Karijev pečat i dvanaesti čovek

Istorijske analogije, pogotovu u novinarstvu, mogu biti zgodna poštapalica i interesantan podsetnik za čitaoce, ali najčešće nemaju utemeljenje u realnosti. Tako se minulih dana u medijima moglo pročitati, dok su košarkaši Srbije marširali ka finalu Svetskog prvenstva u Manili, da smo se nakon 45 godina vratili na Filipine da ponovo zasednemo na svetski tron. Tamo gde su nas 1978. ostavili Dalipagić, Kićanović, Slavnić, Delibašić, Ćosić i ostali besmrtnici jugoslovenske košarke. Nema spora, nostalgično i prijatno podsećanje, samo što ništa više nije isto... Ne samo da se dramatično promenila košarka, već i čitava epoha, pa i planeta. Niti ima više one Jugoslavije čijih smo košarkaških uzleta možda bili i najznačajniji deo, ali svakako ne jedini, niti ima Sovjetskog Saveza, tadašnjeg protivnika u finalu, niti su Rusi više nekakav faktor u svetskoj košarci. Na koncu, nema više ni jugoslovenske škole košarke, na čiji smo sistem decenijama kasnije naslanjali planetarne uspehe, duboko verujući da su samo talenat i košarkaški DNK dovoljan garant za uspeh. Zato ima Nemaca, koje smo decenijama „proklinjali“, jer bi se uvek nekako našli na putu našim fudbalerima, Kanađana koji su sinonim za hokej, Letonaca koji su, istina, bili deo velikog SSSR-a, ali oni su u košarkaškom smislu daleko od Litvanaca... Utoliko je osvajanje srebrne medalje u globalizovanom svetu, pa i onom košarkaškom, ogromno postigniće. I da, ostao je još poneki lučonoša još jedne izgubljene dragocenosti – jugoslovenske škole košarke. Ovog puta u liku selektora Svetislava Pešića, čiji je legat ovdašnjem basketu bio monumentalan i bez ovog srebra u Manili. Slavljen i uzdizan u nebesa kao trener koji nam je pre više od dve decenije doneo poslednje evropsko i svetsko zlato, osporavan i kritikovan nakon neuspeha na prošlogodišnjem prvenstvu Evrope, Pešić se uoči Manile našao na svojevrsnoj vododelnici. Ostati upamćen kao jedan od kultnih očeva ovdašnje košarke ili ostati u sećanju kao Atlas, osuđen da u košarkaškoj mitologiji zanavek nosi nebeski svod na svojim plećima, kao čovek koji nije osetio trenutak kada je vreme za povlačenje. Kari je prihvatio ovaj „ruski rulet“ i dobio. Baš kao što mu se prošle godine na kontinentalnom prvenstvu na glavu srušilo nebo. I ne budimo apologete, bio je najodgovorniji za neuspeh reprezentacije predvođene najboljim igračem sveta Nikolom Jokićem, koga je u onih kritičnih sedam-osam minuta utakmice sa Italijom zaboravio na klupi. I ništa tu nije promenilo selektorovo objašnjenje da smo igrali dobro „osim tih deset minuta“. Suština u košarci je i u deset sekundi, a kamoli deset minuta. I Kari to dobro zna. Ali ako smo tada, prav vam stojim, s razlogom ukazivali na neke Pešićeve greške, treba biti pošten i reći da je sada sa svojim momcima napravio fantastičan rezultat. I da zasluge podjednako pripadaju njemu, igračima i Savezu, na koji smo takođe imali reči zamerke. Uostalom, da nam je neko ponudio pre šampionata olimpijsku vizu i to bez medalje, potpisali bismo bez razmišljanja. Svi oni koji kažu da su očekivali ovako nešto i bedno oćutali prošlogodišnji neuspeh, i inače u životu baš i ne dižu glas i izbegavaju bilo kakvu kritiku, najblaže rečeno ne govore istinu. Uspeh reprezentacije dobija na težini ako se ima u vidu da smo na Mundobasket otišli bez igrača od kojih bi se mogla sastaviti, pa skoro, još jedna podjednako jaka, ako ne i jača selekcija. Dakle, igrača ima, ne naravno kao nekada, ali kvalitet je ipak tu. Razumno se, onda na ovom mestu, zapitati u čemu je problem? Deo odgovora na ovo pitanje ponudio je sam Pešić na konferenciji za medije odmah nakon finalne utakmice. „Ja bih voleo da ova medalja pokrene rešavanje problema koje naša košarka ima. Ova medalja znači i našim navijačima koji su prevalili veliki put da bi došli ovde. LJudi koji su zaduženi danas za košarku u Srbiji, moraju nešto da urade. Jednom ćemo biti srećni ako se kvalifikujemo na prvenstvo, medalja neće biti. Pogledajte nemačku ligu koja 20 godina ima organizovan sistem takmičenja. Nije ni čudo da prave ovakve rezultate. Ako se u najskorije vreme ne desi nešto, i ako ne sednemo i ne prihvatimo istinu da moramo da se spremimo za naredni olimpijski ciklus, onda neće biti rezultata“, upozorio je Pešić. Tačno je, nemamo adekvatno takmičenje, srpska košarka se manje-više svela na Zvezdu i Partizan, zaparloženi su tradicionalni centri u unutrašnjosti, osim donekle Čačka, ali to je samo deo problema. Stvaranje kritičke javnosti koja bi artikulisala interes srpskog sporta stajući iza nekog održivog oblika odbrane društva, države, pa i košarke, preduslov je za ponovno stvaranje sistema. Tada nam se ne bi moglo dogoditi da u najvažnijim košarkaškim forumima i komisijama sede bezimeni ljudi, a najstručniji budu odstranjeni zbog političke različitosti. Tu negde krije se odgovor i na pitanje kada ćemo ponovo imati rezultate u kontinuitetu? Jednostavno je – onda kada shvatimo da se košarka igra i van terena, da smo najjači bili kada je košarku i FIBA vodio Bora Stanković, a u Stručnom savetu sedela najveća trenerska imena. A nije da ih sada baš nema. Biće bolje onda kada shvatimo da Savez i klubovi moraju da imaju svoje trenažne centre za mlađe kategorije, umesto preskupih fudbalskih stadiona na kojima se neće igrati ništa. Kada ukinemo članarinu po klubovima za klince čiji roditelji ne mogu da odvoje nikakav novac. Kada najtalentovanijima omogućimo individualni trening kao i onim najimućnijima. Kada u našim klubovima zarad instant rezultata, pa i političkih interesa, ne bude po osam-devet stranaca, uglavnom upitnog kvaliteta. Kada ponovo damo šansu najtalentovanijim dečacima od 19-20 godina, makar rezultati malo i trpeli. Kada Zvezda i Partizan derbi ponovo budu igrali u hali u kojoj će biti podjednako navijača i jednih i drugih, kada Aleksa Avramović dobije stojeće ovacije navijača Zvezde, a Filip Petrušev zaštitu partizanovaca... Mogli bismo ovako da nabrajamo još dugo, ali armatura uspeha pravi se dugo i prave je oni koji znaju kako se to radi. Pešić, definitivno, jeste jedan od tih, ali je uoči šampionata izgledao kao najusamljeniji čovek na svetu. Otuda i njegov poziv ljudima koji vode našu košarku da nešto urade. A ono što su uradili Pešić i njegovi momci zaslužuje poseban osvrt. Do svetske smotre jedva smo se provukli zbog činjenice da je najboljim igračima bilo onemogućeno da igraju u kvalifikacijama. Dodamo li tome demotivišući faktor oličen u rezultatskom posrtanju na prošlogodišnjem šampionatu Evrope, Pešić se suočio sa serijom otkaza, što zbog privatnih planova igrača, što zbog povreda. Može biti da se Kari do poslednjeg trenutka nadao nekom pozitivnom odgovoru, ali se na kraju nije vajkao. Ono što je imao prihvatio je kao najbolje što ova zemlje može da ponudi u košarci. Kao da niko osim tih 12 momaka i ne igra košarku u Srbiji. Šta je tačno Pešić uradio sa svojim igračima, šta im je tačno rekao znaju samo oni, ali se može pretpostaviti da ih je uverio da su bolji igrači nego što možda objektivno i jesu. I šta je iz toga proizašlo, osim srebrne medalje? Pa to da će sada kriterijum za selektiranje biti putokazi koje je po parketu u Manili iscrtao Aleksa Avramović, igrajući na granici samodestrukcije, te da nacija neće padati u kolektivnu depresiju ako Nikola Jokić ne bude mogao ili hteo da igra. Saznali smo i da je Bogdan Bogdanović baš „digao frku“ i zauvek okončao sporenja oko njegove igračke veličine i liderskih sposobnosti. Baš kao što više niko neće moći da dovodi u pitanje talenat Nikole Jovića i Filipa Petruševa, znanje Nikole Milutinova ili ratnički mentalitet Ognjena Dobrića... I naravno, hrabrost Boriše Simanića koji nije dozvolio da njegova lična nesreća preplavi i potopi ostatak tima. Tako je, spletom nesrećnih okolnosti, istovremeno, „dvanaesti“, ali i „prvi“ igrač tima. Ne sporeći veličinu uspeha, ostaje naravno i onaj doživljaj da je tako malo falilo. I onaj osećaj iz antičkih tragedija, jer nijedan sport se ovde ne voli i ne doživljava i preživljava kao košarka. Tim pre što je ovo bilo najvažnije finale naše košarke još od LJubljane 1970. i prve svetske titule i Atine 1995, kada smo nakon sankcija sebi i ostatku planete dokazivali da baš nismo „mimo sveta“. Srpska košarka već dugo vapi za tim velikim rezultatom, a ovo je bila idealna prilika za apdejt koji bi na terene izveo hiljade novih klinaca. A seme velikog igrača niče baš tu, baš na betonu... Na koncu, taj restart na terenu se i desio upravo zbog načina na koji su se igrači ponašali i igrali. I da, uopšte nije nevažan način i na koji se gubi. A ovaj poraz od Nemaca mogao bi biti zalog novog početka. Ostalo je, kao što reče Pešić, na nekima drugima. Na njemu i igračima je, ko god bude u timu, da sledeće godine na Olimpijadi u Parizu urade isto što i u Manili – izađu na teren i pokažu ponos. Makar to i ne bilo dovoljno ni za kakvu medalju. Zoran Preradović