Kompletno idiotski je i kad nije noću

Četiri meseca nakon što je Aleksandar Vučić sa ponosom priznao da je naložio rušenje „protivpravnih udžerica“ u Hercegovačkoj ulici, kada su i dalje nepoznata maskirana lica bagerima raskrčila teren za današnji Beograd na vodi i usput onemogućila bilo koga da im se meša u „posao“, konačno je dočekao akciju po svojoj meri. Rušenje gotovo svih objekata između Slavije i parka Manjež osim zgrade Narodne banke, obavljeno je po danu, sve uredno prijavljeno i od strane poznatih izvođača. I što je najstrašnije – u mahom legalnoj proceduri. Činjenica da se u Ulici Svetozara Markovića nalazio niz vrednih zgrada, izuzetnih primera beogradske arhitekture s početka 20. veka, nije predstavljala nikakvu pravnu prepreku. Bilo je potrebno da investitor samo bude malo strpljiv i sačeka da prostorna celina „Zapadni Vračar“, kojoj je sravnjeno područje pripadalo, prestane da uživa privremenu „prethodnu zaštitu“, što se dogodilo u decembru 2020. godine. Iako konačnu reč u dodeljivanju trajne zaštite ima republička vlada, neophodan prvi korak u toj proceduri je da gradski Zavod za zaštitu spomenika kulture izradi predlog odluke, a poslednje što znamo je da je prošlog leta razmatranje sudbine Zapadnog Vračara i dalje bilo u „fazi istraživanja“. I sasvim moguće da i nećemo ništa čuti dok se proces ne okonča – dan pošto je počelo rušenje na Slaviji, gradski Zavod se pohvalio uklanjanjem grafita sa fasada na Terazijama i još uvek nisu osetili potrebu da se oglase o Slaviji na bilo koji način. „Sasvim je jasno da rukovodioci Zavoda za zaštitu spomenika grada Beograda prate isključivo zahteve aktuelne vlasti u sprezi sa investitorima kojima jedinu svetinju predstavlja lična materijalna dobit. Ne bi se inače dešavalo – sad već po pravilu a ne po izuzetku – da se vredni tragovi istorije naše prestonice stavljaju na milost i još više nemilost ambicioznih arhitekata i njihovih naredbodavaca. Spremni su sve da poruše, da nemilosrdno, neetički, bez trunke poštovanja istorije i tradicije promene izgled i karakter Beograda pod izgovorom da se ne radi o rušenju zaštićenih spomenika! Tu sudbinu su već dočekali Neimar i drugi delovi Vračara, Stari grad, Savski venac sa Dedinjem na čelu, ali i ostali važni delovi gradskog jezgra. Da je Zavod na vreme obavio svoju dužnost i stavio pod sistem sprovođenja zaštite, a zatim i zaštitio, urbanističke i arhitektonske celine grada, ne bi došlo do katastrofalne devastacije Beograda i osnaživanja investitorskog urbanizma koji je naš grad poslednjih godina unakazio novokomponovanom arhitekturom. Niz zgrada u Ulici Svetozara Markovića predstavlja jedinstven kulturno-istorijski ambijent, jer govori o razvojnim tokovinama Beograda, kojima su doprineli mnogi naši i strani arhitekti, dajući mu izgled prosvećene, moderne prestonice na početku 20. veka. Zašto se ne slede primeri Budimpešte, Lisabona ili Praga – da ne govorimo o Parizu, Rimu ili Londonu – gde se brižljivo neguju tragovi prošlih vremena koji su svakoj od tih prestonica davali poseban, do danas očuvan svojstven karakter i duh?“, kaže istoričarka umetnosti Irina Subotić, predsednica Evrope Nostra Srbija. Ovoga puta je taj duh žrtvovan ambiciji firme Maison Royal, u vlasništvu fudbalskog trenera Dejana Stankovića, da na tom mestu podigne luksuzan stambeno-komercijalni objekat „kakav još nije viđen na ovim prostorima“. A baš zato što institucije nisu radile svoj posao i što se kultura - kako su primetili iz Pokreta slobodnih građana - tretira kao „kvarljiva roba sa istekom roka trajanja“, još pre dve godine su na prvu naznaku da neće biti pošteđena ni najvrednija zdanja reagovala udruženja koja se bave zaštitom kulturnog nasleđa. U inicijativi koju su podržali i Odeljenje umetnosti SANU i Republički zavod za zaštitu spomenika, uništavanje dela arhitekata Stevana Tobolara i Milana Zlokovića ocenjeno je kao anticivilizacijski čin, a za rušenje čitavog niza zgrada rečeno da bi „unazadilo Beograd u istorijskom i estetskom smislu“. Sa druge strane, direktor Maison-a Dragan Ruvarac je izjavio da je taj deo predstavljao „ruglo grada“, a iako ceo projekat nije još dobio epitet nacionalnog značaja, prorežimski portali su – za svaki slučaj - već počeli da pišu o „raspalim kućama na Slaviji“ od čijeg rušenja Šolak želi da napravi politički skandal. „To je samo nastavak jedne gradske politike u vezi sa onim što nazivamo gradskom istorijom i urbanom prošlošću koja je stvarana poslednjih stotinjak godina. Ovo je možda drastičniji primer nego neki drugi - na Vračaru, Starom gradu i Dorćolu smo imali vrlo slične elemente. Ti objekti su namerno zapušteni da bi se Beograđanima pokazalo: to je propalo i mi moramo da gradimo nešto novo. Ja naravno nemam ništa protiv da se prostor uz Ulicu kralja Milana obnovi, ali zbog vrednosti koju on poseduje – izuzev nekih objekata koji su zaista bez veće vrednosti – to se ne može ostvariti na način da se sada sve to poruši i napravi ogromna desetospratnica koja je potpuno van urbanog konteksta tog ambijenta. Nema nikakvog opravdanja za to. Međutim, imamo situaciju u Beogradu, koja je postala pravilo ponašanja, da je ekonomski interes udruge vlasti i investitora taj koji presuđuje i odlučuje kako će naš grad izgledati“, izjavio je bivši gradski arhitekta Đorđe Bobić. Pokušaj stručne javnosti da predupredi ovakav ishod izborio je samo minimalni ustupak. Investitor je dao usmeno obećanje da će stare fasade biti uklopljene u novi objekat, a jedini pisani trag predstavlja odredba uvrštena u urbanistički plan ovog bloka, da je „potrebno sagledati da se postojeći objekti ili njihovi delovi, u maksimalnoj mogućoj meri integrišu u novoizgrađeno tkivo (npr. zadržavanjem likovnosti postojećih objekata, apliciranjem fasada ili njenih delova, postavljanjem info-tabli i sl.)“. Mada se ovih dana može čuti tumačenje da je zbog toga rušenje bilo protivpravno, tako formulisana odredba sasvim omogućava nedobronamernim ljudima da kažu da je „ništa“ bilo najviše što je moglo biti iskorišćeno i da zato plan nije prekršen. Pogotovo ako još i postave info-tablu sa crtežom srušenih zgrada. Glavni gradski urbanista Marko Stojčić bio je velikodušniji, pa je prvo gostujući na RTS-u krajem 2021. povodom zgrada u Svetozara Markovića rekao: „Prvi put sam sada čuo da neko ima nameru ovo da ruši. Odgovor je - neće da ruši, naravno“. A zatim dva meseca kasnije, kada je u Skupštini grada usvojen Plan detaljne regulacije tog bloka, ponovio da će objekti koji se nalaze prekoputa parka Manjež i imaju status kulturnog nasleđa „apsolutno biti sačuvani“. Od kada je počelo rušenje Stojčić se nije pojavljivao u javnosti, a čak je i ugasio svoj Instagram nalog. Na kraju je od svih ovih obećanja sačuvana samo zgrada u kojoj se nekada nalazila kafana Manjež, a danas kockarnica (teško je odoleti ciničnoj pomisli da ju je upravo to spasilo), dok su iz Remorker Architects, biroa zaduženog za izgled fasade budućeg objekta, obećali „interpretaciju najreprezentativnije fasade jednog starog objekta, u novom materijalu i savremenom duhu celog bloka“. Dostupne ilustracije pokazuju da se radi o prilično dvodimenzionalnoj imitaciji ćoška fasade nekadašnje Građanske štedionice, bez statue boga Merkura po kojoj je upravo i bila najprepoznatljivija. Grešimo li onda kada imamo otpor prema ovakvoj modernizaciji? U promotivnom tekstu objavljenom u jednim dnevnim novinama pred početak rušenja, investitor je naveo da se „uz Društvo arhitekata Beograda, do finalnog rešenja došlo na međunarodnom javnom konkursu, na kom su učestvovale brojne svetske arhitekte, i to na čelu sa predsedavajućim arhitektom Simonom Fromenvilerom“, a da je ideju dao „domaći tim Remorker, koji poslednjih godina dobija prestižne nagrade za svoj rad“. Što zaista zvuči dobro – ako već mora da se gazi preko istorijskog nasleđa, makar neka o budućem izgledu tog prostora odlučuju najstručniji. Jedini problem je što se takav konkurs nije dogodio. Odnosno, Društvo arhitekata Beograda (DAB) jeste sprovelo urbanističko-arhitektonski konkurs za tu lokaciju u julu 2021. godine, ali tom žiriju je predsedavao prof. Ivan Rašković, ne Fromenviler (koji jeste bio član žirija), dok je prva nagrada na njemu dodeljena birou AKVS. Na pitanje koje je NIN uputio DAB-u da li je možda naknadno organizovan još jedan konkurs, sa drugačijim žirijem i pobednikom, dobili smo odričan odgovor, a takođe se ispostavilo da na održanom konkursu niko od potpisnika započetog projekta nije ni učestvovao: „Ne, Remorker Architects, CEP i Time Studio nisu bili autori nekog od rešenja koji su pristigli na konkurs iz jula 2021. godine“. A čak ne možemo govoriti ni o naknadnoj razradi rešenja dobijenih na konkursu jer ne samo što Remorkerov vizuelno ne podseća ni na pobednički rad (koji jeste uklapao postojeće fasade u Svetozara Markovića) ni na ostale sa konkursa, već se radi o potpuno drugačijim gabaritima. Nakon konkursa koji je i trebalo da pruži osnov za izradu Plana detaljne regulacije, u Nacrtu PDR-a stavljenom na javni uvid bila je planirana izgradnja 20.604 kvadratna metra, da bi u usvojenoj verziji taj broj naprasno porastao na 31.420 kvadrata. Iz AKVS-a su smatrali da su već rekli šta su imali za tu lokaciju i investitor je prosto našao nekoga spremnog da udovoljava rastućim apetitima. Ni tu se nisu zaustavili jer se u upravo izdatoj građevinskoj dozvoli ukupna površina na volšeban način ponovo povećala za 1.500 kvadrata na 32.916. Na tolikoj zgradi to može nekome da izgleda kao kozmetička izmena, ali ne treba izgubiti iz vida da se samo od prodaje tog „viška“ može zaraditi četiri do sedam miliona evra. Ipak, ostaje nejasno kako je takva dozvola uopšte mogla biti izdata. I pitanje da li to što je idejno rešenje projekta verifikovala Komisija za planove - čime investitor ne propušta priliku da se pohvali - može biti opravdanje za probijanje parametara definisanih planom? „Nikako. Za konkretnu lokaciju donet je planski dokument koji je odredio parametre izgradnje, odnosno maksimalnu količinu kvadratnih metara kojom se ista može opteretiti. Plan je ’svež’, donet nedavno, u proceduri koja je - kao što smo već navikli - bila apsolutno naklonjena ispunjavanju želja zainteresovanog investitora, pa se ishod u kojem je to investitorsko ’testo’ još naraslo i to nakon završetka formalne procedure usvajanja plana, može posmatrati isključivo kao dodatno ruganje javnosti. Postupak verifikacije idejnog rešenja predstavlja direktan susret zainteresovanog investitora sa Komisijom za planove - iza zatvorenih vrata. Zakon ne propisuje ovu mogućnost. Tačnije, sličan susret bi se mogao desiti u procesu razrade lokacije urbanističkim projektom, ali uz bitnu razliku da proces potvrđivanja urbanističkog projekta podrazumeva i njegovu javnu prezentaciju, odnosno obavezu nadležnih da omoguće upoznavanje celokupne javnosti sa planiranim rešenjem u trajanju od sedam kalendarskih dana. Tokom prezentacije urbanističkog projekta javnost bi imala priliku da vidi idejno rešenje objekta, kao i 3D prikaze planiranog rešenja, koji predstavljaju obavezan deo dokumentacije UP, pa bi se izbegle i nedoumice oko toga da li se čuvaju postojeći objekti, na kakav način i u kojoj meri. I bilo bi jasno da to nikada nije ni bila namera investitora, kao ni nadležnih institucija i donosilaca odluka“, kaže urbanistkinja Ksenija Radovanović. Ali i ranije je graditeljske poduhvate Dejana Stankovića pratila neobična birokratska sreća. Tako je njegova druga firma Stefial, u Baba Višnjinoj 34, podigla zgradu sa dva sprata više nego što je pisalo u građevinskoj dozvoli i uspešno je legalizovala iako na nju nije mogao biti primenjen Zakon o ozakonjenju objekata. Potpuno isti slučaj zabeležen je i u Kursulinoj 25. Koje će razmere na kraju dostići objekat na Slaviji, ne vredi da licitiramo unapred. Luka Petrušić