Naša deca, tuđa briga

U svetski popularnom i naoko jednostavnom vicu bog se obraća uglednom profesoru fakulteta usred predavanja. Nebeski komitet je zaključio da je predavač čovek izuzetne vrednosti, i zato želi da ga nagradi. Da li profesor želi da postane najpametniji, najsrećniji ili najbogatiji čovek planete? Intelektualac postupa u skladu sa celim svojim bićem, sa svih svojih šest ili sedam decenija, i bira da postane najpametniji. Rečeno-učinjeno, bog ga obasipa svetlošću i odlazi drugim poslom, a krcat amfiteatar ne dišući čeka šta će prvo reći najmudrija glava čovečanstva. Profesor nakratko zastaje u pokretu, potom se češe po istoj toj glavi, i naposletku procedi: „Ma trebalo je da uzmem pare.“ Jednostavni vicevi ne postoje, jer svaki počiva na spletu zapažanja o čoveku i društvu, o jeziku, o nacijama i religijama. Te opservacije ne moraju da budu tačne, ali ilustruju stanje duha, makar i lokalno. Ovaj vic je univerzalan, i zanimljiv je i po tome što studente predstavlja kao dobre školarce iz čitanki. Ti mladi nisu arogantna banda, kako ih stariji zakonito vide, već žarko žele da čuju šta će im mudrac reći. I kao i u stvarnosti, saznaju da pare zaista pokreću svet. Van vica to nismo morali ni da im kažemo, videli su i sami. Zato povodom Međunarodnog dana mladih, koji su Ujedinjene nacije smestile u 12. avgust, opet zaključujemo da mlade, nakon sveg slavnog civilizacijskog napretka, muči u dlaku isto što i njihove daleke pretke - kako ubiti mamuta za ručak i u koju pećinu ga odvući. „Ako ne govorimo o mladima visokih kvalifikacija, o svetu informacionih tehnologija, već o mladima kojih ima najviše, njima Srbija ne nudi nikakvu perspektivu. Mladi obućar ili krojač nemaju šta da traže u ovoj zemlji. Nemaju šanse da nađu posao sa dobrom platom i radnim uslovima ili da reše stambeno pitanje. Takve su prilike ’najprosečnijih’, a da i ne pominjemo najugroženije, mlade sa invaliditetom ili pripadnike nekih manjina“, odmah sumira Danilo Ćurčić, programski direktor Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11. Ćurčić ne propušta da podseti na to kako naša retorska briga za mlade izgleda u praksi, poput pompezno najavljivanog programa „Moja prva plata“. „To što se dobija nije plata, već ’naknada za obavljeni rad’, nema radnog odnosa, nisu regulisana socijalna, zdravstvena, penzijska osiguranja. Taj se program predstavlja kao spektakularno rešenje, država se njime hvali iako ne nudi ni minimum standarda koji bi morao da se primeni bio radnik mlad ili star. Mladi svejedno prihvataju šta im se daje, jer inače nema ničega. Radiš na crno ili dva posla istovremeno, a svakako prekarno do pedesete godine, pa ćemo posle da vidimo hoće li biti prilike za nešto bolje.“ Povremenih pedeset ili sto evra u vidu državne „pomoći“ ili državnog „novogodišnjeg poklona“, koji se dele bez ikakvog kriterijuma, nisu baš najčvršća lijana koja će mladog čoveka da prebaci preko životnih provalija. „Ne postoje programi koji bi mladima pomogli da reše stambeno pitanje. Povraćaj poreza na dodatu vrednost služi onima koji su već u dobroj poziciji, onima koji mogu da podignu kredit i kupe stan. Mladi sa srednjom školom ne mogu da se nadaju da će se osamostaliti, da neće zauvek živeti sa roditeljima.“ Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) od 2017. svake godine sastavlja Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih. Za potrebe svežeg izveštaja KOMS je detaljno ispitao više od hiljadu naših sugrađana starih - to jest mladih - od 15 do 30 godina, ravnomerno raspoređenih po dobi, polu, regionu i sličnim kriterijumima. Da se ovaj tekst ne bi pretvorio u salve brojki, čitaoca upućujemo na kompletan izveštaj, koji je dostupan na veb-sajtu KOMS, a mi se usmeravamo ka nekim ilustrativnim odgovorima. Među najupečatljivijima je svakako odgovor na pitanje „Da li planirate da se odselite iz zemlje?“. Odlučno „da“ izgovorila je skoro četvrtina ispitanika. Još četvrtina im se pridružila izjavom „Da, ali još nisam u procesu planiranja“. Više od trećine je zaključilo „Ne, ali ne otpisujem tu mogućnost“. Bez obzira na to što će mnogi iz sve tri kategorije naposletku tu mogućnost otpisati, ostaje činjenica da je svega 11 odsto dalo kontru čuvenoj prvoj rečenici LJube Vrapčeta iz romana Kad su cvetale tikve, i reklo „Ne, neću se odseliti“. „I nas je zabrinuo podatak da samo jedanaest odsto mladih tvrdi da neće napustiti Srbiju. Takve podatke smo dobijali i ranije, i ove godine se samo potvrdilo da sistemska briga za dostojanstvo i viši životni standard nije bolja, da mladi te potrebe u Srbiji ne mogu da zadovolje“, kaže Miljana Pejić, generalna sekretarka KOMS. Danilo Ćurčić dodaje da nigde nije lako biti radnik migrant, da se uslovi rada globalno ne popravljaju, i da to što mladi uprkos tome žele da spakuju kofere, govori o dubini njihovih ovdašnjih problema. „Nije reč samo o egzistenciji. Ne treba idealizovati druge sisteme, ali u nekima od njih postoji izvesnost, a to je ključno ako čovek želi porodicu. Ovde se veliki slomovi dešavaju na dnevnom nivou, i to mlade dodatno gura u inostranstvo. Razmišljaju o tome da će se možda vratiti za deset ili dvadeset godina, kupiti stan i pokrenuti posao.“ Još ovo o ekonomiji - praktično svi ispitanici rekli su da je za pristojan život neophodna plata od barem 80.000 dinara. „Samo 23 odsto naših ispitanika koji zarađuju ima platu višu od 80.000 dinara. Nemaju, dakle, sredstava da se ekonomski osamostale“, nastavlja Miljana Pejić. Kao istraživačku potvrdu reči Danila Ćurčića sa početka teksta, dodajemo i podatak da 64 odsto zaposlenih mladih ne radi ono za šta su se školovali, i da je družina koja radi na određeno, na privremeno i povremeno, na crno, znatno brojnija od one koja bar na papiru ima ljudski ugovor o radu. Što se tiče drugog ljudskog, to jest političkog, neke bismo stavove ispitanika lako mogli da proglasimo alarmantnim, ali to tek kada prihvatimo da ni mi mudraci nismo nimalo pametniji. „Mladi i dalje smatraju da ne mogu da utiču na političke odluke. Više od polovine smatra da im politički sistem uopšte ne omogućuje uticaj. Manje od jedan odsto misli da im je ta mogućnost potpuna“, objašnjava Miljana Pejić. Broj mladih koji misle da je Srbiji potreban jak vođa, u ovom je izveštaju rekordan, i ima ih 60 odsto. Oni koji smatraju da je demokratija najbolji oblik vladanja, brojnošću su jedva prebacili trećinu. Ali to je samo logično u svetlu drugih nalaza. „Tri četvrtine mladih smatra da izbori nisu slobodni i pošteni. Nemaju poverenja ni u jednu instituciju ključnu za odluke - ni u Skupštinu, ni u Vladu, ni u predsednika.“ U to da su izbori potpuno ili barem uglavnom fer - za ocenu pet ili četiri - poverovalo je 5,2 odsto ispitanika, pri čemu bi možda pre trebalo da nas brine tih 5,2 nego 94,8 odsto razumnih. Od trinaest institucija samo su vojska, crkva i kancelarije za mlade dobile prelazne ocene - mada kancelarije jedva, a ni vojska ni crkva nisu uspele da se vinu do „trojke“ - što ukazuje na to da prepisuju od nas starijih. Najgore su prošle institucije koje je pomenula Miljana Pejić. I mediji, naravno. No ako ništa drugo, željenog jakog vođu barem ne vide u predsedniku, koji je dobio ocenu 1,5, što mu je poslužilo samo za to da prođe malo bolje od Ane Brnabić ili Vladimira Orlića. Ima, dakako, još utešnog, jer naslednici nikada nisu onakvo zlo kakvo prethodnici tvrde da jesu. Na spisku društvenih vrednosti koje smatraju značajnim, pri vrhu su smestili solidarnost i pomoć ekonomski ugroženima - odmah posle očekivano prvoplasirane lične slobode i popularne zaštite životne sredine. Zanima ih svet oko njih; nisu ga samo odbacili. „Od javnih tema najviše ih zanimaju korupcija i kriminal, ali ne samo to. Kada smo ih pitali o sankcijama Rusiji i sličnome, većina se izjašnjavala, bez obzira na to što su imali mogućnost da kažu kako nemaju stav. Možemo da zaključimo da se informišu, mada smo primetili da mlade žene češće kažu da nešto ne znaju u odnosu na mlade muškarce, to jest da su neke oblasti poput spoljne politike i bezbednosti još stigmatizovane za žene“, dopunjuje Miljana Pejić. Šta bi trebalo učiniti da ti mladi đuture ne budu stigmatizovani? „Moraju da imaju političko predstavljanje, da imaju prostor da se izjasne, jer se programi za mlade ne pišu u Nemanjinoj, već u svakoj mladoj porodici, koja zna šta joj je potrebno ali je niko ne pita. Mere moraju da se planiraju, a ne da se donose po principu, danas ima - sutra nema’. Programi moraju da budu fokusirani na osnovno - na ekonomska i socijalna, dakle egzistencijalna prava, a ne na ’prvu platu’ od 24.000 dinara i bez ikakvog osiguranja. Kada je reč o stanovanju, polazi se od toga da je vlasništvo jedino rešenje, a to je skupo i u Srbiji i drugde. Moramo da potražimo neki drugi mehanizam“, zaključuje Danilo Ćurčić. I Miljana Pejić podvlači da je neophodno da se mišljenje mladih uzme u obzir i kada politike razvijamo i kada ih sprovodimo u delo, i da neobavezne konsultacije zaista nisu ekvivalent tome. „Vidimo da mladi i politika nisu bliski, ali skoro svaki drugi ispitanik je učestvovao na nekim protestima ili potpisao neku peticiju. Političari su im daleko, ne veruju da rade u njihovom interesu. Zato pokušavaju da dignu glas drugačije, pa i na ulicama.“ Marko Lovrić