Letnja škola ekonomije

Ako nam je ikada potrebna topla reč utehe i optimizma, reč koja kaže „ide nam bolje nego ikad“ i „bolji smo od Hrvata u svemu“, to su ovi mrtvi letnji meseci kada smo se tek vratili sa letovanja orobljenih i praznih novčanika ili pak nameravamo da krenemo na neku od atraktivnih destinacija, sa koje ćemo se kroz par nedelja vratiti orobljenih i praznih novčanika. Preko potrebne izlive optimizma dobili smo ovih dana sa nacionalnih frekvencija, na više frontova. Predsednik Aleksandar Vučić objasnio nam je da će se za njegovog mandata izgraditi više auto-puteva nego za vreme Tita i Miloševića, da je ova vlast povećala broj vrtića sa 276 na 731 i da ćemo do kraja godine imati prosečne plate 840 evra, a do kraja 2024. čak 921 evro, dok će u Beogradu biti i više, čak 1.200 evra. I jeste da je tu uglavnom bilo reči o nečemu što će se desiti, a što još ne postoji u realnosti - više puteva i veće plate su, dakle, nešto što trenutno ne postoji - ali će možda da postoji u budućnosti, no ‘ajde da ne obećavam ništa, javiću se jedan dan od ponedeljka, za kad vam to treba, ali kako ćemo uostalom bilo šta ostvariti ako ne verujemo u nemoguće? Tačno je, doduše, da je tokom mandata ove vlasti porastao broj vrtića u Beogradu, ali to teško da je uspeh same vlasti, pošto su novootvoreni vrtići uglavnom privatni, pa bi to bilo kao da si na vlasti i hvališ se porastom broja fabrika…dobro, loš primer. Sve u svemu, to što vam je novčanik trenutno pust ko Šapićeva porodična šetnja, to je samo trenutno, strpite se do kraja ove ili najviše do kraja sledeće godine i taj utisak praznine će u proseku sigurno biti manji nego sada. Sa druge strane, analitičar i urednik Politike Bojan Bilbija dao nam je ovih dana još jedan zanimljiv ugao gledanja na stvari. Ne znamo da li ste primetili, ali već mesecima inflacija diže cene u nebo, pa čak i uz činjenicu da imamo najveće plate u poznatom delu kosmosa, sve manje stvari možemo da kupimo u prodavnicama, a na period pre inflacije sad komotno možemo da gledamo kao na pravo zlatno doba, na ultimativno blagostanje koje nismo umeli da cenimo dovoljno. Međutim, iako na to mnogi od nas gledaju vrlo negativno, i ovde do izražaja dolazi ono pitanje da li je za vas čaša polupuna ili poluprazna. Oni za koje je polupuna, kao što je to kolega Bilbija, u galopirajućoj inflaciji ne vide ništa loše, naprotiv. Kao što je onomad za Mlađana Dinkića i Božidara Đelića svetska ekonomska kriza bila razvojna šansa, tako danas za Bilbiju inflacija zapravo nije pošast već mehanizam koji će nam pomoći da sačuvamo naše namirnice od zlih komšija iz regiona. Kako? Pa tako što je, kako je Bilbija objasnio, u stvari dobro da sve bude skupo, jer tako neće doći ovi iz regiona da nam pokupuju sve što imamo. U stvari je vrhunski čin patriotizma da kupujemo po cenama koje su često više nego u Nemačkoj, jer tako štitimo našu robu od kojekakvih dođoša. Uostalom, zar nismo već zaključili da to što smo užasno zagađeni nije zato što nemamo nikakvu politiku zaštite životne sredine, već zato što smo užasno bogati, pa svi imamo kola? Dakle, kupuj što skuplje, izbegavaj akcije, pošto to baš i nije patriotski, i uživaj u blagostanju. I još nešto, ko kupuje u Segedinu, taj je izdajnik!