upisa na Univerzitetu u Beogradu, uz napomenu da je situacija slična na svim državnim univerzitetima. Na četiri fakulteta Univerziteta u Beogradu: Arhitektonskom, Fakultetu organizacionih nauka, Elektrotehničkom i Fakultetu bezbednosti sva raspoloživa mesta su popunjena u prvom roku, dok je na osam fakulteta ostalo mesta samo za one koji sami plaćaju studije: na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja tri mesta, Farmaceutskom pet, Stomatološkom 21, Fakultetu veterinarske medicine 36, Fakultetu političkih nauka 67, Medicinskom 105, Ekonomskom 106 i Pravnom fakultetu 328. Na preostalih 19 fakulteta ima još mesta i to i na budžetu i na samofinansiranju i njih možemo podeliti na one koji su popunili više od polovine ukupnog kapaciteta: Saobraćajni (popunjenost 94 odsto; ostalo ukupno 21 mesto), Mašinski (86 odsto, 88 mesta), Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju (80 odsto, 53 mesta), Filozofski (79 odsto, 153 mesta), Građevinski (78 odsto, 92 mesta), Biološki (70 odsto, 30 mesta), Matematički (66 odsto, 148 mesta), Filološki (62 odsto, 529 mesta), Hemijski (61 odsto, 73 mesta), Učiteljski (59 odsto, 171 mesto) i Pravoslavni bogoslovski (53 odsto, 108 mesta) i na fakultete na kojima je većina mesta i dalje slobodna: Tehnološko-metalurški (popunjenost 49 odsto, mesta za još ukupno 200 studenata), Geografski (46 odsto, 135 mesta), Poljoprivredni (44 odsto, 442 mesta), Fizički (48 odsto, 98 mesta), Fakultet za fizičku hemiju (33 odsto, 67 mesta), Tehnički fakultet u Boru (32 odsto, 164 mesta), Rudarsko-geološki (29 odsto, 224 mesta) i Šumarski fakultet (24 odsto, 257 mesta). Zanimljivo je da postoje značajne razlike u upisnom učinku između pojedinih programa i njihovih fakulteta u celini. Recimo, Šumarski fakultet je popunio tek oko petine kapaciteta, dok na njegovom programu Pejzažna arhitektura nema više slobodnih budžetskih mesta. Slična situacija važi i za sledeće parove fakultet-program: Matematički fakultet i Informatika (popunjenost 99 odsto), Hemijski fakultet i Biohemija (98 odsto), Tehnološko-metalurški fakultet i Biohemijsko inženjerstvo i biotehnologija (88 odsto), Geografski fakultet i Turizmologija (80 odsto), Rudarsko-geološki fakultet i Inženjerstvo nafte i gasa (77 odsto), kao i Poljoprivredni fakultet s programima Agroekonomija (64 odsto) i Biotehnički i informacioni inženjering (60 odsto). Ovi atraktivni programi omogućuju svojevrsno „upisno šlepanje“, bez njih bi matični fakulteti bitno lošije prošli na upisu. Uzmimo, recimo, program Psihologije na Filozofskom fakultetu. Ove godine se na Psihologiju prijavilo 547 kandidata, oko pet puta više od 116 mesta koliko ih je bilo na raspolaganju, dok se na sve ostale programe Filozofskog fakulteta, za koje je bilo ponuđeno ukupno 617 mesta, prijavilo svega 327 kandidata. Ako znamo da su na ove (ostale) programe upisana 464 brucoša, možemo pretpostaviti da je od kandidata koji nisu prošli na Psihologiji njih preko sto odabralo neki drugi program na istom fakultetu, dok je duplo više njih odlučilo da svoju prvu želju ipak potraže na drugom mestu. Ovo nam pokazuje koliko su lične preferencije srednjoškolaca i popularnost fakulteta bili odlučujući za ishod ovih upisa. Popularni i nepopularni fakulteti: Ako, dakle, rezultate upisa pogledamo iz perspektive ličnih želja maturanata (i njihovih roditelja), sve fakultete možemo grubo podeliti na popularne i nepopularne, pri čemu ove prve možemo razdvojiti i prema razlozima za njihovu (aktuelnu) atraktivnost. Postoje fakulteti koji su oduvek privlačili srednjoškolce, njihova popularnost je stabilna i nezavisna od situacije na tržištu rada, štaviše, za neke od tih struka je svima poznato da se teško dolazi do posla. Tu su pre svih Arhitektura i fakulteti iz medicinske grupacije – Medicina, Stomatologija, Farmacija i Veterina, a delimično i Građevinski, Pravni, Ekonomski, Filološki i Fakultet političkih nauka; tu treba svrstati i već pomenuti program Psihologije na Filozofskom fakultetu. Na drugoj strani imamo fakultete koji su privlačni zbog boljih izgleda za zapošljavanje i među njima se izdvajaju dve grupe. Jednu čine oni čiji su svršeni studenti objektivno traženi, njihovi studijski programi odgovaraju zahtevima informatičkog društva i razvoju novih tehnologija, posebno veštačke inteligencije; to su Elektrotehnički, Fakultet organizacionih nauka, Mašinski i delom Građevinski, kao i neki zasebni programi, poput Informatike na Matematičkom fakultetu. U drugoj grupi su fakulteti za čijim profilima realno nema velike potražnje na tržištu rada, ali se s njihovim diplomama ipak može do posla, naravno državnog i to uz rodbinske, prijateljske, političke ili neke druge interesne veze. Ova upisna motivacija, odnosno razlog za popularnost, verovatno se ne može pripisati nijednom fakultetu u celini, ali moje mišljenje je da takav rezon srednjoškolaca (i njihovih roditelja) najviše važi za Fakultet bezbednosti, Pravni, Ekonomski, Učiteljski, Filozofski, Filološki, Fakultet političkih nauka, kao i za neke pojedinačne programe iz biznisa i menadžmenta. To su bili popularni fakulteti, sad da vidimo šta je sa onima koji su kod naših maturanata na lošem glasu. Na poslednjem upisu osam fakulteta Univerziteta u Beogradu nije uspelo da popuni ni polovinu slobodnih mesta, a na nekima je indeks dobilo tek nekoliko studenata po programu. Ima verovatno puno razloga za to što fakulteti poput Tehnološko-metalurškog, Poljoprivrednog, Šumarskog ili Rudarsko-geološkog nisu atraktivni za svršene maturante, ali presudno je to što se ovi fakulteti ne uklapaju ni u jedan od tri prethodno opisana kalupa popularnosti. Naime, oni ni tradicionalno nisu popularni, a za njihove diplomce niti ima realno velike potražnje na berzi rada niti se potražnja za njima može indukovati klijentelizmom partijske države. Nije moje da dajem vrednosne ocene upisnih želja naših srednjoškolaca (i njihovih roditelja), oni biraju po sebi i za sebe i to im ne bih osporavao. A to što njihove lične upisne želje ne moraju da budu u skladu sa društvenim potrebama, o tome mora da brine država svojom politikom upisa. Nažalost, naša država niti takvu politiku ima niti će moći da je sprovede, ako je ikada bude smislila. Evo i zašto. Dijagnoza: Za dugogodišnji neplanski upis studenata u Srbiji ima više razloga, ja ću objasniti samo dva, za mene najvažnija, to su dezintegrisanost univerziteta i pogrešna struktura srednjih škola. Kad deluju udruženo, ova dva komplementarna problema čine ikonički model propadanja visokog obrazovanja u Srbiji. Većina država u svetu finansira svoje visokoškolske ustanove prema broju studenata, ali jedino Srbija novac raspodeljuje direktno fakultetima, a ne univerzitetima kao celinama, a takvo finansiranje je kontraindikovano s kontrolom upisa. Naši fakulteti su pravna lica, sami su sebi dovoljni, njima je univerzitet samo akademski brend koji im služi za međunarodnu prepoznatljivost i za šepurenje pred privatnim fakultetima na domaćoj sceni. Ako su baš popularni i imaju mnogo studenata a malo profesora, njihov rad može da preraste u običan obrazovni biznis od kojeg univerzitet kome pripadaju i društvo zbog kojeg postoje nemaju nikakvu korist. S druge strane, nepopularni fakulteti su na svakom narednom upisu bliži rubu egzistencije, a to njihovo propadanje ne može da bude na korist zajednici, naprotiv, na njima se obrazuju struke koje su društvu svakako potrebne, danas ili sutra, svejedno. Na sve ovo smo se izgleda i navikli, pa se niko i ne buni. Popularni fakulteti nisu za promene jer njima ništa ne fali, njihov glavni problem je kada, kako i koliko da povise školarine, a da im retorika ostane socijalno ispravna. Ali i tzv. fakulteti koji kubure sa studentima takođe ćute, verovatno zbog toga što smišljaju šta da rade da bi opstali. Možda će početi da služe limunadu na prijemnim ispitima i da paze da prolaznost ne padne ispod 98 odsto, a verovatno će morati da krenu i sa agresivnim marketingom, kao da su sportske kladionice, a ne fakulteti. Bespoštedna borba za studente u uslovima našeg modela finansiranja dovodi i do konkurencije između fakulteta istog univerziteta, što je za integrisane univerzitete nezamislivo. Takav deplasirani rivalitet danas postoji između IT programa na Univerzitetu u Beogradu. Za IT struke postoji dovoljno velika potražnja, pa se još uvek održava kakav-takav mir, ali pitanje je dokle – setimo se „separatizma“ na Elektrotehničkom fakultetu, kada je katedra koja izvodi informatičke programe poželela da se izdvoji i bude zaseban fakultet. Takvo sebično i nekolegijalno ponašanje nije pametno jer svaka popularnost ima svoje trajanje, o tome svedoči ovogodišnji upisni neuspeh nekada veoma traženih programa iz oblasti zaštite životne sredine. Sedam takvih programa, na Biološkom, Geografskom, Hemijskom, Poljoprivrednom, Tehnološko-metalurškom, Šumarskom i Rudarsko-geološkom fakultetu, jedva je popunilo trećinu slobodnih mesta, a neki od njih su bili među najmanje uspešnim programima na svojim fakultetima. Pre samo nekoliko godina, na ove programe se upisivalo puno studenata, a njihovi arogantni profesori nisu hteli ni da čuju za mogućnost udruživanja resursa i formiranja jedinstvenog programa iz ekologije na Univerzitetu u Beogradu. Drugi problem dolazi iz srednjoškolskog obrazovanja. Metaforički rečeno, ako je podeljeni univerzitet motor socijalno neodgovornih i stihijskih upisa, gorivo za njegov rad obezbeđuje zastarela struktura srednjih škola. U Srbiji tek svaki treći srednjoškolac ide u gimnaziju, dok dve trećine učenika pohađa srednje stručne škole. Budući da za njihova zanimanja uglavnom nema posla, strukovni srednjoškolci masovno odlaze na fakultete iako za studije nisu dovoljno pripremljeni. Oni imaju male šanse za prolaz na popularne fakultete, ali zato značajno povećavaju upisne izglede onih nepopularnih, naročito u drugom upisnom roku, kada se ionako aktivira pristup „daj šta daš“. Nije dobro što nam državni fakulteti opstaju na račun zastarele konfiguracije srednjih škola, jer nas to ozbiljno koči u neophodnim promenama srednjoškolskog obrazovanja. Struktura srednjih škola nije loša samo zbog premalo gimnazija, već i zato što ni same srednje stručne škole nisu podešene prema tržištu rada. Recimo, najnoviji podaci Infostuda pokazuju da postoji velika potražnja za neka srednjoškolska zanimanja, s rasponom plata od 120.000 dinara (mesari i metalostrugari) do 200.000 dinara (pekari i automehaničari). Leka ima, da li ima i nade: Naš visokoobrazovni sistem se već decenijama nalazi u procesu brutalne samoregulacije putem ponude i tražnje, koje su isključivo zasnovane na popularnosti fakulteta i postoji opasnost da to (kvazi)tržište poput bujice opustoši neke od visokoškolskih ustanova. To je dijagnoza, ali važno je (i dobro) da postoji i lek. Doduše samo onaj hirurški koji podrazumeva bolne rezove u vidu integracije velikih državnih univerziteta, uvođenja platnih razreda za profesore i radikalne promene strukture srednjih škola. S nadom, međutim, stojimo puno lošije, jer sve ovo što je izrečeno odavno znamo. Najzad, o tome u kontinuitetu pišem poslednjih petnaestak godina (opus: „Pas laje – vetar nosi“). Verovatno će i ovaj tekst o poslednjim upisima tako proći jer, stvarno, koga je briga što se na studije za profesora fizike prijavio samo jedan kandidat, dok se na program za veroučitelje već u prvom roku upisalo njih 83, i to o trošku sekularne Srbije? Pošto su svi izgledi da ćemo produžiti po starom – o uzrocima ćemo ćutati, a na posledice ćemo se žaliti naglas – trebalo bi da znamo i ovo: kao što postoji granični porast prosečne temperature na Zemlji, posle kojeg više neće biti važno koliko ima ugljen-dioksida u atmosferi, jer neće moći da se utiče ni na šta, tako i naše visoko obrazovanje može ući u nepovratan proces propadanja, posle čega više neće biti važno da li ste za integrisan univerzitet ili za bogate fakultete, jer će biti kasno za promene. E, tada nam zaista neće preostati ništa drugo nego da se pravimo da je sve u redu, nakrivimo kape i svi zajedno zapevamo Gaudeamus igitur (lat. radujmo se, veselimo se, dakle). Autor je redovni član SANU i profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu