Rat je najgori, u njemu obe strane gube

Ležim spokojno u krevetu. Utom se začu buka, upadoše neki ljudi u crnom, izvlače me iz kuće bez milosti i odvlače u nepovrat. Leto godine 2013. Velika Hoča. Kosovo i Metohija. Budim se preznojana, gotovo s krikom koji mi razdire utrobu. Uspaničeno bacam pogled na vrata sobe. Niko ne dolazi po mene. Polako dolazim sebi - bezbedna sam. Izlazim na ulicu, posmatram mir. Selo se ugnezdilo među proplanke i njegove kuće stapaju se sa okolnim vinogradima. Velika Hoča je poznata po dobrom vinu. I dalje sam pod utiskom priče o pogromu iz 2004, o kojem su mi pričali. Kad ti komšija upadne u kuću i hoće da te ubije, tvoju porodicu, da ti zapali kuću, oduzme sve. U martovskom pogromu na Kosovu poginulo je 19 osoba, zapaljeno je i oštećeno nekoliko stotina srpskih kuća, srušeno je i uništeno 39 crkava i manastira, proterano nekoliko hiljada Srba. Hodam po ulicama ovog nekada velikog srpskog sela, stižem na njegov rub. Na zaraslom fudbalskom terenu stoji krava. Sama u tišini, preživa travu. Pogled mi pada na put koji je nekada vodio daleko van sela, možda u neko drugo selo, u prostranstva, u život. Tu su se verovatno ranije šetali meštani, uživajući u prirodnim lepotama ovoga kraja. Ali taj put sada ne vodi nikuda. Izlazak van sela je zabranjen, jer nije bezbedno, govore mi. Osećam neku zaglavljenost. Strah koji ulazi u kosti, u svaku poru i kao da nikad neće otići. „Zdravo moji. Ja sam zdravo i dobro“: Na 15 godina staroj hartiji ispisane su možda poslednje reči Jugoslava Kostića. NJegova sestra Zlata čuva ga s jednom nepojmljivom nadom koja odbija da umre. Jugoslav je kidnapovan leta 1998. Nedugo zatim u selo je stiglo pismo, svojeručno napisano, u kojem tvrdi da je dobro i da će biti pušten na slobodu ukoliko meštani predaju sve oružje, od mitraljeza do poslednje puške i municije. Pismo se završava rečima: „Nalazim se u rukama Oslobodilačke vojske Kosova.“ Nakon što je Jugoslav kidnapovan, počelo je neko komešanje u Retimlju, koje je tada još bilo mešovito selo. Albansko stanovništvo se, navodno, uplašilo intervencije srpske policije i počela je njihova evakuacija. U selu su ostale samo srpske porodice i nekoliko starijih albanskih meštana. Neki kažu da je bila greška pustiti albanski živalj da ode, jer su tako ostali bez moći u pregovorima za oslobađanje kidnapovanih Srba. „Pored mene su protutnjala kola u kojima ugledah brata vezanih očiju i ruku, oko njega pripadnici OVK s maskama na glavi. Ponadali smo se da su ga doveli u selo kako bi ga oslobodili“, kaže Zlata Kostić. Porodice kidnapovanih našle su se u teškoj situaciji. Albanci su tražili da predaju oružje i da će zauzvrat osloboditi njihove bližnje, a nadležni sa srpske strane govorili su im da ako to učine znači da naoružavaju teroriste. „Dajte oružje, evo vam čovek. Moj brat je već bio dovezen u selo. Falilo je samo da predamo oružje…“ Narednog dana desio se napad na susedno selo Opterušu, a zatim i na Retimlje. Ubijen je stric Anđelko Kostić, pucano mu je u glavu iz blizine. Pripadnici OVK su izvlačili ljude iz kuća i postrojavali ih na ulicu. Bilo im je dozvoljeno da gledaju samo u pod. „Nisu nas maltretirali, kako je moglo da bude – nije bilo“, kaže Zlata. „Agonija je ipak potrajala. Pretresali su nam kuće, tražili oružje. Sve vreme smo bili na nišanu, ali na sreću, ništa nam nisu uradili. Mnogo je njih prošlo kroz selo, u uniformama, i u crnom, i u civilu. Jedan me pitao da li sam sestra od onog kidnapovanog i kaže – ne brinite, nije gladan.“ Okačena je albanska zastava. „Zaboravite na ovo selo. Ono za vas više ne postoji“, govorili su im dok su u centru sela odvajali žene od muškaraca. Muškarcima je naređeno da uđu u kamion i napomenuto da ne pokušavaju da beže. „Mene i mamu su dvojica pripadnika OVK otpratila kući. Kad sam ušla u kuću i videla šta su napravili od nje… Nijedna stvarčica nije ostala na mestu, nijedna fioka, sve je bilo prevrnuto“, priseća se ona. Jedan od ove dvojice je odložio svoju pušku i rekao joj da se ne plaši i da uzme od stvari što može. „Pokupila sam papirologiju i moju devojačku spremu, sve što sam uspela, i sa majkom na ulicu.“ Žene su traktorom odvezene ka Zočištu, a muškarci kamionom u Opterušu. Nadomak sela barikade su već bile postavljene. Celo selo Zočište je takođe bilo evakuisano jer su bile dojave da će i oni biti „sređeni“ kao i Retimlje. Nekoliko njih se sklonilo u obližnji manastir Svetih Vrača misleći da će tu biti bezbedniji. Međutim, tog dana, 21. jula, napadnut je i manastir i svi su pohvatani. Monah manastira Sveti Vrači bio je poslednji koji je video kidnapovane meštane sela. Brata Jugoslava nikad nisu oslobodili. Kostići su proglašeni mrtvima aprila 2005. Nekolicina onih koji su ostali u životu oslobođeni su zahvaljujući brzom posredovanju Međunarodnog crvenog krsta. Vraćam se u svoj smeštaj, kad nestade struje. Čitavih 14 sati nije bilo struje u selu. To predvečerje, ne želeći da ostanem u mraku kuće, izašla sam na ulicu da vidim šta rade ljudi. Svi su bili na ulici. Sedeli su nasukani kojekude i čekali. Ali bilo je to neko poznato čekanje. Ne ono nervozno, kao u nas koji smo navikli da jurimo kroz život. To čekanje je bilo smireno, kao neko pomirenje sa sudbinom da se ionako ne može ništa i da se ionako nema kud. Poslednji zagrljaj brata: Bila je to subota ujutru, 28. februara 1999, kad je Novica Šavelić s bratom krenuo u šumu iznad sela po drva. Krenuli su da seku drva kad im priđoše dvojica u civilu s puškama. Odveli su ih nekih sto metara podalje i postavili da kleče. Oko njih se stvorilo još nekoliko njih u uniformama OVK. „Tad nas još nisu tukli. Obratio sam se jednom od njih. Dajte, nismo mi vojska, nismo policija, mi smo obični građani, došli smo po drva, ni sa kim nismo u zavadi, nemamo ništa ni protiv koga, ni protiv vaše vojske ni Albanaca… Neka, kaže ovaj. Doći će komandant, pa će odlučiti šta ćemo s vama.“ Došao je komandant u pratnji nekolicine pripadnika OVK, svi uniformisani i naoružani. Uprkos molbama i kumljenju braće Šavelić, odlučeno je da ih vode naviše u šumu. Ovde su pali i prvi udarci. Potom su im zavezali ruke, prekrili oči i tako svezane ih bacili u prikolicu. Odvezli su ih u neko selo, gde su ih ponovo ubacili u neki kombi, zatim u neki džip. Vozili su ih kroz šumu i brda. Krajnje odredište bila je neka kuća gde se nalazio štab OVK, i tad je počelo ispitivanje. Pripadnici OVK su pokušavali da saznaju da li u selu ima vojske i oružja. Cilj im je bio da osvoje Veliku Hoču, kao što su to učinili sa manjim srpskim selima u okolini (Opterušom, Zočištem). U to vreme Hoči se nije moglo prići, meštani su danonoćno držali straže na više punktova, a bilo je i vojske i policije, i svi su bili naoružani. Tukli su ga dok nije pao, ustajao je sve dok je mogao. Kasnije su ga onesvešćenog izbacili napolje u sneg, u blato. Kad je malo došao sebi, čuo je kako brat vrišti. „Bacili su nas u podrum. Bili smo sasvim otečeni i krvavi. Ovde je ranije mučeno dosta ljudi, videli su se tragovi. Sve i da su nas u tom trenutku oslobodili, ne bih mogao da hodam, sve me bolelo, tabani su otekli od batina. Samo sam tako ležao, polumrtav.“ Prišao mu je jedan vrlo fin OVK stražar, priseća se on. Novica mu je objasnio kako nikom nisu krivi, obični građani. Utom kaže stražar: „A šta ćeš, zemljače, rat je rat. I naši su poginuli, niste vi krivi…“ Stražar mu je doneo vode i tabletu protiv bolova. Upalio je vatru kako bi se prostorija zagrejala, što je prijalo Novici koji je bio sav mokar i promrzao. Sutradan ujutru Novica je dao svom namučenom bratu da pije vode. To je bilo poslednje što je mogao da učini za njega. NJegov brat je izdahnuo. Vikao je, dozivao u pomoć, ali pomoć nije došla. Uplašen i izgubljen, legao je pored mrtvog brata i zagrlio ga. Došli su neki ljudi u civilu, razgovarali su međusobno na albanskom i engleskom. „Jesu te mnogo mučili?“, upitali su i pozvali doktora. Na kraju ga je, u toku jedne razmene, preuzeo OEBS. „Nisam nikad napustio Hoču, ostao sam ovde, i nemam kud, šta Bog da. Ostaću ovde dok mogu. Težak je život u Velikoj Hoči, kao u logoru, samo uz malo više slobode“, kaže Novica Šavelić. On želi samo slobodu i zdravlje. Da se živi zajednički, bez obzira na to ko je koje nacije, svi da budu isti. Da ne bude mržnje i odvajanja nacija, da nema rata, jer rat je najgori. Ovde obe strane gube. Želi da bude kao ranije, bilo je posla i slobode, zajedničkog druženja, moglo se putovati danju i noću i niko te nije pitao ko si, šta si, koje si nacije. Albanke u srpskom selu: „Nebojša mi je bio sin – majka to više ne rađa. On je bio pravi domaćin, zemljoradnik, svaki dinar je ulagao u kuću“, priča Živana Pavlović. Radio je kao policajac do rata 1999, a posle toga više nije bilo posla. Jednog jutra je otišao i nije se vratio. Tad je Kfor već bio u Velikoj Hoči. Tenkovi zablokirali celo selo. Majka trči okolo da vidi gde joj je sin. Sina joj doneli mrtvog. Tu se ona zaustavlja, ne može više da priča... Pravimo pauzu. Šetam se sa ovom otresitom staricom i njenim unukom po selu. Jedna ulica čini centar celokupnog društvenog života u selu. Između Crkve Svetog Stefana i poslednje kuće zguralo se mlado i staro. Deca trče naokolo, omladina se šeta uzduž i popreko razmenjujući informacije samo njima znane, stariji sede ispred svojih kuća i divane s komšilukom. Školsko dvorište je takođe mesto sastanaka. Devojčice se ljuljaju, a dečaci igraju košarku. Tu su i pripadnici italijanskog Kfora, došli su u posetu. Umesto parka ili neke fontane, koji inače bivaju tačka okupljanja ljudi, ovde se nalazi spomenik ubijenim i kidnapovanim Srbima. Dođe se nekad ovamo, zapali poneka sveća, donese sveže cveće. „Ja danas ne znam ni šta je bilo, ni ko ga ubi. Imao je 29 godina kad je poginuo“, nastavlja Živana. „Grudi su mu bile izrešetane, kad se samo setim… Ponekad plačem noću, neću da ostavim njegov grob dok sam živa.“ Majka žali što njen sin Nebojša nije imao više vremena, pa da se oženio i za sobom ostavio decu, pa makar deca da rastu. Ovako, kaže, ostao je za njim samo grob i ništa više. Živana Pavlović je požrtvovana baka. Unuk, dete njenog drugog sina Slavka, svakodnevno je s njom. Ona ga hrani i odeva. Slavko se oženio Albankom koja sada živi u Velikoj Hoči. Pričaju mi meštani kako je trend da se muškarci iz srpskih sela žene Albankama. Slavko je svoju sadašnju suprugu Trandafilju upoznao preko kuma koji živi u Albaniji. Nekoliko puta je bio u poseti u Albaniji poštujući njihovu tradiciju – kupujući mladi zlato. Kod njih se zna koja je za udaju, priča Slavko, ona služi kafu i rakiju. „Rešio sam se, dobro mi je, ne kukam“, kaže Slavko dok se supruga osmehuje. „Vredna je i poštena. Ovde u selu ima devet Albanki, ni za jednu se još nije reklo da nije dobra. Sve do jedne ih cenim i poštujem kao sestre.“ Ulazim u jednu od mnogobrojnih crkava u Velikoj Hoči. Ovde su se okupili meštani. Sa popom zajedno vrte kolač i lome ga. Osećam snagu zajedništva i volju za životom. Ovi ljudi istrajavaju, divim im se. Srbi na jugu Kosova padaju u zaborav: Leto godine 2023. Sećam se ulice koja više razdvaja nego što spaja srpski i albanski deo grada Orahovca. Gornji Orahovac odiše jednim usiljenim ćutanjem. Nema ovde ničega osim pokoji trag skrivenog disanja onih koji su tu ostali. Niz preotetih kuća u ulici bez imena vodi ka Donjem Orahovcu, koji vrvi od života. Pijaca, radnje prepune raznih proizvoda, ljudi sede u parku, buka od saobraćaja. Život toliko svakodnevan, toliko prirodan. Hodam ulicom pognute glave i ćutim, jer bolje je ne progovoriti srpskim jezikom – govore mi. S mojim domaćinima Baljoševićima odlazimo u kupovinu u albanski deo Orahovca i Prizren, jer u selu nema osnovnih životnih potrepština. Samo kupi što moraš, ne rizikuj mnogo, ćuti i što pre idi odatle. „Među našim ljudima vlada atmosfera opšte apatije i besperspektive. Interesovanje javnosti je trenutno usmereno isključivo ka aktuelnim događajima na severu Kosova i Metohije, zbog čega su na nas - Srbe koji živimo južno od reke Ibar svi zaboravili, pa ostavljeni od svoje države i prepušteni albanskim vlastima u Prištini još dublje padamo u zaborav“, kažu Baljoševići iz Orahovca deceniju nakon moje posete. Kažu da njihova izolacija nije tako izrazita kao prvih posleratnih godina, ali su i dalje oprezni, naročito pri korišćenju prava na slobodu kretanja. Poučeni primerima masovnog naivnog stradanja u prvim posleratnim godinama, naučili su da žive po novim pravilima i da se prilikom kretanja među Albancima sami čuvaju i ničim ne odaju da su Srbi. Ovakav život nazivaju „ljudskom mimikrijom“ – borbom za opstanak u surovim okolnostima. Ovakvim životom u „enklavi“ naročito su pogođeni mladi, koji ne vide perspektivu, te se sve više njih odlučuje za iseljavanje u potrazi za poslom i boljim životom. Srbi u enklavama svesni su da su najranjiviji deo srpskog naroda i da im je dodeljena uloga žrtve. Na izmaku su snage i sve se više ljute na vlasti u Beogradu koje u pregovorima sa Albancima i Zapadom vode politiku kontinuiranog popuštanja i nepotrebnih ustupaka, koji idu direktno na štetu srpskog naroda na Kosovu. Baljoševići dodaju da su odavno potvrgnuti pritiscima nasilne integracije u ustavno-pravni poredak tzv. Republike Kosovo sa kojom se sada suočavaju i Srbi na severu KiM. „Usled izostanka podrške naše države pomirili smo se sa novonastalim nametnutim stanjem, te nas zbog toga mnogi doživljavaju kao ’otpisane Srbe’ na koje više niko ne računa. U tome, međutim, ima i nečeg pozitivnog, jer nas aktuelne albanske represalije zaobilaze. Albanci nas smatraju marginalnom zajednicom koja je u nestajanju i koja više nema kapaciteta da bude remetilački faktor. U poslednje vreme najviše problema nam zadaju upravo naši sunarodnici koji prodajom svojih imanja Albancima ugrožavaju naš dalji opstanak“, zaključuju oni. Četvrt je veka nakon tih kobnih dešavanja na ovim prostorima. Mnogi su ostali bez doma, bez članova porodice, bez nade u ono što nazivamo normalnim životom. I odatle nema povratka. Neke rane nikad ne zacele u potpunosti. Trenutno se u Hagu sudi Hašimu Tačiju i članovima Glavnog štaba OVK. Oni su optuženi za progon na političkoj i etničkoj osnovi, zatvaranje, nezakonito hapšenje, druge nehumane postupke, okrutno postupanje, prisilni nestanak, mučenje i ubistva. Na prvom pojavljivanju na sudu 2020. godine optuženi su izjavili da nisu krivi za zločine iz optužnice. Autorka je za reportažu Rio Tinto: Pod otvorenim nebom dobila nagradu UNS-a „Laza Kostić“ za 2022.