Četvrti put

Kako ono glasi epska narodna pesma: “Bože mili, čuda velikoga...”?

Narodna poezija je poučna. Ne toliko zarad svoje epske prirode. Više otud jer je “srpska”. A u Srbiji su razna čuda svakodnevna pojava. Nema se od njih ni trenutka predaha.

Pored uobičajenih partijskih začkoljica, na kakve smo već svikli, a koje su plod navike stečene u opoziciona vremena “građanskog protesta”, pa se sada “reprodukuju” u sferi međusobne borbe za vlast, minulih nedelja doživeli smo i eskalaciju jednog specifičnog oblika političkog ponašanja, koje je, hoćeš-nećeš, novina sa kojom naše iskustvo još nije imalo dodira. Ili jeste?

Niz naizgled nevezanih događaja uslovljava ovakav zaključak. Jer su se ti događaji sami “povezali”. Imali smo prvo “aferu Insajder” u međuvremenu odbeglog Bebe Popovića, onda intenzivnu raskolničku delatnost Čede Jovanovića, isključenog iz DS-a, dok su njegovi “sledbenici” izbrisani iz evidencije te partije, pa knjigu M. Vasića o ubistvu Zorana Đinđića (koja će, po svemu sudeći, nadmašiti bestselerski tiraž romana M. Ulemeka Legije), cinkaroški, polit-policijski dosije A. Tijanića, spravljen u dadiljinoj kuhinji, gde je, uz ostale, činodejstvovao i M. St. Protić, koji je, opet, ispečatao i polzi javnosti predočio svoja sećanja na “izdanu revoluciju” (5. oktobar), te, najzad, obeležavanje dvogodišnjice mučkog ubistva srpskog premijera, koju su njegovi ničim izazvani sledbenici pretvorili u medijski cirkus na crti “kulta ličnosti”, otkrivajući nepoznate detalje iz pokojnikovog života (Đinđić kao fotograf, Đinđić kao potencijalni uzgajivač paradajza...).

Stvari su jasne. Očevidno je, naime, da se neki ražalovani politički edž-moćnici, bivši ministri i razne loptice-skočice, pojedini mediji, nevladine organizacije, advokatsko-patronažna kancelarija, plus jedna nepriznata, liberalno-demokratska “frakcija”, silom prilika, zbog nenadoknadivog gubitka svojih ranijih uloga u tajnoj politici i tajnoj policiji, ujedinjuju oko još do kraja nedefinisanog, ali ipak jasnog političkog programa, koji ćemo, za ovu priliku, nazvati “četvrtim putem”.

Šta je njihov cilj? Kreator niza politreklamnih kampanja, od SPS-a, preko DSS-a, do DS-a i Borisa Tadića lično, Srđan Šaper – koji nije više u najboljim odnosima sa Bebom Popovićem – kaže u intervjuu za “srpski Plejboj” da sve to, naročito onaj Brankičin “Insajder”, služi političkoj reanimaciji skrajnutog Čede Jovanovića i, naročito, “zauzimanje jednog važnog prostora kod svih onih koji sebe osećaju kao radikalne reformiste”. Tačno. Ali površno.

Nešto bliže istini bio je aktuelni ministar policije Dragan Jočić, koji je, intervjuisan za nedeljnik “Evropa”, rekao da se “ta priča zavrtela da bi se pojavili određeni akteri na političkoj sceni, koji možda na ovakav način hoće da skrenu pažnju na sebe”. Po njegovom mišljenju, “možda se u Srbiji formira određena politička grupacija koja ima želju da...tražeći antipode u aktuelnoj vlasti, sebe izbaci iz sadašnjeg političkog mrtvila”. Takođe tačno. Ali nedovoljno. Jer se Jočić nije upuštao u detaljniju specifikaciju “idejnog svjetonazora” tog novog serkla od stare građe.

Na izvestan način, možda i nije bilo preke potrebe. Budući da su ovdašnjoj javnosti protagonisti “četvrtog puta” inače dobro poznati, bilo svaki pojedinačno, bilo po tome kako ih znamo danas, a znamo ih kao “ujedinjenu snagu”. Postalo je u “javnom diskursu” već uobičajeno da takve nazivamo jakobincima, po montanjarskom krilu “skupštine triju staleža”, koji su se dičili svojom nepotkupljivošću, što im je pružalo izgovor da (tada već virtuelnu) vrlinu Francuske revolucije brane ogoljenim terorom “revolucionarnog konventa”, šaljući na stotine ljudi pod sečivo giljotine, na kojoj su i sami konačno završili, upućujući pogrde “prljavom ološu” koji ih je, sa pariskih ulica, ispratio u večnost.

Sada se, eto, ispostavlja kako je to bila površna elaboracija “četvrtog puta”. Jeste da su ovi “junaci našeg doba” zatočnici ideala revolucije od 5. oktobra, koji bi da je pretvore u “permanentnu”, ali su njihovi argumenti u prilog olako “izdane revolucije” daleko ispod jakobinskih (jer su, kako rekoh, jakobinci bili bar nepotkupljivi), pa, čak, i samo prividno slični tezi Lava Trockog o “revoluciji bez prestanka”. Drug Bronštajn (pravo prezime Trockog) ubijen je u Meksiku, produženom Staljinovom rukom, ali se, paradoksalno, njegova formula “permanentne revolucije” još dugo održala, bilo boljševičkom praksom gulaga, bilo čegevarističkim “izvozom” revolucije.

Ali, niko se ne može dva puta okupati u istoj vodi potoka. Tako da oni koji se smatraju jakobincima, a hteli bi da deluju staljinistički, žive u maocedungovskoj, kimilsungovskoj idejnoj matrici, smatrajući da za Srbiju najkraći put u Evropu vodi preko permanentnog “vanrednog stanja”, kroz “demokratski gulag”, u koji bi vremenom bili smešteni svi njihovi politički neistomišljenici ili oni koji ne mackaju kosu zejtinom. Razume se da je ova “ideologija” našeg novog fašo-bratstva donekle podstaknuta i praktičnim razlozima. NJeni zastupnici žarko žele da se vrate “na položaje”. Bolje je biti na vlasti negoli nešto raditi. S druge strane, ako se vrate na vlast, što bi lako moglo biti na kukovo leto, ili kad na vrbi rodi grožđe, oni bi svojim već poslovičnim kršenjem zakonitosti sprečili da se otkriju njihove brljotine iz “dosovskih vremena”, njihove veze sa raznim klanovima i vršljanja po zatvorima.

I to je, ukratko, taj “četvrti put”. Iskreno priznajem da do sada nisam znao za mogućnost takve opcije. Čak ni u teoriji. U politici se sve završava “trećim putem”. Tako da je taj simulakrumski “četvrti put” samo osobeni vid (političke) šizofrenije. NJegovi protagonisti su, jasno, za rušenje postojeće vlasti, što ih tera na prećutnu “kohabitaciju” sa nekim parlamentarnim strankama, čiji je to takođe cilj. Ali oni takođe smatraju da su te stranke, najpre i posebno DS, kilavci što svojom kolebljivom, tek verbalno pretećom politikom samo osnažuju tu postojeću vlast.

Nužda zakon menja. Uz izvesne duševne boli. Opet, s druge strane, mada se ne buni protiv posredne, “pobočne” pomoći jakobinaca, DS je lider u naporima da se oni neutrališu. Oštar kurs koji je ta partija zauzela prema Čedi Jovanoviću i članovima raskolničke liberalno-demokratske “frakcije”, isključujući ih iz svojih redova, ima dva povoda. Jedan je formalan: oni su zbilja prekršili statut DS-a, koji ne dozvoljava frakcionaško delovanje. Suština je pomalo drugačija: DS i njen predsednik B.T. ne bi želeli da sa bilo kime dele zaslugu za obaranje vlade. Druga je stvar što on (DS), u ovom trenutku, i ne raspolaže “kritičnom masom” u parlamentu kako bi taj cilj ostvario. Mogućnosti koalicija su nikakve: ako neće sa jakobincima, DS bi morao sa radikalima ili sa Bogoljubovim “spavačima”, čega se s pravom kloni, jer je mogućnost da Karić postane neki faktor u budućoj vlasti najsigurniji garant po opstanak Koštuničinog kabineta. Možda DS to i ne želi – naime, da obori vladu. Bar ne odmah. Tome je, uz ostalo, zaslužna bojazan da bi, ukoliko ova vlada padne, na vlast (ili sasvim blizu vlasti) dospeli pomenuti radikali. Mada tom mogućnošću javno ne preti, i SRS nije iznikao na grani – “šešeljevci” će sačekati bolji trenutak, njima je potrebno još malo vremena da se “presaberu”, da “ojačaju” u novom imidžu. To je, pak, po svemu sudeći, račun bez krčmara.

Rezultat svega toga jesu pata karte: svako se pribojava svakog drugog, a svi se klone “četvrtog puta”, bez obzira što to javno proklamuju veoma stidljivo. Na nevolju, “četvrti put” baš u tome nalazi svoju šansu preživljavanja. NJihovo pravo. Ali, “četvrti put”, koji je po sebi šizofren, uslovljava nastavak opšte šizofrenosti na ovdašnjoj političkoj sceni.