Sve moje ulaznice

I dok Fest 2005. priređuje omaž jednom od najvećih reditelja sveta Abasu Kijarostamiju prikazujući filmove “Deset”, “10 o deset” i “Pet”, takođe i izložbu fotografija pod nazivom “Putevi Kijarostamija” u Salonu Muzeja savremene umetnosti koja traje od 27. februara do 20. marta, u Berlinu je nedavno svetsku premijeru imao njegov poslednji film “Tickets” koji on potpisuje zajedno sa Ermanom Olmijem i Kenom Loučem. Postoje tu, dakle, tri priče, tri veoma različita rukopisa, ali se savršeno dopunjuju, prelazi su glatki, celina funkcioniše kao jedinstveno delo.

Pomalo neočekivano, svakako u poslednji čas, Abas Kijarostami odlučio je da konačno dođe u Beograd. Deset godina je važio taj otvoreni poziv...I neka to bude sasvim lični izbor: prisustvo Abasa Kijarostamija festivalu je bio, jeste, najveći događaj Festa 2005. Odavde se tek samo može naslutiti njegova visoka reputacija u savremenoj kinematografiji. Ili: godinama sam unazad svojim očima gledala koliko mu se poštovanje ukazuje na nizu uglednih festivala širom Evrope.

Susret sa Abasom Kijarostamijem uvek znači i izvesnu tremu: pred vama je živa legenda iranskog filma, čovek o kome je napisano mnogo knjiga, autor nezaboravnih ostvarenja kao što su “Gde je kuća mog prijatelja”, “Close-up”, “Život i ništa više”, “Kroz maslinjake”, “Ukus trešanja”, “Vetar će nas odneti”, pred vama je dobitnih sedamdeset međunarodnih nagrada, među njima i “Zlatne palme”, “Zlatnog lava”...Abas Kijarostami se, inače, u kontaktima s javnošću ne razdvaja od prevodioca. Međutim, u jednom trenutku (berlinskog) razgovora, Kijarostami je neočekivano počeo da priča na prilično dobrom engleskom jeziku. Direktniji kontakt, učinak čestih boravaka u Evropi, šta li...Potom je, ali već znatno opuštenije, taj razgovor kratko nastavljen u Beogradu i ticao se, prevashodno, njegove izložbe fotografija, nečega do čega on u novije vreme veoma drži...

Kažu da ste vi prvi pokrenuli ideju o snimanju filma “Tickets” koji bi režirala trojica reditelja, da ste čak prvi odmah pomenuli Olmija i Louča?

- Da, moja zamisao je bila da to bude dokumentarni film o Evropi, jedna njena moguća slika. Onda se Olmi pojavio s tom fantastičnom idejom o vozu koji juri Evropom, rekao da bi, možda, bila bolja igrana forma i da on ima priču koja bi otvorila film. Ubrzo se saglasio i Ken Louč rekavši da bi jedino želeo da njegov deo filma bude na kraju. Meni je, onda, ostalo da popunim prostor u sredini. Svako je potom napisao svoj deo, odvojeno smo, naravno, snimali ali smo, ipak, bili skupa u montaži. I, ako smo dali dobar primer da je moguć i takav jedan film, ja sam zadovoljan. Ta misija je izvršena.

U vašem delu filma reč je o veoma energičnoj ženi koja se lako snalazi u strašnoj gužvi u vozu da bi, na kraju, ostala sama s velikim prtljagom. Zbog čega vam se baš to činilo toliko važnim u filmu o Evropi?

- Kao što verovatno znate, u mojim filmovima žene često imaju centralno mesto. Sad se jesam opredelio za tu jaku, prodornu ženu zato što su i svet i Evropa, ali i Iran, što se manje zna, puni takvih žena. Tako da i priča o takvoj ženi jeste, po mom mišljenju, značajna. Imao sam, pri tom, i svoj mali, lični razlog: uvek sam bivao okružen upravo takvim ženama, i dok radim i uopšte u životu. Osim toga, i moja majka je bila takva. Istinski stub porodice. Ali, molim vas, pazite: ne pričam o agresivnim ženama, to nikako, već o onima snažnog karaktera koje se tako postave u životu da su na kraju osuđene na samoću. Jer smatraju da bez njih ništa ne bi funkcionisalo. Dakle, to me je kao pojava, ako hoćete i fenomen, interesovalo.

Godinama pratim vaš rad, toliko puta sam vas slušala na velikim festivalima, ali nikada još nisam čula da ste pomenuli majku, svoju porodicu, manje se zna o vašem odrastanju, o tome kako ste uopšte postali reditelj...

- Teško je reći kako smo, zašto i kada počeli da bivamo ono što smo kasnije postali, ono što jesmo. I nema lakog načina da to do kraja shvatite, možete samo da pretpostavite da su se stvari događale na određeni način i da je onda jedna stvar vodila drugoj. Moja priča te vrste otprilike se kretala ovako: potičem iz skromne teheranske porodice, u ranoj mladosti sam se već interesovao za fotografiju, ali sam voleo i bioskop. To je, valjda, bio nekakav temelj moje budućnosti. Molim vas, pazite: s grupom svojih prijatelja sam u to doba često odlazio da gledam italijanske filmove, u stvari filmove italijanskog neorealizma. Iako je bilo i američkih i drugih, njih smo nekako svi najviše voleli. Ali, samo sam ja kasnije otišao u kinematografiju, ostali su postali arhitekte, lekari, a jednako smo obožavali bioskop. Zašto baš ja, to pitanje i sam sebi postavljam i još nemam siguran odgovor. Mislim da nikada ne treba zanemariti ni izvestan splet okolnosti...

Što u vašem slučaju znači?

- Da sam se od porodice mlad odvojio, u osamnaestoj već počeo da zarađujem za život. I istovremeno studirao grafiku i slikarstvo na teheranskom Univerzitetu lepih umetnosti. Učio zapravo, pored ostalog, i jedan fini zanat koji mi je omogućavao da ilustrujem knjige, pravim postere za filmove, što me je malo- pomalo dovelo u jednu reklamnu agenciju. Dobar slikar nikada nisam bio i dobro je da sam to na vreme shvatio. S druge strane, još kao mlad sam snimio možda sto pedeset spotova, što je svojevrsna filmska škola. U jednoj minuti kažete sve: o čemu se radi, koja je poruka, i to ima efekta. Tu sam ja učio...pošto sam, inače, samouki reditelj. Svoj prvi kratki film “Bread and Alley” snimio sam 1970. godine i mislio da će biti jedan jedini. Kad ne verujete u sebe...Taj film je, međutim, bio primećen i ponuđena mi je nova šansa. Otada do danas, znači trideset i pet godina, ja sam neprestano u svetu kinematografije, tamo gde, sasvim iskreno kažem, nisam ni sanjao da ću biti. Ali, u Lokarnu i Kanu moji su rani filmovi bili odmah priznati, mislim da u stvari najviše dugujem Francuskoj koja me je izdvojila i plasirala u Evropi. S takvom podrškom se život zaista menja. Tako da o meni danas ljudi govore kao o filmskom reditelju a ja sebe i dalje doživljavam kao, pre svega, fotografa.

I upravo tako biste sebe predstavili nekom nepoznatom?

- Poslednjih godina, da. Zato što poslednjih godina manje snimam filmove. Reditelj sam dva meseca godišnje, recimo. A šta sam ostalo veliko vreme? Ništa ili čovek sa fotoaparatom koji strasno vreba trenutak da nešto kamerom zabeleži, da zaustavi jedan prizor. Moja ljubav prema fotografiji traje skoro tri decenije. Nikuda ne idem bez fotoaparata. U stvari sam najsrećniji dok sam u kolima, kružim nekim putevima i motrim gde bi bilo idealno da stanem. Onda, kao lovac, hodam i tražim plen što mi pruža neuporediv osećaj slobode. To je uvek, ali uvek, neki pejzaž. Na mojim fotografijama nema ljudi, njih nećete nikada videti, to su uvek prizori nekih dugih staza, prizori s planinama u pozadini, poneki s drvećem, uvek je zima, uvek pod snegom, uvek ima beline. Volim fotografiju zato što je ona već priča po sebi i ostavlja posmatraču da je tumači kako hoće, prema sopstvenoj mašti i emocijama. S filmom je drugačije, tu ste ipak obavezni da ispričate neku priču, što ja zapravo mrzim.

Ali, tolika ste scenarija napisali?

- Jesam, ali ako su okončana, ja ih radije dajem kolegama, prijateljima da po njima snime film. Mene gotov scenario prestaje da motiviše, tad mi postaje dosadno da snimam, zato obično i radim s nekim papirima na kojima su tek naznačene izvesne stvari, sve ostalo je u glavi, cela slika je u glavi, već izmontirana, ali srećom nije i konačna. Zato ne bih nikada mogao da se uklopim u Holivud. Tamo je Hičkok mogao i preko telefona da režira, toliko je sve bilo precizno pre početka snimanja. Što sam stariji, sve manje mogu da radim bez tog ključnog osećaja, osećaja potpune slobode. U izboru, razmišljanju, kretanju, menjanju...Zato sam svoje filmove prikazane upravo na festivalu u Beogradu i radio digitalnom kamerom, sam ili sa malom ekipom.

U filmu “Tickets” sve se dešava u vozu koji tutnji, a voz je izvanredno filmsko sredstvo. Volite li vi lično duga putovanja? Uostalom, iz Teherana ste do Beograda putovali dvadeset i sedam sati?

- Veoma volim putovanja, pa i ona duga. Recimo, u dobrom vozu čovek može da se opusti, ili da čita, piše. Dok se pejzaži smenjuju a oni, pejzaži, meni uvek deluju umirujuće. Ili inspirativno. Pored toga, veoma volim putovanja zato što me udaljuju od mesta u kome sam bio a približavaju onom u koje idem. To je jedna obećavajuća pozicija.

Filmovi “Deset”, “10 o deset” i, naročito, “Pet” upadljivo su manje komunikativni od onih ranijih. Kao da vas nije interesovalo ko bi ih gledao?

- Potpuno ste u pravu. Došao sam bio u fazu da mi je bilo važnije ono što samo meni znači od osmatranja koliko je ljudi videlo moj film. Recimo, “Pet” je film koji se nije mnogo dopao ljudima a ja sam, svejedno, izuzetno srećan što sam ga snimio. I ako bih video u bioskopu samo jednog gledaoca, meni bi bilo dovoljno. Za njega sam ga snimio. Naravno da znam da to tako ne može da traje, ali sam taj iskorak učinio sebe radi. Probao nešto drugo, pre svega meni novo. Bio mi je potreban taj eksperiment, možemo to i tako nazvati. Međutim, kao što znate, moj poslednji film “Tickets” je, naprotiv, okrenut publici, on je rađen da bi komunicirao s publikom.

Da, u Berlinu su mnogi čak i bili oduševljeni filmom “Tickets”...

- Tako su rekli, pa i pisali. Uverili su me i da snimim nastavak svoje priče, mada još ne znam kako bi se taj novi film zvao. Ali, to će definitivno biti moj sledeći film. U ovom trenutku samo je izvesno da će on početi tamo gde je stao: na istoj onoj železničkoj stanici na kojoj je žena izašla iz voza sa svojim velikim prtljagom i ostala sama da nekog ili nešto sačeka. A to je već situacija koja otvara razne mogućnosti, i neprijatne i lepe.