Jedini razlog

Za posao kojim se bavi još uvek relativno mlad, uz to sklon eksperimentisanju u pozorištu, slovenački reditelj Tomi Janežič je izabrao da u Beogradu postavi na scenu baš “Lira”, možda najmračniju, a svakako najpesimističniju Šekspirovu tragediju.

Kao što je uobičajeno od sedamdesetih godina prošlog stoleća, kada je ponovo ušlo u modu rediteljsko pozorište, on je po svom ukusu, i za potrebe svoje predstave, umnogome prekrojio “Lira”, ali nije iz temelja preinačavao Šekspirov original. U osnovi, iako je veoma skratio tekst drame, iz koje je izostavio mnoge dijaloge koji podupiru i opisuju prikazane događaje, pa i između njih umetao nove prizore za koje je građu uzimao iz scena koje postoje kod Šekspira, reditelj je i u hronološkom pogledu, i kad je u pitanju sadržina striktno pratio tok osnovne priče u “Liru”. On je, dakle, u svemu bitnom sledio Šekspira.

I za Tomija Janežiča to je bila priča o nezahvalnosti dece, o izneverenim očevima, o ljudima koje iznutra truje zlo, imanentno sadržano u njima. U tim okvirima, on je pokazivao i poremećen čovekov odnos s prirodom, s poljuljanim poretkom u svemiru. A naglašavao je i da smo mi samo prolazni gosti na svetu s kojim nismo u stanju da uspostavimo harmoničan odnos.

S druge strane, teškoće u komuniciranju s publikom ne prouzrokuje šta se već kako se to kazuje u predstavi, jer reditelj upotrebljava jedan specifičan, veoma reduciran pozorišni jezik. U njoj se zbivanja odigravaju u gotovo potpunom mraku, pod titravom svetlošću sveća, uz oskudnu upotrebu reflektora. Iz predstave je zbog toga uglavnom eliminisano ono što mogu da izraze ljudsko lice, izražajni gestovi, kostimi u koje su likovi odeveni. To je otežavalo, čak i sasvim onemogućavalo da u svakom trenutku znamo ko i šta čini na pozornici, da bez teškoća pratimo zaplet, da se uživljavamo u priču u celini. Tako je u glavnog aktera u predstavi i nehotice promovisana sama scena, obeležena mrtvim beketovskim drvetom, mnoštvom kofera, stolom oko kojeg se okupljaju figure nejasnih kontura u nečem što je podsećalo na pretpogrebno bdenje, pored kojeg su neprestano promicale ljudske senke na putu u nepoznato i neobjašnjivo.

Uprkos tome, dvojica ili trojica glumaca, u prvom redu Nenad Jezdić, u ulozi Edgara, i osobito Quba Tadić, kao Lir, koji su češće dolazili na rampu, pod jače osvetljenje, uspeli su da kreiraju celovite, ubedljive likove. Na primer, Quba Tadić je oblikovao jednog uzbudljivog Lira, u početku bar prividno snažnog, pa potom očigledno iznemoglog, u kome se već poremećen razum ruši pod naletom nečuvenih izdajstava, a bolesnik malo po malo savladava racionalnu osobu, što nam pruža strahovit prizor sve većeg i najzad potpunog ludila, iz čijeg mirnog buncanja i govorljivog maloumlja, ali tek kad on postane potpuno stran samom sebi, progovara i jasno saznanje šta je svet, šta čovek u njemu. Oni drugi, koji nisu imali tu povlasticu, recimo Anita Mančić, Radmila Tomović i Jelena Đokić, u ulogama Gonerile, Regane i Kordelije, jednostavno su se gubili u mračnoj dubini pozornice.

U stvari, jedino opravdanje za prikazivanje takvog “Lira”, koji se s tematskog stanovišta i može prihvatiti, ali čija je forma opterećena nedopustivim nedostacima, jeste u tome što nas je kreacija Qube Tadića impresivno podsetila koliki i kakav je bio njegov udeo u našem pozorištu u drugoj polovini XX veka.