Škljocanje kao umetnost

Zbunila me je pozivnica Goranke Matić, umetničkog direktora galerije ARTGET, inače vrsnog fotografa, na početku njenog jednogodišnjeg mandata kao direktora jedine fotografske galerije u Beogradu. A zbunio me i sam naziv izložbe FOTOGRAF ZORAN ĐINĐIĆ. Pomišljam: eto ti ga sad! Kako to da je dr Zoran Đinđić bio član nekog od brojnih foto-klubova pri univerzitetima, a da ga nigde nisam sretao sa njegovim radovima. A, evo, sada su zaslužili tako pompezno priznanje, da ugledaju svetlost dana i da nam ih Goranka predstavi. Pomislih: BRAVO, GORANKA! Biće ovo zanimljiva godina za fotografiju u ARTGETU.

Krenem na izložbu, a na putu do galerije počinje neka sumnja u meni. Da ne bude ko sa Titom?

Kada sam 1986. godine putovao po Americi, kao novinar- fotograf i gost vlade SAD, tražio sam da se u plan putovanja uvrsti poseta Muzeju modernih umetnosti u NJujorku. Jer, na Odeljenju fotografije ovog muzeja je sakupljeno sve što je prestižno u istoriji svetske fotografije. Poneo sam i spisak naših velikana kao što su u tadašnjoj Jugoslaviji bili: Rista Marjanović, Anastas Jovanović, Branibor Debeljković, Toša Dabac i mnogi drugi iz tada mlađe generacije. LJubaznim domaćinima dadoh spisak, a oni dadoše zadatak kompjuteru da pronađe fotografska dela mojih favorita. Ubrzo stiže mlada dama i reče: „Moram vas razočarati, nijedan fotograf sa vašeg spiska nema kod nas u depou radove, ali je čudno da mi imamo jednog vašeg fotografa zastupljenog sa tri rada iz Jugoslavije, a da vi niste pokazali interesovanje za njega.” Ko li je taj? mislim se. Kad, dama vadi iz beskiselinske folije (kako bi fotografije ostale zaštićene i produžio im se vek trajanja) tri kolor fotografije nekog egzotičnog baštinskog rastinja. Još uvek frapiran načinom čuvanja te tri fotografije, čujem ime autora: Josip Broz Tito! Ne treba mnogo pameti pa da svako odmah shvati da je neko od Titovih ulizica odneo NJujorškom muzeju te tri slike. A Ameri ko Ameri: primiše zdravo za gotovo i tako Tito postade i najveći fotograf u tadašnjoj Jugoslaviji. Mada, niko se u Jugoslaviji nije usudio da mu napravi izložbu pod naslovom FOTOGRAF TITO.

Sada imamo fotografa Zorana Đinđića. Kada ugledah Đinđićeve fotografije sa Gazimestana, pomislih kao da je hteo da umanji značaj tog događaja sa neoštrim i tehnički loše izvedenim fotografijama. Obično škljocanje. A porodične fotografije! Pa, ljudi moji, da li su organizatori svesni da svaka deseta porodica u Beogradu ima bolji album porodičnih fotografija? Još uz svu bruku, u predgovoru kataloga Branislav Dimitrijević piše: „Pridodati Zoranu Đinđiću fotografu, uz Đinđića filozofa, Đinđića političara i Đinđića porodičnog čoveka, ne znači samo još jednom potvrditi njegovu svestranu ličnost.”

Sami zaključite: šta nam sve ovo treba? Ovo sa fotografom Titom i fotografom Đinđićem! I šta nam je činiti? Da li menjati Istoriju fotografije u Srba ili savetovati gospođi Ružici Đinđić da uzme ozbiljnog savetnika kako bi znala što ja valjano činiti sa imenom pokojnog predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića. Ne bi me iznenadilo uz sve da uskoro dobijemo i mi fotografi prvu ženu ambasadora. To bi bio pun pogodak izložbe FOTOGRAFA ĐINĐIĆA.

Tomislav Peternek