Odbrana domaće kišologije

U svom tekstu “Samoubistvo iz oholosti”, objavljenom u NIN-u br. 2826, Aleksandar Jerkov tvrdi da sam svojom knjigom “Lažni car Šćepan Kiš" (Narodna knjiga, 2004) ni manje ni više nego izvršio samoubistvo. Istina, ljudi se kod nas svakodnevno ubijaju, ali malo ko ima tu čast da ga sahranjuje nekrofilska reinkarnacija Marka Ristića, Generalni Sekretar srpske književnosti, A. Jerkov lično. Tekst A. Jerkova predstavlja poučan primer kako ne treba pisati književnu kritiku. Pođimo redom.

“Ima knjiga koje nikoga ne mogu da obraduju”, prva je rečenica njegove kritike. Avaj, jedno je prikazati nečiju knjigu, a sasvim drugo voditi kampanju protiv nje. U čije ime ovde govori Jerkov? U ime “nikoga”, ili u ime svojih poslodavaca? Ovako pišu propagandisti i politikanti, ali ne i književni kritičari, pogotovu ne predstavnici naučne kritike kakvim on sebe smatra. Pre nego što je i progovorio o mojoj knjizi, Jerkov tvrdi da je ne treba čitati. Moja knjiga “Lažni car Šćepan Kiš" je – tvrdi Jerkov – zla knjiga, bezvredna u svakom pogledu, štaviše zlonamerna. Zato dobri čovek A. Jerkov, hita da upozori narodne mase da se klone moje knjige kao đavola.

Da bi stvorio utisak objektivnog kritičara, Jerkov nas izveštava da je on već dve decenije pažljivo pratio, pa i cenio ono što sam pisao. Pa pošto je već dve decenije uporno ćutao o onome što je “cenio”, odlučio je da se u prikazu “Lažnog cara Šćepana Kiša” osvrne i na one moje knjige o kojima ima pozitivno ili delimično pozitivno mišljenje. Tako se zadržava i na mojoj knjizi “Protiv Kundere”, otkrivajući zapanjujuće nerazumevanje književne problematike kojom se u ovoj knjizi bavim. Jerkov piše: “Iako je hermeneutički nekoristan, a više šteti ozbiljnosti i ukupnoj težini argumentacije nego što čitaoca uzbuđuje, Vasovićev negatorski stav možda je bio neophodan da bi se sa toliko polemičkog žara pisalo nešto što ostaje daleko od onog poprišta na kojem rasprava sa Kunderom ima pravog smisla i opravdanja.” Jerkov koji o Kunderi ne ume da napiše ni jednu jedinu pismenu rečenicu, a kamoli knjigu, tačno zna gde se nalazi “ono poprište na kojem rasprava sa Kunderom ima pravog smisla i opravdanja”. Da čovek umre od smeha! Ja sam kao autor knjige o Kunderi “hermeneutički nekoristan”, dok je on, Aleksandar Jerkov, koji pljucka po mojoj knjizi, živi primer hermeneutičke korisnosti.

Da Jerkov nema šta da kaže ne samo o knjigama koje kudi, već ni o onima koje hvali, vidi se i iz njegove pohvale moje knjige o Koderu, o kojoj on ima najlepše mišljenje. Problem je samo u tome što to i nije njegovo mišljenje već mišljenje Save Damjanova, koga on “velikodušno” citira. Kad doktor Jerkov nema šta da kaže, on citira drugog doktora. To je taj model kritike za koji se zalaže Jerkov, a koji se svodi na reciklažu tuđih mišljenja. Bilo da kudi neku knjigu, ili da je hvali, Jerkov u oba slučaja nema šta da kaže. Zato mu je toliko i stalo da odbrani domaću kišologiju, kao najveći lanac reciklaže tuđih mišljenja i stavova, kao akademizovanu impotenciju čitave jedne armije sitnih duhova koji već decenijama prežvakavaju ono što je Kiš rekao pre trideset godina. Danas je naša kišologija isto ono što je do juče bila naša ćosićologija: reciklaža onoga što je već hiljadu puta rečeno i što je u međuvremenu izgubilo svaki smisao. Naša književna nauka, čiji je Jerkov slavni predstavnik, mahom i nije drugo do fetišističko prebacivanje idola iz ruke u ruku, masturbacija bez orgazma. Kiš je svojevremeno kukao da njegovo delo osporavaju samo oni koji, poput Jeremića, žele monopol moći u našoj kulturi. Tužna je istina da danas njegovo delo najviše propagiraju oni koji, poput A. Jerkova, IMAJU TAJ MONOPOL.

Šta mi sve ne prebacuje Jerkov povodom moje nove knjige “Lažni car Šćepan Kiš"! Između ostalog i odsustvo hrabrosti jer sam čekao petnaest godina da bih je napisao. Zanimljivo: ja sam čekao petnaest godina da svoju knjigu napišem, a Jerkov je čekao isto toliko da svoju knjigu o Kišu ne napiše, što ga čini posebno hrabrim čovekom. Kad smo već kod hrabrosti kao cenjene vrline, Jerkov je živi primer čoveka koji u književnosti krči nove puteve. Tako je za svoj doktorski rad svojevremeno izabrao da piše o “najmanje poznatom piscu srpskoga jezika”, “nepriznatom” Ivi Andriću. Pa ni taj svoj doktorski rad do dan danas nije objavio u iole čitljivoj formi, već ga krije u podrumu Filološkog fakulteta na kojem drži katedru doživotnog profesora iz dva predmeta: “Koje je godine Andrić dobio Nobela”, i “Zašto Kiš nije dobio Nobela”.

Na kakve je sve falsifikate i podmetanja spreman naučnik Jerkov, neka nam posluži sledeći primer. Prikazujući moju knjigu “Lažni car Šćepan Kiš", Jerkov za njenog autora kaže:

“Zato se goropadno dočepao Kišovog mesta u studiji Predraga Palavestre ‘Jevrejski pisci’, da bi ružeći Palavestrinu studiju sveo jevrejski identitet na ‘korist’ i ‘rasnu’, zapravo rasističku osnovu.” Kakav bezobrazluk! Ja koji kod Palavestre, i ne samo kod njega, upravo kritikujem rasni pristup književnosti, bivam optužen da se zalažem za rasnu osnovu identiteta. Da je Jerkov ristićevska tužibaba najnižeg ranga, biće mi lako dokazati. Evo šta piše u mojoj knjizi, u pomenutom tekstu o Palavestri: “Ali, šta je ova izjava ako ne Palavestrino priznanje da jevrejstvo i nije drugo do gen, rasa. Jer, ako ni jezik, ni tematika, ni nacija, ni vera, ni lično opredeljenje, ne određuju jevrejskog pisca, šta je još onda ostalo osim rasne karakteristike? Šta je ovo Palavestrino stanovište ako ne dokaz da se i on u određivanju jevrejskog identiteta služi istim onim rasnim kriterijumom kojim su se služili i njemu mrski sledbenici Qotića, i kojim se ništa manje služe i mnogi Jevreji kada određuju granice pripadnosti jevrejske književnosti.” (“Lažni car", s. 98). I dalje, u istom tekstu: “Da bismo preciznije pojasnili na šta mislimo, osvrnućemo se na dva pisca istog porekla: Danila Kiša i Stanislava Vinavera. Oba pisca imaju majku Srpkinju i oca Jevrejina. No, da li smo time išta rekli o njima kao o ličnostima, da li smo time i dodirnuli njihovo umetničko delo. Odgovor je: nimalo.” (“Lažni car", s. 103). Gde je ovde Jerkov video moje svođenje identiteta na rasnu osnovu, to zna samo mali Marko Ristić koji vazda čuči u njemu.

Za dvadeset godina praćenja mog rada o kojem nikada ništa javno nije imao da kaže, Jerkov je najzad uspeo da me uhvati u jednoj kontradikciji koju on naziva ni manje ni više nego “poetičkim samoubistvom”. Kad ne bih imao da radim i druge stvari u životu, ne sumnjam da bih u svakom tekstu doktora Jerkova mogao da pronađem i po dvadesetak “poetičkih”, da ne kažem naučnih samoubistava. No, da vidimo gde sam se ja to “podsmehnuo onome što sam pisao pre dve decenije”, kako kaže Jerkov. Nekada sam se, na primeru Kodera i Nastasijevića, zalagao za piščevo pravo da odustaje od jezičke norme, a sada tražim od Kiša da te iste norme poštuje! Nažalost, nema ovde nikakve kontradikcije kojom bi Jerkov, posle dvadeset godina lovljenja iste, rado da se nasladi. Razlika između Nastasijevića i Kiša je ogromna. Nastasijević u svojoj prozi ne polazi od gotovih istina (pogotovo ne istorijskih), zato njegovo polje jezičkog istraživanja i ima smisla. Nije tako sa Kišom koji svojim delom želi da svedoči neke istorijske činjenice i kome narušavanje jezičkih normi i jezičke jasnoće može samo da bude prepreka u oblikovanju unapred zadate tematike. Da je Nastasijević u mnogo čemu kreativniji od Kiša vidi se i po tome što Nastasijević svojih epigona i nema, dok ih Kiš ima na hiljade. Nije potrebno biti kreativan u jeziku (a ni u tematici, jer je tema holokausta najpopularnija tema “svetske literature”) da bi se pisalo kao Kiš. Da bi neko pisao kao Nastasijević, taj mora da pre svega zaroni u ono “tamno” i još uvek neoblikovano, u ono što je s one strane pomodne estetike i dnevne politike. A to je ono za šta još niko nije otkrio mustru.

Na kraju, hteo bih da se Gospodinu Jerkovu zahvalim za pojačan interes koji čitaoci, posle njegovog napada na mene, pokazuju za moju knjigu. Od kada Jerkov napada “Lažnog cara Šćepana Kiša” (ne samo na stranicama NIN-a, već i na radiju), interes za ovu knjigu je upetostručen. To samo po sebi govori koliko je Aleksandar Jerkov cenjen kao naučnik i književni kritičar. Da sam po belom svetu tražio boljeg menayera od Jerkova, ne bih ga mogao naći. Ako naučnik Jerkov i dalje bude reklamirao moju knjigu na stranicama NIN-a, ja ću čak razmotriti mogućnost da mu se finansijski odužim za rad na njenoj reklami. A ako “Lažni car Šćepan Kiš" postane bestseler, za šta već ima nagoveštaja, gledaću da se finansijski odužim i NIN-u.

NEBOJŠA VASOVIĆ