I radikali protiv Đoke

1. Nema cara od rimskih vremena pa do danas, koji nije kopao zlato u Peku i brdima oko Kučeva. Zato se smatra da je ova varošica u severoistočnoj Srbiji veoma stara naseobina, mada ima naznaka da su je pohodili i Argonauti istim povodom – tražeći zlatno runo.(Pošto se vratio iz Egipta, Orfej se pridružio Argonautima i s njima otplovio u Kolhidu a njegova muzika im je pomagala da prebrode mnoge teškoće na putu.) Zahvaljujući zlatu nastaće i Kučevo. Tajna zlatnog runa ima svoje razjašnjenje i to krajnje jednostavno, ovde u Kučevu.
Naime, umesto lopatice od vrbova drveta kojom se ovde doskora zlato ispiralo, korišćeno je nekada ovčje runo. To runo je posipano peskom iz Peka, a onda ispirano. Zlato je ostajalo na njemu. To je potvrdio dr Miloje Vasić. I tu su se zaustavili mitski Argonauti, najverovatnije grčki trgovci. Jer grčka kolonizacija išla je i uz Dunav.

2. Po zlatnom novcu pronađenom u Kucajni, sa sigurnošću se može tvrditi da su Rimljani bili ovde 128. godine nove ere. Zlato, srebro i gvožđe, dobijeno u Majdan Kucajni, skladišteno je u jednom utvrđenom gradu koji su čuvali isluženi legionari, a koji se nalazio na bregu, u blizini gde se Kucajnska reka uliva u Pek. Naziv tog rimskog grada bio je Guduskum.
U njegovom podgrađu će mnogo kasnije nići naseobina koja će dobiti ime Kučevo. Veruje se da su mu ime dali pripadnici slovenskog plemena Guduscani u šestom veku, koji su, pak, svoje ime dobili po rimskom nazivu starog grada.
Prvi istorijski pomen Kučeva nalazimo u istorijskim spisima iz 13. veka, kada je ugarski kralj Ladislav Četvrti, 1273. godine postavio za bana oblasti Kučeva i Braničeva izvesnog Gregorijusa. Ovi će prostori ući u sastav nemanjićke Srbije 1382. godine, i to kao miraz koji će dobiti kralj Milutin. Od tada ćemo ime Kučevo nalaziti u srednjovekovnim poveljama kao ime za oblast, ali i kao i ime za naseljeno mesto, sve do srpskog poraza na Kosovu.
U prvom turskom tefteru za Braničevo, posle pada Smedereva, umesto starog naziva Kučevo, srećemo se sa imenom Kruševica. Ovo će se ime zadržati sve do vremena vladavine Miloša Obrenovića, kada će knez govoriti Gornja, da bi se razlikovala od Donje Kruševice u Braničevu.
Naziv Gornja Kruševica će ostati naziv za Kučevo i kada je postalo sresko mesto 1882. godine. Tek 1886. godine ponovo će mu se vratiti staro ime Kučevo. Predlog za promenu naziva dao je naš poznati istoričar i putopisac Milan Đ. Milićević, a kroz skupštinu će to “nametnuti” njegov kum, akademik Stojan Novaković. Od tada Kučevo nije menjalo ime, a od pomena Guduskuma, što se može smatrati njegovim prvim imenom, pa do današnjeg naziva proteklo je dva milenijuma.

3. Pera Anđelković je vajar, slikar, skupljač kučevskih legendi. Profesor fiskulturnik, tragač za zlatom, istraživač starina i saradnik muzejskih publikacija.
“Ovde je blizu Lepenski vir i osećao se uticaj vinčanske kulture na kulturu ovoga kraja. Ovde ima veliki broj nalazišta i lokaliteta koji su samo delimično istraženi. Jedan veliki broj tih lokaliteta sam otkrio ja. i, naravno, o tome obavestio Narodni muzej iz Požarevca. Mnogo keramike za izuzetnom ornamentikom. Našao sam tri kamene glave. Ovde ima mnogo pećina. Neke od tih pećina su istražene. Neke od njih su bile naseljene. Jedna od njih je Dubočka pećina. Tu sam našao mnogo koštanog alata. Ništa od toga nisam otuđio niti imam nameru da otuđujem.”
Da li ima još tragača za zlatom, pitam ga.
“Ima, ali sa detektorima. Sa najnovijim detektorima oni mogu da budu velike štetočine uništavajući lokalitete. Uništili su peć za proizvodnju metala iz rimskog doba tragajući za zlatom. Ovde se sreće paganstvo sa dvadesetim vekom.
Gleda se u određene dane gde će se pojaviti plamen. To gori zlato. Ta se mesta obeležavaju pepelom. Onda se gleda trag u pepelu. Obično bude trag neke životinje. Ta životinja se prinosi na žrtvu. I tek se onda kopa.”

4. Najpoznatiji stanovnici Kučeva su bili Ćeća Stefanović, svemoćni ministar policije i Đorđe Marjanović.
Kad je Ćeća prebacio Opštini Kučevo na račun 150 miliona ondašnjih dinara, da pomogne rodnom kraju, dve godine su se dogovarali šta da urade sa parama ali nisu smeli da ih ulože nego su ih vratili. Naravno, nijedna ulica u Kučevu se po njemu ne zove.

5. Kada je 5. oktobar stigao i u Kučevo, građani Kučeva su odlučili da Domu kulture daju ime Đorđa Marjanovića. Pročitavši tu vest pomislio sam, kako, eto jednog izuzetka koji potvrđuje pravilo da niko nije propovednik u svom mestu.
Vajar Pera Anđelković je odlio u bronzi ruke velikog pevača.
Pevača koji je bio naš najbolji izvozni proizvod u zemlje SSSR-a.
Za kojim su ludovale naše bake.
I sve je zaista delovalo kao u Holivudu.
Kučevo se retko pojavljuje na televiziji i u novinama ali je tada bilo vest.
Svi su objavili kako se zavičaj odužio velikom umetniku.
Ali, ne lezi vraže. Trajalo to do izbora.
Kučevljani su odlučili da se ponovo nađu u medijima.
Ovoga puta tako što će vratiti staro ime Domu kulture, po partizanskom borcu Veljku Dugoševiću.
U Kučevu su obeležja sa imenom Veljka Dugoševića na sve strane.
Lako je bilo drugima.Onima koji su imali koliko su hteli boraca. Šta da radi Kučevo koje je imalo Veljka. Koje je deficitarno sa herojima.
4. Pisac Voja Marjanović, duboko postiđen onim što je Kučevo priredilo njegovom bratu Đorđu, priča:
“1. Kombinat kreča i kamena se zove Veljko Dugošević. 2. Osnovna škola u Turiji se zove Veljko Dugošević 3. Centralni gradski trg ima spomenik Veljku, 4. Spomenik na groblju gde je sahranjen 5. Spomen-piramida na mestu pogibije. 6. Škola u Beogradu koja se zove Veljko Dugošević, 7. Viša pedagoška se zvala Veljko Dugošević, 8. Škola u njegovom rodnom mestu, Beloj Crkvi, 9. Garnizon JA u Požarevcu. Malo li im je.
Vlast je u Kučevu u rukama radikala, DSS, SPS i dvojice penzionera.
Penzioneri su uslovili svoj ulazak u koaliciju skidanjem imena Đorđa Marjanovića sa Doma kulture. Tražili su da se skine i ime platoa Zoran Đinđić ali to se nekako provuklo.Taj plato je ostao.
“Smetali smo im oduvek”, priča Voja Marjanović, “jer je otac bio najbogatiji u gradu. Hotel ‘Rudnik’ bio je u njegovom vlasništvu. Odnesem sve sa tapijama u agenciju za privatizaciju a oni me pitaju zašto ga ne kupimo.
Radikal, predsednik opštine je rekao da nije od njega potekla ideja da se Dom kulture ne zove po Đorđu Marjanoviću ali je glasao za nju.
I predstavnik DSS kaže da je bio protiv ali je podržao zbog koalicione solidarnosti.
Ti borci koji su se svojevremeno hvalili da im se boračka organizacija povećala za dvesta novih.
U Kučevu ima devedeset pet posto ulica vezano za borce. Ima i Ulica Petra Drapšina.
Vuk Karadžić ima ulicu sa dve ciganske kuće.
Wegoš neko sokače od trideset metara nasuto makadamom.
A Đorđu Marjanoviću nema mesta.
Veljko Mićunović je tvrdio da je na istoku Đorđe više uradio za Jugoslaviju nego čitava naša diplomatija.”

5. Slikar čudesnih homoljskih motiva, pao sa neba u dolinu Peka, Dragan Kecman, kaže: “Ovde se sve zove, od škole do Krečane, Veljko. Da li su to vrednosti koje ne trpe promene. Jedno od najvećih imena iz ovog kraja je Đorđe Marjanović. Najnormalnije je bilo da Dom kulture nosi njegovo ime.
Bila je ovde u centru fontana. Priča se da je koštala 60 hiljada maraka. Porušili su je. Ako rušimo sve od prethodnika, šta će da ostane. Bojim se da će i sledeći koji dođe rušiti.
Živeti u malom mestu znači imati mnogo slobodnog vremena. U Beogradu sam samo na izložbama, pa dokle se stigne. Ali ni to mi nije interesantno. Jer Beograd je napravio opnu oko sebe. Napravio sam oko šezdeset izložbi. Nemam prodatu sliku jedino u Albaniji. Ovde nema prevelikih troškova kakvi su u Beogradu. Mladi koji odu iz Kučeva ne vraćaju se. Mladi neće da rade za sitne pare. Sad više ni oni koji su u inostranstvu nemaju nameru da se vraćaju. Kuće građene pre petnaest godina prodaju se ispod građevinske cene materijala. Dešava mi se da na putu do Požarevca ne sretnem tri auta. To je strašno. Ovo je slepo crevo.

6. “Hajde, bolan, Piskaralo, nemoj zajebavat, gde da se daje Domu kulture ime živa čovjeka. Ako su ga skinuli”, kaže komšija Bata iz sobe 107 privatizovanog hotela u Kučevu.