Zastoj tranzicije

Rast proizvodnje od sedam posto je delimično posledica ekspanzivne politike agregatne tražnje, koja se ogleda u povećanju javne potrošnje i u labavijoj monetarnoj politici posebno u drugoj polovini prošle godine. Delimično je rast posledica povoljnih klimatskih uslova. Usled politike tražnje koja je vođena, povećan je deficit u spoljnoj trgovini i na tekućem računu, a viša je i stopa inflacije.

Pored toga, tranzicija je praktično zaustavljena prošle godine. Tranzicija podrazumeva porast privatnog sektora, preko privatizacije i rasta novih privatnih preduzeća, i restrukturiranje javnog sektora. I jednog i drugog nije bilo. Dobronamerna interpretacija, koju sam dao još na početku mandata ove vlade, jeste da je ona uzela godinu dana predaha od tranzicije.

Ključno pitanje nije da li je dobronamerna interpretacija tačna, već da li je politika koja je vođena poslednjih godinu dana postala prepreka tranziciji. Ovo će se znati tek kada se vidi koja će se ekonomska politika sprovoditi sledeće godine. U krajnoj instanci, od toga će zavisiti konačna ocena o uspešnosti prve godine ove vlade. Problem je u tome što će biti teško istovremeno promeniti politiku agregatne tražnje, to jest, preći na restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku kako bi se usporio rast cena i deficita na tekućem računu, i krenuti u strukturne promene na strani ponude koje mogu privremeno da dovedu do sporijeg rasta proizvodnje.

Poseban problem jeste u tome što će povećani prilivi stranih investicija, koji se najavljuju, vršiti dodatni pritisak na deficit spoljne trgovine. Pored toga, omogućiće i povratak na politiku fiksnog kursa, a to može da dodatno podstakne uvoz pored toga što će eventualno povoljno uticati na stabilizaciju cena. Konačno, neće biti lako obuzdati kreditnu ekspanziju, jer je zaduženost stanovništva, pa i privatnog sektora, prilično niska, a to će opet uticati na rast uvoza ali i na rast cena.

Takođe, nije u ovom času uopšte jasno kako će ići reforma javnog sektora. Ukoliko se sprovede u postojećem institucionalnom i političkom okviru, sasvim su moguća veoma rđava rešenja, a rđava privatizacija i reforma javnog sektora mogu da imaju dalekosežne posledice po privredni rast i socijalnu stabilnost.

Kada je reč o prošlogodišnjim reformama, tu se ističu Zakon o poslovnim društvima i uvođenje poreza na dodatnu vrednost. Bez obzira na primedbe koje se mogu staviti Zakonu o poslovnim društvima, on je svakako bio neophodan. Nažalost, koliko mogu da vidim, do sada se nije mnogo učinilo na njegovoj primeni. Porez na dodatnu vrednost, opet, ima svoje nedostatke, ali je neophodan iz više razloga. Problem je što nije uveden istovremeno sa reformom celokupnog poreskog sistema i može, kao što je bilo u nekim drugim zemljama, da dovede do povećanja poreskih prihoda ali i do nepotrebnog povećanja poreskog tereta.

Drugih reformi jedva da je bilo. Ustav nije donet, tako da je teško ceniti koliko valjaju reforme u raznim oblastima u kojima su doneti zakoni, ali čija je primena dodatno otežana činjenicom da osnovni zakon, koji uostalom sadrži i osnove državne politike, nije promenjen. S obzirom na politička kretanja u Srbiji, malo je verovatno da će novi ustav, kad i ako bude donet, predstavljati diskontinuitet u odnosu na politiku koju oličava stari ustav.

Konačno, normalizacija odnosa sa međunarodnom zajednicom jeste minimum koji se mogao postići. Prvobitna očekivanja su bila da će Srbija u 2005. biti u sasvim drukčijim međunarodnim odnosima od onih koje je uspela da uspostavi. Ako dobro razumem izjave najodgovornijih ljudi u vladi, tvrdi se da u nekim stvarima nije moguće ići brže jer nema podrške u javnosti, a u drugim slučajevima bi to podrazumevalo da se donesu odluke koje su politički neprihvatljive. U ove prve spada saradnja sa Tribunalom u Hagu, a u ove druge odnosi sa Crnom Gorom i status Kosova. Cena je kriza državne zajednice i nedostatak strategije u odnosu na Kosovo.

Sve u svemu, politika ekspanzije potrošnje, predah od tranzicije, kontinuitet sa politikom iz devedesetih godina prošloga veka i normalizacija odnosa sa međunarodnom zajednicom. Koliko sam u stanju da vidim, tome se težilo i u tome se i uspelo.

Vladimir Gligorov

(Autor je ekonomista Instituta za međunarodne ekonomske studije u Beču)