Kombinacije s vlastima vode u građansku smrt

Kako smo došli do dva masakra, od kojih u jednom dete ubija osmoro školskih drugara, o društvu nelečenog postratnog sindroma, uronjenog u nepravdu i nasilje, za NIN govori režiser i profesor Fakulteta dramskih umetnosti Stevan Filipović, pred premijeru svog filma Pored tebe. Društvo nasilja, kao udar na najosetljivije njegove temelje, mlade, profesore i porodicu, tematika je vaših filmova. Šta je trebalo učiniti nakon strašnih masakra koji su se dogodili početkom maja? Smena vlasti. Sve mikropromene su nemoguće dok je režim Aleksandra Vučića na vlasti. Ali, mi moramo da vidimo kako i s kim je ta smena moguća. Kažete – smena Vučića, s druge strane, oštro napadate opoziciju i pitate – dokle više mislite da šetamo? Kritikujem jer ne vidim iskrenost, plan i strategiju, koji moraju da budu transparentni i podeljeni sa građanima. Opozicija nema nikakav politički kapital sama po sebi. NJen politički kapital je volja građana za promene. Ali, prvo, da vidimo šta smo to „mi“, građani. Šta je minimum naših zajedničkih ciljeva? Mislim da su to zahtevi koji su isporučeni vlasti. Ako je tako, onda je dužnost opozicionih političara da javno kažu šta je strategija da bi vlast ispunila zahteve, sem šetanja ukrug. Ko su im saveznici? Rusija? Zapad? Ako nemaju plan, neka kažu otvoreno – ovo je diktatura, mi nemamo nikakve poluge i ne možemo da pomognemo da ostvarite nijedan od ciljeva. Ali, moramo da pričamo. Građani moraju da se uključe u taj dijalog. A čini mi se da, trenutno, kod opozicije ne postoji ni volja, ni platforma za dijalog sa građanima. Konkretno, šta je vaša ideja? Vlast deluje na pritisak, to smo videli. Uz kreiranje pomenute platforme, i dobru koordinaciju ljudi na ulicama i dobru volju opozicije (volju da se stavi isključivo u službu tih zahteva, ako su stvarna opozicija) može se pojačati pritisak i doći do cilja. Naravno, opozicija mora da se javno deklariše politički - gde vide Srbiju u budućnosti i kako misle da se dotle dođe? Marko Janketić, koji je debitovao kod vas u filmu Šišanje, dobio je pretnje smrću kada je rekao: „Svi vi koji ste za Kosovo idite dole i rokajte se, prestanite više da mi jašete po mozgu.“ Pretnje smrću vama se gomilaju. Vi ste rekli da opozicija ne treba da nasedne na Vučićev trik, da je Kosovo izgubljeno i da ga je kapitulacijom otcepio ratni zločinac Milošević? Da. Države se odriču delova teritorije na različite načine. Austrougarska je krenula u ofanzivni rat protiv dobrog dela sveta i bila je raskomadana, a delovi Austrougarske pripali su različitim državama, uključujući i Vojvodinu koja je pripala Srbiji. Srbija je devedesetih vodila agresivnu, ofanzivnu politiku koja uključuje mrtvu decu u hladnjačama u Batajnici, Srebrenicu i brojne ratne zločine, i postoji cena za to. Recimo, cena je ta da ljudi koji žive na Kosovu, koji su sve to prošli, ne žele više da žive sa nama. Milošević je pokušao da to reši ratom. I sami ste govorili kako ste odrastali uz izbeglu decu sa Kosova, iz Bosne, Hrvatske. Ima žrtava i sa srpske strane. Ima, naravno. Ali reč je o tome da Milošević nije hteo drugu politiku, na primer da Albanac bude premijer Srbije, pa da predupredi terorizam OVK, interno. NJegov put je rezultirao (čak uz pristanak Rusije, koju ovdašnji putinofili predstavljaju kao velikog prijatelja) time da nas je ceo svet bombardovao. Te ratove Milošević je izgubio na svim frontovima i potpisao kapitulaciju. Potpisao je i da se povlači sa Kosova. Lako prihvatate nezavisnost Kosova, iako su se vaši preci borili za to isto Kosovo? Ne samo da su se borili, i ginuli su. Za Jugoslaviju. A ta Jugoslavija meni je oduzeta i ko će sada da mi je vrati? Rođen sam u Jugoslaviji, moji su ginuli za obe Jugoslavije. Između ostalog, moj pradeda je bio savetnik te vlade Kraljevine Jugoslavije i voleo bih da se meni vrati ta moja država. Ali ona se neće vratiti. Voleo bih i da ljudi na Kosovu, Albanci, žele da žive sa ljudima u Srbiji, ali je politikom Miloševića, Šešelja i Vučića napravljena situacija koja se završila razvodom. Oni jednostavno više ne žele da žive sa nama i ne možemo ih naterati. Koje je alternativno rešenje? Govori se otvoreno o planovima za Veliku Albaniju. Šta ćemo sa Srbima na Kosovu? To je problem albanskog nacionalizma, a i posledica Miloševićeve loše, pogubne politike. Tu gde su srpske interese branili Milošević, Šešelj, Vučić i ekipa, tu Srba nema. Imam pretke iz Slavonije, bilo ih je sve manje još od Drugog svetskog rata i sada ih tamo više sigurno nema. Ratovi 90-ih su bili unutrašnja stvar Jugoslavije, izbor naroda Jugoslavije da neće Antu Markovića, neće plate od 2.000 maraka i neće Evropsku zajednicu, kada nam je nuđeno članstvo. Hteli su Miloševića, Tuđmana i Aliju, jedni da budu katolici, drugi pravoslavci, treći muslimani i evo im sada te države. Kakve su to države sada? Skučene, siromašne, provincijalne kolonije većih sila. Nijedna nije slobodna i nezavisna, nego su jadne, male i zaglavljene u kleronacionalističkim narativima iz 19. veka. Srbija nema ni jasne granice, mi i dalje kuburimo s tom temom u 21. veku. A nikako da čujemo te „nedavače Kosova“ i branitelje Koštuničinog Ustava da izađu i kažu šta im je koncept? „Evo, Kosovo je Srbija, idemo direktno protiv politike EU (kojoj težimo?) i celog Zapada, a ovo je naš plan kako ćemo to ostvariti.“ To ne postoji. Tako čine dvostruku štetu, jer svesno cementiraju laž, za koju znaju da nema načina da je sprovedu. Drugo, time formiraju stavove glasača, koji misle da je ta laž istina. Ako i vlast i opozicija tvrde – to je u Ustavu i nema razgovora o Kosovu, većina glasača će misliti tako. U tom slučaju, nemamo šansu da taj problem ikad rešimo. Postoji ipak neki plan. Saopštili su promene u obrazovanju. Uvode novi izborni predmet u osnovnom obrazovanju, od 1. septembra - Vrline i vrednosti, kao životni kompas. Čuli ste za to? Evo, već nam plasiraju vrline i vrednosti naprednjačke Srbije, preko Hepija, Pinka i Zadruge. Šta još imamo u školi i društvu što je dovelo do masakra i što iziskuje sistemsku promenu koje i dalje, uprkos tragičnim događajima, nema? Princip nekažnjivosti. Ovo je društvo sa falinkom u obrazovanju, falinkom u empatiji i odgoju u porodici. I sve se vrti oko principa nekažnjivosti. Evo Šešelja na televiziji, kao neko strašilo, čudovište koje pored sveg zla i dalje nešto govori. Ratni zločinci su „heroji“. Pradeda bi vas se odrekao? Mislim da on nije bio baš takav radikal, niti je ta njegova stranka, Pašićeva, bila to što je Šešelj bio 90-ih. Mada nisu bili ni cvećke, daleko od toga. Ne znam da li bi me se odrekao, nisam ga upoznao, umro je pre nego što sam ja rođen. Mada, praunuk umetnik, „komunjara“, gej... Imao bi osnova da bude, u najmanju ruku, šokiran. Vlasti, radikali, SNS i SPS prisvojili su i prošlost, žrtve za stvaranje države i slobodu naroda samo za sebe? Tako je, iako nisu samo oni potomci žrtava. Moj deda je jedva preživeo Drugi svetski rat u logoru u Austriji. Moji su poreklom iz Slavonije sa tatine strane, a sa majčine, to je ta stara, beogradska porodica. Kao pravnik, mamin deda bio je savetnik u nekoj od vlada Kraljevine Jugoslavije, čak ga je i posleratna komunistička vlada zvala da radi za njih (pošto su mu oduzeli imovinu, naravno). Odbio je. NJegov pradeda je bio čuveni hajduk, kojem je knez Miloš nudio Slaviju za nagradu jer je ubio turskog vojskovođu, i ovaj je to odbio. Tada je već bio slep i star. Izgleda da mi je to „ne“ u krvi. Nakon svih tih borbi i žrtava za stvaranje države, dokle smo stigli? U vašoj filmskoj karijeri krenuli ste od postavke holivudskog hita The Breakfast club, kao ideje za film, samo u mnogo mračnijoj, direktnijoj i nasilnijoj varijanti. Šta se nudi kao brekfast ovom društvu danas? Kladionica, Pink, Zadruga, muzika sa tekstovima pesama o prostitutkama, kokainu, robnim markama, nekim od isprdaka kapitalizma ili uspehu kroz učlanjenje u SNS. O tome pričate u svom novom filmu? Između ostalog. I o tome šta se desi kada upadnemo u životnu krizu, koje smo kompromise spremni da napravimo, šta je integritet profesije kojom se i ti baviš. Da li je isto raditi u tabloidu ili u nezavisnom mediju i šta znači istina, da li istina postoji ili je nešto relativno s čim možemo da se igramo, džeziramo? Šta biste vi u stvari za brekfast kao meni ili ponudu ovog društva? Jutarnji program kao direktan prevod nekog od brojnih svetskih podkasta, koji mogu da pruže obrazovanje iz raznih oblasti, tako da praktično besplatno dobijete još jedan fakultet, slušate vrhunske naučnike današnjice, nobelovce, dok pravite doručak ili obavljate kućne poslove. Ali, to društvo ne postoji ni u Švedskoj i to je problem ove faze kapitalizma, jer i tamo je popularniji populistički teoretičar zavere DŽo Rogan, sa svojim podkastom, nego ovi ljudi o kojima ja pričam. Ima li nešto dobro? Ima li nešto lepo? Uveren sam da je sad najveći pank – ljubav. Empatija. Ne kao floskula, već realna stvar. Taj večiti mrak u našim životima i filmovima moramo da preokrenemo. Mi smo sebi i u domaćim filmovima isekli mogućnost hepienda, e, sad, ako i kroz umetnost ubijemo ideju hepienda, mi ubijamo svaku ideju o budućnosti. Plitkoumne „analize“ tipa – „sve je strašno“ su budalaština. To već znamo, uključimo TV, i svako sa gramom mozga će to shvatiti. Ali, hajde da vidimo kako da izađemo iz tog strašnog, da vidimo šta može da bude ta svetlost na kraju tunela. Ja sam svesno doneo odluku kakve filmove ću da pravim u budućnosti. Neće oni bežati ili ignorisati stvarnost, ali besmisleno je nadalje prežvakavati grozote i ne nalaziti ništa pozitivno. A to pozitivno to je ljubav, i to je sam život, i puno lepih stvari u njemu. Moć umetnosti je i da nam pruži nešto što možda nemamo, a ne da recikliramo pornografiju siromaštva i bede, što je centralna kičma talasa domaće kinematografije od 90–ih do danas. Taj lanac moramo prekinuti. Ispričali smo koliko nam je loše. Mi smo duhovit narod, uprkos svemu i pank je sada u ovim okolnostima praviti film o ljubavi, revoluciji. U svemu tome, moramo se u svojim profesijama držati odgovornosti za uticaj na javnost. Ako to uradimo, možda otvorimo mogućnost budućnosti. Odakle vam tolika hrabrost da govorite baš sve što hoćete? Ne znam da li je to hrabrost ili deo neke dijagnoze, ali jeste posledica toga da su oni mene doterali dotle da nemam baš puno toga da izgubim. Toliko se agresivno već nekoliko režima obračunavalo sa tom mojom osobinom i tim što radim, da ovde za mene više nema prostora da radim. Doslovce. Ekskomuniciran sam iz esnafa. Poslednjih deset godina ne znam nikoga iz profesije ko ne radi. Svi živi rade, hiperprodukcija je serija. Ja sam trenutno jedina osoba sa ovakvom karijerom koja ne snima ništa, sem sopstvenih gerila projekata. Svi ostali su u nekim kombinacijama. Imate ipak filmove, milionske preglede. I sada ste snimili novi? Gerilski. Uz pomoć na nivou zakonski definisanog minimuma. Glavne državne projekte ne snimam, naravno, ne bih ni pristao. Serije ni državnih, ni paradržavnih, ali ni „opozicionih“ produkcija ne snimam, i nikad me niko nije zvao, iako su danas, u svim sektorima, na svim pozicijama, mnogi koji su karijere upravo počeli kod mene. U mojim filmovima dobijali su prve šanse i dosegli tu ozbiljne uspehe, etablirali se u javnosti i profesiji. Ne pričam samo o glumcima, pričam o svim ljudima iz svih sektora filmske struke. To su stotine ljudi. Jave vam se danas? Ne jave se. Ili se jave forme radi. Ne sećam se kad me je poslednji put neko od njih okrenuo i pitao: „Hej, je l’ ti imaš od čega da živiš, da li ti treba bilo kakav posao, tezgica?“ Jeste Minja Bogavac, možda još par ljudi. Ostalima, ne postojim na radaru. To je kao neka opšteprihvaćena konvencija, „aha, ovaj ludak priča razne stvari, ne kontroliše se, njega – nećemo“. Ne znam, možda je to zato što ne prihvatam narativ žrtve, i možda emitujem takvu energiju da ljudi stvarno misle da sam uvek dobro i da nemam egzistencijalnih problema, ali sumnjam da je baš zbog toga. Bio sam veoma mlad kada sam počeo da pišem za Peščanik, i da se javno izlažem napadima i pretnjama, braneći razne ljude ili principe. Bilo je malo ili nimalo trenutaka da je, za mene, to uradio iko iz moje profesije. Uostalom, ko su danas reditelji (scenaristi, producenti) koji pričaju otvoreno o političkoj i društvenoj situaciji? Goran Marković. Srđan Dragojević. Tu je još nekoliko ljudi, i to je sve. Moja generacija je veliko razočaranje. Pametni, situirani, mnogi inicijalno talentovaniji od mene, ali su izabrali da budu sitni poltroni umetnički impotentnih donova koji raspoređuju sredstva, daju poslove, i odlučili su da - ćute. Pričaju o „krizi“, „situaciji u društvu“, „kapitalizmu“. Ne pominju reč Vučić. „Nećemo mi politiku, mi se bavimo umetnošću i kulturom“, i tako neke budalaštine. A u stvari muljaju, stavljaju svoje ljude po komisijama, prave infrastrukturu, što legalnu, što nelegalnu, da omoguće da biznis ide, da kupuju stanove, automobile... I ako dođu na protest, dođu zato što rade seriju sa Šolakom. I iz njihove perspektive, ja sam, verovatno budala. Onaj neki ludak koji se zarad lupetanja i lajanja lišio svega toga. I, dobro. Ako je to njihova percepcija, u redu. Problem je što su ti isti, u četiri zida, svi, baš svi, protiv režima. Ekstreman primer - sedim u avionu sa bivšim direktorom Filmskog centra, sada šefom u produkciji Firefly, koja radi sa Vučićevim MTS-om. I, pita on mene: „Jao, je l’ misliš da ima šanse sad nešto da se desi na ovim izborima, da ih pobedimo?“ Ćutim, šokiran. Mislim se, koga njih, druže??! Vas? Tako funkcionišu kolege i koleginice, muljanje, pravljenje kombinacija i tu sav taj njihov talenat i potencijal umire, ne znam da li su toga svesni. Dobiće te stanove i automobile, ali je cena toga - umetnička i stvaralačka, pa i građanska - smrt. Neminovno. Takvi ljudi grade trula društva, društva bez budućnosti ili ona koja se odriču budućnosti. Moja generacija za to snosi ozbiljnu odgovornost. Zato što su bili toliki beskičmenjaci, bez minimuma etike. Koliko se ambijent vašeg odrastanja razlikuje ili podudara sa mladima iz vaših filmova? Odrastao sam u stabilnoj, divnoj porodici u Beogradu, na Voždovcu. Živeli smo u Jugoslaviji, mirnim, normalnim životom. Iz Jugoslavije, u neverovatno kratkom roku, prelazimo u potpunu dezintegraciju društva. Kreću kriminal, ratovi, Giška komšija, skidanje patika, ludilo 90-ih, siromaštvo. Roditelji dobijaju otkaze ili smešno male plate. U tom paklu, odgajaju dvoje muške dece na tom i takvom Voždovcu, a nisu svesni - pošto su bili tako, nekako, fini, da kad dođem kući i kažem: „E, danas je neko doneo pištolj na čas“ - da se to bukvalno tako dogodilo. Glumicu Hristinu Popović mama je iz našeg razreda prebacila u francusku školu kada je neko doneo bombu na roditeljski. Nakon toga neko je već doneo zolju u školu. A, to - pištolj, to je bilo skoro normalno. Period nasilja koje se, u nelečenom društvu, postratnog sindroma, preplavljenog siromaštvom, preslikava sve do danas i kulminira masakrom u kojem dete ubija decu? Tako je izgledalo to gnezdo društva u kojem je nastajalo i gajeno sveopšte nasilje? LJudi čekaju u redovima, hiperinflacija, novčanice od milijardu dinara. Nema brašna, zejtina… U školi profesori, jadni, ne znaju šta će sa nama, koji smo poludivlji, tuče na časovima, pištolji na časovima, pretnje da bi se dobile dvojke. Ako nećeš, ne dolaziš u školu, ne može ti niko ništa. Ali nacionalizma još nije bilo, bar ne u toj meri kao danas. Dolaze izbeglice i konstatuješ samo da se nekako drugačije zovu. I svi beže u paralelnu stvarnost, za mene su to bili 386 kompjuter, VHS i filmovi, Ratovi zvezda. Paralelni svet igrica omogućavao nam je da mentalno preživimo, jer oko nas, pored nas, kriminalci postaju heroji, svet koji smo znali se raspada u ludilu i krvi. Ko ste bili vi u svemu tome? Ne znam - neki hibrid. Poludizelaš, poluštreber (ne štreber u našem smislu, adekvatniji bi bio američki termin „geek“, to bi se danas zvalo „gejmer“), koji je bežao u svet kompjutera, ali kulturološki, istovremeno bio deo istog miljea koji opisujem. Toliki je bio haos da su nas profesori, opterećeni egzistencijalnim krizama, puštali da se provlačimo sa bezobrazlukom i neznanjem do te mere da ja ne mogu pošteno da kažem da imam normalno završenu osnovnu školu. O gimnaziji da ne govorim. Bežali smo na demonstracije, a onda je bilo bombardovanje i na kraju potpuni kolaps, četvrtu godinu smo jedva išli u školu. I što je najluđe od svega, sve vreme si - odličan. Toliko od formalnog obrazovanja. Ali, makar mi se čini da smo tada znali da postoji jedan centralni problem, uzrok celog tog haosa, i da se zove Slobodan Milošević. Koliko su generacije danas svesne da se njihov problem zove Vučić? Kako iz tako surove realnosti u umetnost? Dolazim iz gejminga, iz igrica, tada to nije bila legitimna profesija. Bilo je priča da upišem ETF, ali realno, nisam imao ideju šta ću da radim. Znao sam samo da volim Ratove zvezda. I tako, rešim - hoću film. Da li ste mogli da pomislite da će Ceca Bojković, i sama sada učesnik protesta Srbija protiv nasilja, igrati u vašem filmu? E, to zapravo jesam! Cecu Bojković je još iz muzičke škole poznavala moja tetka, i Mucija Draškića, njenog pokojnog muža, reditelja, i oni su bili prve osobe koje sam pitao šta da radim za fakultet. Imao sam entuzijazam, ali i nedostatak elementarnog filmskog obrazovanja. Muci, genijalno ciničan, uvalio mi je Bunjuela da gledam, malom majmunčiću sa Voždovca, i bilo mu je valjda simpatično što se nisam folirao. „Ne kapiram“, rekao sam. „Pa, dobro, pročitaj onda ovo“, dao mi je neku literaturu, i tako redom. Položio sam prijemni kao prvi na listi za montažera, čudom. Žao mi je što nisam imao priliku da kao odrastao čovek Muciju samo kažem „hvala“, a ne da ostanem zapamćen kao ono bezumno derište koje donosi neki treš film snimljen VHS kamerom, koju smo „pozajmili“ od stanara indonežanske ambasade, i nismo je vraćali mesecima. Tanja Nikolić Đaković