Marginalci trče počasni krug

Četvoro njih se prošle nedelje u beogradskom Medija centru proglasilo za – Narodni pokret “5. oktobar”. Doduše, najavljeno je “da će im se pridružiti i Branislav Kovačević, lider Lige za Šumadiju. “Oktobarci” – kako su ih prozvali ne baš brojni izveštači – a koji će delovati “kroz tribine, okrugle stolove i protestne skupove”, poslednji su relikt političke organizacije koja se zvala DOS i koja je onog oblačnog 5. oktobra 2000. ispratila Slobodana Miloševića u istoriju.

Da li je “5. oktobar” više uopšte politički profitabilan?

Verovatno nije – kada se njega još jedino drži lider koji ima više branjenika u sudskim procesima nego članova partije, socijaldemokrata koji se gadi svake leve ideje i lider frakcije “11. decembar” u Savezu čiji je potencijal toliki da će se čitav očajnički boriti da pređe izborni cenzus. Posle “9. marta” koji je odavno pre komemorativna nego politička činjenica i “5. oktobar” se seli u noviju političku istoriju da se tamo na miru komparira s “vremenom sankcija”, “NATO bombardovanjem”, “Miloševićevim periodom”. Istorija to ume da radi mekše i pristojnije od aktuelne političke borbe.

“Oktobarci” – i ovo što je preostalo i većina onih koji su jahali na “svetlim tradicijama 5. oktobra”, pa se u međuvremenu prihvatila drugih elemenata – uglavnom su bili politički marginalci. Iskreni ljubitelji “volje za moć”, ali igrači bez “onog nečega” što u svakom poslu odvaja ljubitelje od profesionalaca. Iako su po sopstvenoj proceni “demokrati”, narod nikad nije bio njihova tačka uporišta. U stvari, njih je utemeljivao njihov politički neprijatelj. (Amateri u politici nemaju “političke protivnike”). A kada je Slobodan Milošević otišao, oni su ostali bez tla pod nogama. Jeste se 5. oktobra digla kuka i motika, ali Srbija je tada držala da bi je u novo doba mogli povesti Vojislav Koštunica, lider tog anahronog udruženja, i Zoran Đinđić čije su se organizacione sposobnosti osećale na svakom koraku. Da, držalo se tu i do jednog važnog lokalnog lidera i dvojice-trojice tehnokrata iz “starog režima”, a na sve ostalo je gledano kao na tuce i po patuljaka koji su zaslužili poneku mrvicu vlasti.

Razlaz “tandema snova” mnogim marginalcima dao je prevelike uloge. “Oktobarci” su, uglavnom, ostali premijeru Đinđiću. Prvi izbori koji će doći (nažalost, bez Đinđića) pokazaće da oni nisu iskoristili “iznenada ukazanu šansu”. Izgubili su, ali se nisu predavali. I pošto je demokratija poslednji sistem do kojeg oni – ako žele da učestvuju u političkoj igri – mogu da drže, sve njihovo gorljivo angažovanje se pretvorilo u “ruženje naroda”, nipodaštavanje demokratskih institucija, prizivanje revolucionarnih metoda i žal što nisu iskoristili svoje pravo pobednika na “6. oktobar”.

Oni su u politički život Srbije uneli ton i pristup u kojem je pravo na buku i bes ključni argument, a pozivanje na sopstveni autoritet jedina nesporna i neupitna činjenica. Ako uporedite opozicionu kritiku vlade – naravno, različite ali uređene nastupe DS i radikala – sa aktivnostima “oktobaraca”, uočićete nenadoknadivu razliku. Opozicija to radi sistematski, “oktobraci” sa strašću. Opozicija balansira reči, “oktobarci” ih pune mržnjom. Opozicija se brine o Ustavu, Studiji o izvodljivosti, Kosovu i Hagu, “oktobarci” se koncentrišu na ličnost premijera, odnosno njihovog arhetipskog neprijatelja koji se sublimiše u sazvučje glasova koje nose dve imenice: “Vojislav Koštunica”.

NJihovi argumenti su paradoks. Prvo će oni – evropejci, reformatori, liberali, futuristi, modernisti – optužiti one koji drže vlast da “vraćaju Srbiju u prošlost”, a onda će sav svoj progresivizam zakovati za 5. oktobar 2000. Optuživaće Srbiju da je fatalistička, beznadežno vezana za istoriju a objašnjavaće da se i sadašnjost i budućnost i sva društvena kretanja mogu sabiti u iluziju jednog jesenjeg dana koji je začinjen sa nešto nespretno upotrebljenog suzavca, dva-tri podmetnuta požara i pometnjom naroda koji se rukuje s Legijinim specijalcima dok njegovi najtrezveniji pojedinci iznose stolice i slike iz Narodne skupštine. Sve će izgledati još gore kad “oktobarci” krenu da bezobzirno retuširaju te slike koje su žive u glavama tolikih savremenika.

I taj “5. oktobar” bi ostao “urbana legenda”, dan koga bi se mnogi u Srbiji setili kao “svog”, da ga se nije uhvatila grupa političkih gubitnika i očajnički ga uvukla u katakombe svojih frustracija.

Nevolje “oktobaraca” proizlaze iz opsednutosti sobom i pokušaja da se to nametne kao ključni problem društva. A Srbija danas ima toliko težih briga i izazova. Podsećanje kako više nema Miloševića je slab sedativ. Život ide dalje. Nevolje se množe. Traže se oni koji mogu da ih koliko-toliko rešavaju. Ako ne može vlada Vojislava Koštunice, tražiće se druga. Ako se put ka Evropskoj uniji vidi kao izlaz, treba onaj ko može da pogura u tom pravcu, a ne oni koji vreme troše objašnjavajući da niko ne voli Evropu koliko oni i da Evropa voli samo one koji njoj najglasnije izvikuju ljubav. Kuknjava nad činjenicom da je 6. oktobra trebalo uraditi ono što nije urađeno, lebdi kao karikatura “crvene 1945”.

Da je Narodni pokret “5. oktobar” osnovan pre šest meseci, bilo bi ih bar osmoro. Deobe su sudbina margine. Rečeno je na osnivačkom skupu da organizacija na tim svetim koordinatama “neće imati ni lidera, a ni organizacionu strukturu”. Istina je, u stvari, da se za prvo niko više ne otima, a da se za drugo nema ni snage ni strpljenja. Jer, novine sve teže odvajaju prostor za sliku a na konferenciju šalju honorarce da zabeleže rečenicu-dve. Samo stari prijatelji uz duga objašnjenja pošalju kameru. U tok-šoue ih zovu kao “solunce”, egzotične čuvare pepela od one Velike vatre. Kad se nešto što nije spontano nastalo nazove “pokret”, ili još očajničkije “narodni pokret”, najpre ima šansu da se uopšte ne pokrene i nigde ne ode. Sem u zaborav.