Sa čim na izbore

Tradicija se nastavlja: približavanje izbora označilo je vreme poziva na objedinjavanje opozicije, uz istovremeno bujanje međustranačkih sukoba. Recimo – jedan od najglasnijih zagovornika formiranja jedne opozicione liste – na kojoj bi bile stranke koje organizuju proteste „Srbija protiv nasilja“ - u ovom trenutku je Aleksandar Jovanović Ćuta, poslanik Ekološkog ustanka i doskorašnji kopredsednik stranke Zajedno (uz Nebojšu Zelenovića i Biljanu Stojković). „Svi programi stranački da se zamrznu za neke druge izbore, da srušimo ovaj režim, pa onda da se delimo levo i desno. Za mene je opozicija svako ko hoće da ruši Vučića“, rekao je Jovanović samo nekoliko dana nakon što se sa doskorašnjim partnerima „raskantao“ zbog – fejsbuk-stranice. Odnosno, tako je sam potencirao razloge za izlazak iz koalicije, mada je taj ishod bio očekivan već u momentu kada je formalizovana saradnja Zelenovićeve partije, Demokratske stranke, pokreta Srce koji je okupio Zdravko Ponoš, bivši član Narodne partije i predsednički kandidat 2020. i manje poznate Rumunske partije. Nejasno? Možda bi pomoglo podsećanje da je Zelenović u vreme izbora 2020. prekršio dogovor o izbornom bojkotu, da bi se, za izbore 2022. udružio sa Ne davimo Beograd i Jovanovićem. Taj dogovor je trajao do ulaska u parlament, nakon čega je važila saradnja Zelenović-Jovanović-Stojković, sve do aktuelnog aranžmana sa DS-om (čiji je član nekad bio) i Srcem. Podrazumeva se i da taj blok sada poziva i druge partije na izbornu saradnju, koju smatra neophodnom. Komplikovano, i dalje? Samo se valja koncentrisati na poruke koje dobijamo: na spisku organizatora protesta je i Narodna stranka Vuka Jeremića, koju je 2020. napustio Ponoš, a nedavno i Miodrag Aleksić, doskorašnji šef poslaničke grupe NS u Skupštini Srbije. E, ta NS nedavno se založila za proširenje spiska organizatora protesta i to tako što bi na njega bile svrstane i stranke desnice (koje su taj poziv odbile u momentu početka protesta) i vanparlamentarne partije. Taj je poziv, međutim, odbijen. Potom se oglasio i Aleksić, sada predsednik Narodnog pokreta Srbije, koji smatra da je izlazak na izbore u jednoj koloni prioritet, ali, kada je reč o saradnji sa NS, čiji je funkcioner bio, kaže da „to zavisi od NS koja će morati da se dokaže na delu“. Naravno da to nije sve. Za saradnju se zalaže i Zeleno-levi front, koji je u parlament ušao pod imenom Ne davimo Beograd. Ta partija kolegama nudi svoj predlog „puta do pobede“ i govori o formiranju programski srodnih kolona koje bi sarađivale u zajedničkom interesu. Dragan Đilas, lider SSP-a, smatra da je za beogradske izbore jedna lista imperativ i da garantuje pobedu, a da za republičke treba proceniti da li je bolje ići u dve kolone, s obzirom na to da je jasno kako postoje određene političke razlike među tehničkim organizatorima protesta. Posle javne svađe sa Ponošem, precizirao je da bi na jednoj listi, koju je pomenuo, trebalo da budu sve proevropske političke organizacije koje imaju podršku među građanima Beograda. Ima, naravno, još sličnih „smatranja“, ima i novih igrača, ali nema naznaka da je zaista pronađen način da se ono naraslo nezadovoljstvo stanjem u zemlji, koje detektuju istraživanja javnog mnjenja, pretvori u podršku opozicionim strankama. A to bi bio jedini (relativno) bezbolan način da se Srbija izbavi iz sadašnjeg stanja bezakonja i masovne zloupotrebe javnih dobara. Možda, zato, ne bi bilo loše da umesto jalovog sipanja drvlja i kamenja po opozicionim partijama i njihovim liderima, zbog poteza koje su povukli ili propustili da ih naprave, pogledamo sliku iz drugog ugla. Onog iz kog se vidi da je – dok se neko drugi ne ohrabri da se angažuje – baš ova i ovakva opozicija ono što građani imaju. I što, u postojećim okolnostima, možda i ne može da bude mnogo bolje: jer, nije ovo (trenutno) zemlja u kojoj ljudi masovno staju u odbranu nekih povređenih prava, principa, etičkih i stručnih normi. Ne bune se ovde masovno lekari zbog uništavanja zdravstvenog sistema, arhitekte i urbanisti ne izlaze iz zone komfora zbog ubijanja gradova, pravnici zbog zloupotrebe pravosuđa... Posle majskih tragedija, protesti jesu bili neočekivano brojni – ali antipartizam nije smanjen: vrlo je bitno bilo insistiranje da je reč o građanskim skupovima na kojima političari moraju da budu u drugom planu. Sa svim svojim manama i kvalitetima, sujetama, slabostima i interesima, baš ovi opozicioni političari su istrčali na teren da nešto urade i često pogreše, da budu vređani i ponižavani, da putuju po Srbiji gde im na tribine dođe deset ljudi „jer može da bude nezgodno“, da nas nerviraju i da stalno budu pod sumnjom da „rade za Vučića“ - dobrim delom zato što, zahvaljujući razrađenom sistemu kupovine i ucena, neki zaista i rade. Sve to, međutim, ne znači da je borba za odbranu Srbije unapred izgubljena. Samo što „pobeda nad ovim zlom“, o kojoj mnogi sanjaju, možda neće biti brza i spektakularna, već postepena – promenom odnosa snaga u parlamentu do novih izbora i novog krunjenja pogubne kriminogene strukture, sve do njenog konačnog rušenja i stvaranja šanse za izgradnju demokratskog društva. Koja može da bude i propuštena. Postoji li nešto što bi opozicione kolone, koliko god ih na kraju bude, mogle koordinisano da zastupaju, kako bi se ka takvom ishodu krenulo? Prema mišljenju Cvijetina Milivojevića, direktora agencije Pragma, opozicione stranke bi, pre svega, morale da iznesu jedinstveni zahtev da izbori budu regularni, sa ravnopravnim uslovima. A potom, da traže razdvajanje izbora na različitim nivoima. „Ne može Srbija ostati poslednja rupa u Evropi gde će se lokalni izbori natkriliti velikim političkim izborima. Na lokalnim izborima se odgovara na pitanje ko može da izgradi kanalizaciju u Krnjači, koju je Vučić obećao pre šest godina, ili ko može da ubrza izgradnju metroa, ali ne ovako kako je sada planirano, nego trasom koja je od koristi za građane“, kaže Milivojević. On podseća na obećanje predsednika države dato lideru najveće opozicione partije Draganu Đilasu „u trenutku kada je na beogradskim izborima, na 94 odsto izbrojanih glasova, rezultat bio 55:55 mandata, s tim što je opozicija imala 70.000 glasova više“. Održavanje tada obećanih beogradskih izbora relaksiralo bi situaciju pred vanredne parlamentarne izbore, kaže Milivojević. „Umesto toga, zahtevom da se samo razdvoje parlamentarni od lokalnih i pokrajinskih izbora, pristaju na beogradske istovremeno sa parlamentarnim. Rezultat beogradskih, u tom slučaju, biće isti kao rezultat parlamentarnih – pobediće Vučić. Već imamo priču o kolonama i unapred su prihvatili da izađu na izbore pod istim ili čak gorim uslovima nego 2020“, kaže on. Jer, ne samo da se medijska situacija nije popravila, već su neke od udarnih pesnica vlasti dodatno ojačane (Informer je, recimo, dobio televiziju) a sva je prilika da bi moglo doći i do promene izbornog cenzusa – pri čemu u igri nije samo povećanje na pet odsto osvojenih glasova, već je moguće i uvođenje još višeg praga za koalicije. Odatle i Milivojevićeva opaska - „ždrebe pred rudu pohrlilo“. Dušan Milenković, politički konsultant, na isto pitanje odgovara iz drugačijeg ugla: „Koliko god opozicionih grupacija da bude, svima je zajednička borba protiv kriminala i uništavanja države, koje čini vladajući režim. Oko kriminala svi mogu da se ujedine, dok se kod uništavanja države i gaženja Ustava određene grupacije mogu hvatati za različite stvari“, kaže ovaj sagovornik. On ocenjuje da toliko toga ima na meniju zločina ovog režima protiv države i društva „da opozicione kolone mogu da se bore protiv režima u načelu, dok se istovremeno razlikuju po shvatanju važnosti različitih zločina na tom režimskom meniju zlodela“. Reč koordinacija, objašnjava, nije odgovarajuća kada pričamo o zastupanju političkih pozicija, već je pre svega usmerena na logističku koordinaciju, kao i dogovore oko nenapadanja. „Takođe, s obzirom na to da nam idu lokalni izbori, a da nijedna opoziciona organizacija nema jako prisustvo na teritoriji cele Srbije, izuzetno su važni tolerancija i fleksibilnost na nižim nivoima“, kaže Milenković. Nešto, uostalom, valja naučiti iz uspešnih primera: nije li sam Aleksandar Vučić, nakon što ga je Tomislav Nikolić doveo na vlast, pobedom na predsedničkim izborima 2012, svoju moć izgradio upravo na priči o – borbi protiv korupcije i kriminala? Vera Didanović