Oni će otići, ili nas neće biti

Otkrili su da i glumce prate, ispisujući lažne dosijee tajne policije. I povrh svega, poručili im - ako vam se ovde ne sviđa, vi idite. Pre tri godine, Hadži Nenad Maričić, glumac, prvak drame Narodnog pozorišta i profesor glume obratio se predsedniku države sa Terazijske česme, premda izbegava da se obraća nekome ako ga ne gleda u oči. Stvar vaspitanja, a ne kuraži. Predsednik je tada demonstrante nazvao fašistima. Paradoks je da je tu, sa Terazijske česme, govorio kao unuk jednog logoraša. Deda mu je bio u logoru u Nemačkoj od 1941. do 1945, kao sin običnog seljaka sa Golije koji je, kao tinejdžer, dva puta učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Nepodobne zadržavaju na granici ili vraćaju sa aerodroma, ali Er Srbija „ne zna“ gde im je avion koji je poleteo iz Beograda. Kakva je to zemlja? Fantazmagorična slika jedne države. Neko bi od toga napravio dobar vic. Prvo što meni pada na pamet su naši najbolji studenti koji zbog silnih političkih kadrova ne mogu da nađu posao i na aerodromu ostavljaju sve iza leđa i odnose progres nekoj drugoj zemlji. Taj slučaj sa aerodroma, primer je posledice kada nestručni vode zemlju. NJima je zlatno doba. Nažalost, samo oni ga vide, dok mi gubimo ljude, odlaze mladi koji u toj džungli ne vide budućnost i ne mogu u njoj da se orijentišu. Oni zadržavaju ljude na granici, vraćajući nas unazad sve do 90-ih. Oni su ti isti, samo su stavili kravatice, presvukli se u nova odela, naprednjačka. Sada maske padaju i vide se radikali koji su nas već jednom zatvorili za ceo svet. Krupnim koracima mi idemo brže, jače i bolje ponovo u izolaciju od tog čitavog sveta. Vlast targetira glumce, žigošu ih u reklamama. Hajde da ih podsetimo na vaše detinjstvo. I njihovu ulogu u njemu. Imao sam 12 godina 1991. kada smo preko noći odlučili da napustimo Zagreb, gde sam rođen, zbog velike netrpeljivosti Srba i Hrvata. Bilo je to vreme kada moraš da rešiš brzom odlukom nešto što će biti tvoja budućnost. Sećam se kako smo napuštali ulice mog detinjstva u rano jutro. Bilo je maglovito i nisam mogao da ih vidim. Sećam se samo magle i kako sam se dan pre toga oprostio od prijatelja iz ulice. U stvari, nismo se zvanično oprostili. Nisam smeo nikome da govorim da sutra odlazimo. Pošao sam kući, kao da ću ih sutradan ponovo videti, znajući da to nije istina. Ali ono što je lepo, sada viđam svoje prijatelje iz Zagreba i volimo da se setimo detinjstva koje se u mom slučaju odvijalo od Pirana do Ivanjice, gde se rasprostirala moja rodbina. To dečije prijateljstvo, koje se odvijalo pre zla i mraka, govori da je ipak pobedilo čovekoljublje. Stalno smo se selili. Što je za glumca i dobro – širi su mu vidici. Smestili smo se konačno u Ivanjici, gde sam živeo okružen ljudima dobrog karaktera iz kojih crpim energiju za glumu koja izlazi iz duše. Šta bi Šekspir pisao o nama danas? Dobro ga poznajete. Igrali ste ga i u londonskom Glob teatru na svetskom Šekspirovom festivalu? Šekspir je odavno opisao naše društvo. Zemlja Ričarda III, gde svi imaju svoju cenu. Ali, i taj komad ima svoj kraj. Taj komad o nama, napisao je pre 400 godina, govoreći o slabostima, vrlinama i manama. Danas bi njegov Hamlet sigurno imao neku nagodbu sa Klaudijem. U vremenu smo potkupljivih ljudi i upitnog morala. Upravo to najviše odgovara komadu Ričard III. Kapitalizam je izrodio kao posledicu novu religiju – konformizam i hedonizam. Ta religija nadvladala je sve druge u čitavom svetu. Ta religija nalaže da devojke sa 18 godina dobiju poklon u vidu silikona… LJudi su halapljivi i nezajažljivi. Nažalost, to bi bile teme o kojima bi Šekspir danas pisao. Pisao bi o onom što „krasi“ ceo moderan svet, samo kod nas još izopačenije, potkupljivije i korumpiranije. Igrali ste šumara u vanserijskom, vrhunskom filmu Kozje uši, nešto poput Lovca na jelene, u našoj ludoj, uvrnutoj verziji. Ta priča Vladislave Vojinović na neobičan način govori bolje od svih televizijskih reportaža i dnevnika o našem neobičnom karakteru i sklonosti da se prilagođavamo u cilju opstanka, da ne odustajemo. Potrebno nam je više takvih scenarija u kojima ćemo prepoznati sami sebe, u kojima ćemo razumeti sami sebe. I podsetiti da je rat zlo. Ima li reči u Ratu i miru kojima Tolstoj može da nauči balkanske narode ičemu? „Mi mislimo, kada nas nešto skrene sa putanje, sve je gotovo, propalo je, a ono tek tu…, kada naiđe nesreća, započne nešto novo i dobro. Dok je sveta, biće i sreće. Mnogo toga je još pred nama“ - Rat i mir. Tolstoj. To su reči kojima završavam predstavu Rat i mir. Dok to izgovaram vidim u očima ljudi suze i u njima verovatno sve ono što ih je stizalo u životu. A on govori da moramo pronaći snagu i iznad svega veru da ćemo živeti bolje. To će biti vrlo skoro, siguran sam. Ono što mi moramo da uradimo je da ne budemo apatični, lenji, uplašeni, već sve suprotno od toga. Kažete da je Srbija zemlja bez pravila, bez pravde, bez zakona, bez institucija? I kako ćete šetnjom da rešite probleme? Nada postoji. Sa bine sam veoma dobro mogao da vidim hiljade ljudi na ulici. Mogao sam da uporedim sa ranijim protestima jer sam bio aktivan širom Srbije i tokom protesta „Jedan od pet miliona“. Sada je još više ljudi i neće se ovo zaustaviti. Kriminalna grupa okupirala je vlast, ne zanimaju ih zakoni i to će morati da se završi njihovom odgovornošću. Ovog puta narod će morati da bude taj koji sudi, a ne neki sud u Hagu. Ne vidim drugačiji izlaz. Ili nas neće biti. Na poslednjem popisu stanovništva manje nas je pola miliona. Nemamo baš mnogo vremena. Mi moramo njih da smenimo što pre kako bismo mogli da saniramo sve što su uništili, da vratimo institucije na noge, i iole dostojnim ljudima odgovorna mesta, inače ćemo nestati. Zar solidarnost, empatija, borba protiv zla nisu prirodni refleksi? A to izostaje decenijama? Nemoguće je da ne postoje, to bi značilo da su zaista ubili sve ljudsko u nama. I bili bismo poput onih tužnih slika sa stokom koju odvode na klanje. Pristajanjem postali bismo neljudi. Mi više ne bismo bili ljudska bića. Ovde svako zdravorazumsko biće ima potrebu za urlikom. Ovakva bestidnost koju ima Orlić dok vodi Skupštinu, to nije zabeleženo u našoj istoriji. Prolazili smo kroz razne faze, ali ne verujem da smo ikada imali ovakve ljude na vlasti. Nije tačno da smo izgubili refleks. Mi reagujemo. I zato su pune ulice pokazale pred celim svetom sliku dela društva koji na poseban i civilizovan način ustaje protiv nepravde i nakaradnih vrednosti. Širom sveta gledali su naše S.O.S. signale, ali i poruku da još postojimo i da nas više ništa ne može zaustaviti. Oni su napravili klasu koja živi na račun muke ovog naroda već 30 godina, izdvojeni od svakodnevice običnog čoveka koji pokušava da preživi od nekog minimalca. I zato je ovo tek naš početak. Ova borba će trajati i narod ide do kraja. Veliki pisci oslikavali su nas bolje nego iko. I vaša profesija vodi vas kroz ono što smo vekovima. Imali smo jednu od prvih demokratija, u vreme Obrenovića, ali trajala je svega 50 dana. Jesmo li mi uopšte od građe koja može da iznedri demokratiju? Jesu li protesti „Srbija protiv nasilja“ još jedna propuštena šansa za povratak demokratiji? Ili samo prilika da merimo još jednom sve veću razdaljinu od nje? Potrebna je politička zrelost naroda za demokratiju. Teško je bilo doći do dobrog rasuđivanja, imali smo turbulentan period decenijama. Naš politički razvitak i nakon 90-ih, ispresecan je tragičnim događajem. Gubili smo i gubimo ljude svakodnevno. Odlaze najbolji i teško je predvideti šta će biti sa nama ako 30.000 obrazovanih ljudi godišnje napusti zemlju. Ako se taj trend nastavi, imaćemo još veći problem za demokratsko, politički zrelo društvo. Ali verujem, uskoro ćemo doći do zdravog početka. Ako zagrebemo daleko u istoriju i pogledamo začetke demokratije u antičko doba, videćemo da demokratija nije baš idealan sistem, već samo sredstvo koje može da služi zrelom društvu. Mi teško da možemo biti zrelo društvo. Oboleli smo od svega što nam se dogodilo. I masakri su na najteži mogući način rekli da je konačno trenutak da stanemo pred ogledalo i upoznamo sebe. Da pogledamo kakvo smo mi to društvo nakon 30 godina. Da sagledamo svoje slabosti i pokušamo da počnemo da se lečimo na pravi način. Još su Platon i Aristotel govorili o tome kako se demokratija lako pretvori u teror većine. A šta je ovo što mi ovde kao sistem imamo, teško je reći. Uzurpirali su nam državu i za nju se moramo boriti. Ništa nije propalo. Naprotiv. Možda zastane, ali naš narod borbu ne predaje nikada, to znamo jako dobro. Tišina treznih. Mogao je i tako da se nazove ovaj protest? Zanimljiva ideja. Inače, ta predstava Kinge Mezei bila je posebna. Rekli ste da je časnom čoveku imperativ da se bori protiv laži. U Vremenu zla igrate novinara. Šta biste da ste novinar u realnom životu? I tada bih se vezao za istinu i borio, kao i vi. Novinar ne sme da pristaje na kompromis. To je teška obaveza danas u Srbiji – ostati dosledan u novinarstvu. Zato građani vide slobodne novinare kao prave heroje današnjice. Ako možemo da vas nazovemo ratnim detetom… Ne! Ja sam samo deo ratne generacije, to da. Kao deo ratne generacije, kako ste vaspitavani? Kako se iz takvih okolnosti postane profesor u starkama? Važno je roditeljsko vaspitanje, ali i društvo u kojem smo počeli da odrastamo 80-ih. Tada se veliki deo društva trudio da prati prave vrednosti. U kasnijem odrastanju značajno je i hrišćansko, pravoslavno učenje. Sve to, uz ratne okolnosti, taj užas nečovečnosti i šovinizma, uticalo je na moju generaciju da posmatra svet humanističkim očima. I kada gledam svoju generaciju, vidim generaciju koja nije isključiva. Vladeta Jerotić je u jednoj od svojih poslednjih beseda u Narodnom pozorištu, pri dobijanju jedne od nagrada za životno delo, govorio da isključivost uočimo u nama kao veliku manu, kako bismo mogli da krenemo napred. Nas je ta isključivost koštala mnogo, vodila nas je kroz ratove, stalne podele. Za nas je sve bilo crno-belo. A ništa nije tako. Ja lično trudim se da u svemu nađem i nešto dobro. Rekli ste i: „Prodali su nam priču o nacionalizmu i skupo je naplatili. Nama groblja, njima vile i lokali. Svi smo ispali magarci“. Vidite li novi rat na vidiku? Plaši li vas situacija na Kosovu? Ne vidim ratove. Vidim bolji svet za sve nas. Blizu je. Siguran sam. Zašto su meta vlasti glumci? Glumci moraju biti ućutkani, to je njihova strategija još od 90-ih, kada su išli po pozorištima i gušili umetnički bunt, slobodu. Jasno je zašto oni to rade. Narod voli glumce. Upravo zato, šta god rekli, nisu nas uvredili, već sve one koji dobro znaju šta je istina. Vređali su nas, a uvredili dobronamerne, zdrave ljude. Napadom na glumce, konačno su pokazali svoja prava lica. Dugo su trpeli i oni, pokušavajući da izigravaju proevropske političare, na kraju, videli smo njihovo istinsko, radikalsko lice. Otkrili su da i glumce prate, ispisujući lažne dosijee tajne policije? I povrh svega, poručili vam – ako vam se ovde ne sviđa, vi idite? Pre tri, četiri godine, obratio sam se predsedniku države sa Terazijske česme, iako izbegavam da se obraćam nekome ako nemam mogućnost da ga gledam u oči, tako sam vaspitan. Predsednik je nas, demonstrante, nazvao fašistima. Tu sa Terazijske česme, govorio sam kao unuk logoraša. Moj deda je bio u logoru u Nemačkoj od 1941. do 1945. Bio je sin običnog seljaka sa Golije koji je, kao tinejdžer, dva puta učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Strašne stvari doživeo je narod sa tim čovekom. Kada niste na ulici, već u Dečanima, na primer, da li vidite sebe kao lešinara, kako vas naziva vlast? Bio sam narator i idejni tvorac filma koji govori o jevanđelju, o sedam poslednjih Hristovih dana. Sniman je u Dečanima kao jedan od brojnih mojih pokušaja da umetničkim doprinosom pomognemo manastirima i pravoslavnoj crkvi. Moj pradeda 1912. bio je deo srpske vojske koja je oslobađala Kosovo. Ja tamo imam prijatelje. Jedna od mojih najdražih studentkinja izgubila je moć govora kao mala kada su joj upali u kuću ljudi sa fantomkama i odveli ujaka i brata. Nikada ih više nije videla. Na spisku su nestalih. Tri godine nije govorila. Naš narod u ovo letnje vreme doživeo je Oluju, Bljesak… Oni su bili na vlasti, ne ja. Deo sam generacije kojoj su ratovi uništili detinjstvo. I mora se tražiti odgovornost za sve zločince. U meni nisu pobudili šovinizam. Šta neku majku briga kako se zove i koje je nacionalnosti to zlo. NJenih bližnjih više nema, bilo da su to Hrvati, muslimani, ili Srbi. Ti koji su pozivali na nacionalno buđenje, tražeći opravdanje za ratno profiterstvo, danas su vlasnici čitavih gradova. A generacija ‘72. je pod zemljom. Tada su imali dvadesetak godina. Ispričajte poslanicima i onima koji vas nazivaju ološem, kako ste se baš vi takvi našli u Londonu na tako značajnom festivalu, i šta ste kao domaći izdajnik i plaćenik tamo radili? Predstavljao sam svoju zemlju, zajedno sa kolegama, na najbolji način koji znam. Bili smo ponos naše zemlje i kulture. Taj dan će biti večno zabeležen u istoriji Narodnog pozorišta. Predstavljali smo našu kulturu uz 37 drugih zemalja sveta. San svakog engleskog glumca je da igra u Glob teatru. A, eto, meni se ostvarilo da odigram i san svakog evropskog glumca u Epidaurusu. Sećate se šta je Gardijan tada pisao o vama i trilogiji u kojoj svaka predstava počinje tronom na sceni, koji se smanjuje - od pozlaćenog trona do na kraju niske stolice, prikladnije za mlekarice nego za veličanstvo... O telima koja oživljavaju na kraju bitke… Divne pohvale, ne samo Gardijana. Produkcija Glob teatra nakon festivala poslala je pismo koje smo čitali pred publikom. Tasa Uzunović i Predrag Ejdus bili su dirnuti do suza. Jer, pisali su da od svih produkcija, od 37 zemalja, baš mi smo ostavili najsnažniji utisak i da nisu mogli ni da zamisle da će iz male Srbije njih naučiti nečemu novom. I poručili su nam da će njihova prva naredna produkcija biti upravo Henrik VI, koji se do tada nije igrao 200 godina na tlu Britanije. I postavili su je, kako su rekli, inspirisani nama. Zamislite kakva je to čast. Zamislite kakav ste vi ološ? I lešinar. Da. Dovoljno je pogledati ko je na tako odgovornim pozicijama bio, recimo, u Kraljevini Jugoslaviji, između dva svetska rata, a ko sada. Na neki način, drago mi je da su napali baš nas umetnike. Ne samo da su pokazali svoje pravo lice, već i sav mrak koji je u njihovim dušama. Oni nisu ovaj narod. Oni nisu ova zemlja. NJihova dela i njihove reči okružuju njih same i postaju im tamnica. Vreme dolazi po njih. Rekli ste: Novac diktira ritam, ne čujemo jedni druge. Na šta ste tačno mislili? Bilo je to vezano za predstavu Nora. Opet priča o konformizmu i moći kao pokretaču najvećih ratova, čiji smo svedoci. Vidimo novac u pozadini svega. Nažalost, kada dođe trenutak da se suočimo sa gubitkom ljudskosti, shvatimo da je nešto drugo važno. Onda se tek setimo najviših vrednosti. Čovek može da spasi svoju dušu samo ako bdi nad njom neprekidno. Ako imamo makar pelcer zdravog razuma, kako ga sačuvati? Teško da bilo ko od nas može da nađe jake argumente da je sa sigurnošću sačuvao zdrav razum nakon ovako burne moderne istorije, koja nekim čudom nije uspela da nas zgazi u potpunosti. Mi ne shvatamo da smo izgubili mogućnost da opstanemo već u bliskoj budućnosti. Zastrašujuća je činjenica da nestajemo. Ipak, verujem u dobro. Kao u nekoj antičkoj drami, svi čekamo iznenadnu silu da se pojavi i reši sve naše patnje. A ta sila smo mi. Tanja Nikolić Đaković