Liči, ali nije isto

Trideset tri godine posle rušenja autokratskog režima Slobodana Miloševića, u dvanaestoj godini života pod, u mnogim aspektima sličnim, režimom Aleksandra Vučića, sve je jasnije zašto odgovor na stalno ponavljano pitanje da li je moguć novi 5. oktobar mora biti negativan. I to ne (samo) zato što „nije bilo 6. oktobra“, već zato što sada izgleda da aktuelnom vladaru, svesnom značaja učenja na greškama prethodnika, veća opasnost preti od ljudi iz okruženja, nego od opozicije. Ne, naravno, u smislu pretnje pučem, nego zbog akcija koje toliko ugrožavaju imidž i rejting vlasti, da promena na izborima postaje neminovna. Drugo je pitanje da li je to baš ovaj trenutak. A šta god se na kraju pokazalo – da će parlamentarni, beogradski i lokalni izbori u jednom broju gradova zaista biti održani 17. decembra, kako je sam Aleksandar Vučić najavio, ili će i to biti samo jedan trenutni „mamac“ za urgentno skretanje pažnje sa drame na Kosovu – u nekom relativno skorom trenutku, glasanja će uskoro svakako biti. I biće održani u uslovima bitno različitim od onih iz momenta velike promene koju mnogi i dalje vide kao ogledni primer uspešne borbe protiv nedemokratske vlasti. A ona se nije svodila samo na dan u kome su ljudi iz cele Srbije došli na plato ispred tadašnje Savezne skupštine, da odlučno odbrane izbornu pobedu ujedinjene opozicije – ideološki raznorodne grupe od čak 18 pojedinačno slabih stranaka, sa bogatom istorijom međusobnih sukoba. Priča o „novom petom oktobru“ danas ne funkcioniše čak ni kao motivacioni faktor za dobar deo protivnika aktuelnog režima. Što zbog obilja grešaka petooktobarskih pobednika, što zbog jake propagandne kampanje, datum koji je godinama označavao kraj ratnih godina i međunarodne izolacije Srbije, danas je izgubio dobar deo sjaja svetlog trenutka u istoriji. Mnogo veći problem od simbolike je realnost, a u njoj je činjenica da je, suprotno petooktobarskoj prekretnici koja je označila početak povratka međunarodnog ugleda zemlje i nade u obnovu normalnosti svake vrste, Srbija sada opet stigla do straha od ratnih sukoba, pretnji uvođenjem sankcija i međunarodne izolacije. Promenilo se i društvo: tada dominantno prozapadno, uprkos činjenici da je upravo završeno tromesečno NATO bombardovanje, ono sada gaji snažan otpor upravo prema Zapadu, ali i prema samim demokratskim vrednostima, koje se sve više doživljavaju kao beskorisna, nametnuta izmišljotina dekadentnog sveta. Valja, naravno, reći i da, u jednom segmentu društva, takav ishod ima veze i sa činjenicom da je antidemokratska naprednjačka vlast godinama imala podršku i Brisela i Vašingtona – za razliku od kraja devedesetih, kada je Milošević prešao put od „faktora mira“ do „balkanskog kasapina“, a njegovi protivnici dobili razne vidove zapadne pomoći, od finansijske, do organizacione i psihološke. Danas nema ni naznaka takvog osnaživanja protivnika vladara koji jeste doveden u pitanje, naročito posle događaja u Banjskoj i reakcije na njih – ali i dalje nema status nesumnjivog „negativca“. A ima čak i tumačenja da bi tako „ranjen“ mogao dobiti dodatnu upotrebnu vrednost za pragmatične interese Zapada. S druge strane, poslednje kosovsko zveckanje oružjem sa smrtnim ishodom, dodatno je otežalo neophodnu saradnju desnog i građanskog dela opozicije. Pride je u prvi plan opet istaklo nacionalne teme, koje ne idu u prilog građanskoj opoziciji. Za razliku od devedesetih, kada je vladalo interesovanje za partijski i politički život, pa su i opozicione stranke uspevale da imaju brojno članstvo i infrastrukturu širom Srbije, danas se zapatio snažan antipartizam. Čak i u vreme najmasovnijih protesta protiv nasilja, koji su, gotovo od starta, bili i protesti protiv vlasti, kod građana nije ojačana svest da željene promene neko mora da iznese i da ne mogu ljudi sa ulice da preuzmu upravljanje zemljom, već je to posao organizovanih političkih partija. Ima sa tim veze, svakako, dugotrajna neformalna kampanja „svi su isti“, ali važna je i činjenica da, uprkos zastrašujućim cenama i neobuzdanoj inflaciji, ljudi danas žive bolje nego u ratnoj deceniji i manje su spremni da bilo šta rizikuju i svoju poziciju otežaju. Postojeće opozicione stranke, u takvim uslovima, teško da – sve i da se trude više i umeju bolje - mogu da budu mnogo organizovanije nego danas. Naročito u manjim sredinama ljudi ne žele da se otvoreno angažuju i bave poslom koji je okarakterisan kao prljav. A bez brojnih aktivista na terenu i kontrolora u samom izbornom danu, u vreme drastične zloupotrebe medija od strane vlasti, borba nije baš uporediva sa onom s kraja devedesetih. Sve to, međutim, ne znači da su promene nemoguće. Naprotiv. Dug opstanak ovako ogoljeno korumpirane vlasti, u zemlji bez institucija i elementarne pravde, ne čini se realnim, ali je sve izvesnije da će recept biti drugačiji od petooktobarskog. Na opoziciji je da nađe način delovanja adekvatan okolnostima i suoči se sa ključnim temama, ma koliko teške bile. Ili da neslavno propadne na izborima i posao prepusti nekoj novoj generaciji. Vera Didanović