Putinov ljubimac u Narodnom pozorištu

Ovaj tekst verovatno nije presedan u novinskom žanru umetničke kritike, ali je izvesno raritet. On nije kritika odgledanog pozorišnog dela, već objašnjenje zašto sam jednu predstavu odbio da gledam i, shodno tome, o njoj pišem. Reč je o predstavi koja se već danima pompezno najavljuje u svim medijima, a da se niko od novinara nije upitao da li ovde ima nečeg spornog. Kada bude izašao ovaj broj NIN-a, iza nas će biti dva izvođenja (nagađam da će biti vrlo uspešna), a na velikoj sceni Narodnog pozorišta iz Beograda, inscenacije komedije Ženidba velikana ruske književnosti Nikolaja Gogolja u produkciji Aleksandrinskog pozorišta iz Sankt Peterburga i režiji direktora ove legendarne kuće Valerija Fokina, jednog od vodećih ruskih reditelja. Ovim povodom Fokin je i lično bio u Beogradu. Šta je sporno u ovom gostovanju kad je već iz gore izlistanih epiteta – vodeći, legendarni, velikan – jasno to da je ovaj nastup ne samo primeren našem, kao što bi bio i svakom drugom svetskom nacionalnom pozorištu, već i da mu služi na čast? Odgovor se nameće sam od sebe: sporni su trenutak i kontekst ovog gostovanja. Još iz doba carske Rusije, kad je bio jedan od peterburških imperatorskih pozorišta, Aleksandrinski je par exellence državna ustanova kulture, danas u potpunosti na budžetu, i kao takva platforma za samoreprezentaciju vladajućih vrednosti. To znači, drugim rečima, da se Aleksandrinski i njegov direktor Fokin nisu izričito ogradili od agresije Rusije na Ukrajinu. Doduše, to i ne čudi kada se zna da ono što je za Putinov režim u filmskoj umetnosti Nikita Mihalkov, to je u pozorišnoj Fokin: zastupnik državne kulturne politike, nosilac najviših odlikovanja, redovni gost u Kremlju, Putinov ljubimac. Ne trčite pred rudu. Odlukom da bojkotujem ovo gostovanje ja nikako ne zagovaram „kenselovanje“ ruskog teatra i kulture generalno. Naprotiv, mislim da su neselektivne sankcije prema ruskoj kulturi, koje su široko rasprostranjene skoro svugde u Evropi i na Zapadu, višestruko pogrešne. Pre svega, one pogađaju i one umetnike, te ugrožavaju njihov rad i egzistenciju, koji su slobodoumni i tolerantni, liberalno i antiratno orijentisani. Pri tome, oni su se i konkretno, u ogromnom broju, ogradili od Putinove agresorske politike. Tim umetnicima, kao posledica činjenice da je u Rusiji trenutno na snazi apsolutna cenzura i progon političkih neistomišljenika, ostaju samo dve mogućnosti: da odu u pravu emigraciju, ili da se povuku u unutrašnju emigraciju, da ćutke trpe manje ili veće posledice svojih javno iznetih stavova. S druge strane, kao što nam je dobro poznato iz iskustva sankcija protiv SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) tokom devedesetih godina prošlog veka, nijedne sankcije, a pogotovu ne one u sferi kulture, ne slabe diktatorske režime, već ih, možda, čak i ojačavaju. Mi u Beogradu, zahvaljujući prevashodno iskustvu Bitefa, trebalo bi da smo vrlo dobro obavešteni o ovom pitanju i adekvatno senzibilisani. Naime, gotovo svi ruski pozorišni stvaraoci, u rasponu od reditelja do kritičara i festivalskih kustosa, koji su u poslednjih nekoliko decenija bili na Bitefu, sada su na udaru, manjem ili većem, Putinovog režima. Reditelj Kiril Serebrenikov bio je lažno optužen, uhapšen, držan u kućnom pritvoru, da bi iskoristio prvu priliku da napusti Rusiju i sad živi i radi na Zapadu. Slučaj kritičarke i kustoskinje Marine Davidove poznat je domaćoj javnosti, jer je prošle godine otvorila Bitef žestokim antiratnim i antiputinovskim govorom, te tim povodom dala brojne intervjue. Pošto je na vratima njenog stana u Moskvi osvanulo veliko, zloglasno slovo „Z“, a zbog toga što je osudila agresiju na Ukrajinu, morala je odmah da napusti Rusiju i sada takođe živi i radi na Zapadu. Legendu ruskog i svetskog pozorišta, reditelja Leva Dodina ni Putinov režim nije imao petlje da progoni, a zbog njegovog jasnog antiratnog stava (kao i prethodne podrške Serebrenikovu), ali zato Kremlj vrši perfidan pritisak i na njega i na njegov (čuveni) Mali dramski teatar iz Sankt Peterburga. Andrej Moguči, takođe peterburški reditelj, nije dobio očekivani produžetak ugovora na mestu direktora Boljšog drama teatra... Jedini ruski pozorišni autor koji je bio na Bitefu u poslednjih četvrt veka, a koji nije na Putinovom spisku ozloglašenih upravo je Fokin. Ironijom sudbine, Fokinovoj predstavi Metamorfoze, rađenoj prema istoimenoj Kafkinoj pripovetki, zvanični žiri Bitefa dodelio je 1998. godine, i to sasvim zasluženo, specijalnu nagradu, a jedan od članova tog žirija bio sam i ja. Iz prethodnih navoda može se zaključiti da moji stavovi nisu, kako bi moglo da deluje na prvi pogled, u suprotnosti jedni s drugima. To što bojkotujem gostovanje predstave Valerija Fokina i Aleksandrinskog u Narodnom pozorištu u Beogradu, te ujedno smatram sramnim i to što se, nekoliko dana ranije, desilo gostovanje u drugom smeru – naš nacionalni teatar izveo je predstavu Rat i mir Borisa Liješevića u Sankt Peterburgu – ne podrazumeva, ponavljam, da podržavam neselektivne sankcije prema ruskom pozorištu i kulturi uopšte. To samo znači, drugim rečima, da smatram da u ovoj etički delikatnoj problematici ne treba imati jedan aršin za sve, već se opredeljivati od slučaja do slučaja. Razmena s vodećim prorežimskim kulturnim institucijama Putinove Rusije za svaku je moralnu i profesionalnu osudu. Nasuprot tome, saradnja s ruskim umetnicima iz ovog najnovijeg talasa emigracije, prikazivanje njihovih ostvarenja, bio bi častan i značajan čin. Ne treba živeti u zabludi: s izuzetkom nekoliko uglednih, ali u najvećem broju ućutkanih autora, većina idejno progresivnih i umetnički relevantnih ruskih pozorišnih stvaralaca danas je, kao i posle retrogradnog zaokreta dvadesetih godina prošlog veka, završila u emigraciji. Pored pomenutih poznanika s Bitefa, i drugi značajni ruski pozorišni umetnici, a čiji rad nismo još imali prilike da upoznamo, napustili su Rusiju: Dmitrij Krimov, Ksenija Peretrukhina, Jurij Butusov, Timofej Kuljabin, Maksim Didenko, kao i mnogi drugi. Da bi se podržali ruski pozorišni umetnici koji su pružili otpor Putinovoj agresiji na Ukrajinu, da bi se njihov rad prikazao i promovisao u Beogradu i Srbiji, čak nije nužno ni detektovati pomenuta imena i utvrditi njihove lokacije po Evropi i svetu: dovoljno je da se okrenemo oko sebe. Pre skoro godinu dana u Krsmancu je održan mini-festival, zapravo serija scenskih čitanja dramskih tekstova ruskih autora mlađe generacije koji su za svoj novi i/ili privremeni dom izabrali Beograd, tekstova koji su svi odreda antiratno orijentisani. Jeste da je ovo bio vrlo mali i dosta zatvoreni skup, prevashodno namenjen toj istoj ruskoj pozorišnoj zajednici u Beogradu, ali su domaći mediji bili uredno obavešteni. NJihovo je interesovanje tada bilo nikakvo, dok danas posvećuju ogromnu pažnju Fokinu i Aleksandrinskom. Pored toga što je gostovanje Aleksandrinskog u Narodnom pozorištu u Beogradu u ovom trenutku etički neprihvatljivo, ono je i politički rizično, pa i neodgovorno. Ni Narodno pozorište, kao ni država čiju kulturu i vrednosti ono reprezentuje, ne shvataju da je odavno isteklo vreme kada se, a što je oduvek bilo i moralno i politički problematično, moglo sedeti na više (međunarodnih) stolica. Zapadne sankcije prema Rusiji su toliko sveobuhvatne i neprikosnovene – što sam već istakao da nije nesporno, te da bi moglo biti predmet za neku (drugu) debatu – da odluka da ugosti Aleksandrinski teatar lako može da košta Narodno pozorište saradnje s evropskim partnerima. Ako se ima u vidu, a prema svima podacima do kojih sam došao pripremajući ovaj tekst, da danas nijedan evropski teatar ne bi otvorio svoja vrata Aleksandrinskom, onda nije teško zamisliti da bi i samo Narodno pozorište moglo da završi na međunarodnoj listi „kenselovanih“. Što je još ozbiljnije, Narodno pozorište nije jedino. Jedan drugi beogradski teatar baš ovih dana gubi važan međunarodni projekat usled sličnih razloga: saradnje sa zvaničnim ruskim partnerima... Kada ovo pitanje stavimo u širu perspektivu, u kontekst šikaniranja koje redovno doživljavaju ruski emigranti, antiratni aktivisti koji žive ovde, da li treba da zaključimo da su i Srbija i njen institucionalni teatar definitivno stali, drugi put u trideset godina, na pogrešnu stranu istorije?