„Zavesa” prefabrikovanih interpretacija

Francuskom piscu češkog porekla Milanu Kunderi pretprošle nedelje izašla je u njegovoj novoj domovini knjiga eseja, posvećenih romanu. Naslov knjige je “Zavesa” (Le rideau)

Prema prikazima i kritikama, koje su odmah u Francuskoj propratile ovaj literarni događaj, Kundera u knjizi razvija tezu da čovekov svet prekriva zavesa prefabrikovanih interpretacija. A poruka je autora, kako se tumači, da tu zavesu treba rastrgnuti i otkriti ono što čovek ne vidi.

Novo delo Kundere za koga se tvrdi da se u poslednje dve-tri godine najviše zadržava na Islandu, „ostvrvu hladne egzotike”, nadovezuje se na njegove knjige „Umetnost romana” i „Izdana sećanja”. Sadrži i autobiografske elemente i pasaže o romanopiscima koji su Kunderi najbliži i najviše su uticali na njegovo delo, kao što su Migel de Servantes i Gistav Flober.

Uticaj starih na nove književne autore je, uostalom, i jedna od tema nove Kunderine knjige. „Wegov esej se kupa u atmosferi divljenja i zahvalnosti prema svim autorima čiji put prati”, piše o knjizi u literarnom prilogu „Figaroa” poznati francuski filozof Alen Finkelkraut.

„Zavesa” izlazi posle nekoliko godina ćutanja ovog pisca koga mnogi ubrajaju među najveće žive svetske autore. Poslednja knjiga koju je izdao bila je „Ignorancija”, s lajtmotivom (ne)mogućnosti povratka emigranta. S tom knjigom koja je izašla 2000. najpre na španskom, a potom 2003. na francuskom i s kojom je požnjeo veliki uspeh i kod kritike i publike, kao da se ovaj emigrant obračunao sa sobom i postao definitivno Francuz. Po odlasku iz komunističke Čehoslovačke, pacifikovane u takozvanoj normalizaciji posle 1968, živi u Francuskoj od 1975. a državljanstvo ima od 1977. „U Francuskoj sam doživeo osećaj ponovnog rođenja” – napisao je nedavno ovaj bivši češki pisac koji je, parafrazirajmo na srpski način, zavoleo Francusku kao što je ona volela njega.

Poslednja knjiga koju je napisao na maternjem češkom jeziku bio je roman „Besmrtnost” (1990). Wegova kasnija dela, pisana na francuskom, nisu prevedena na češki. Kundera, ipak, i tako zagonetan, nepatetičan i povučen kakav jeste, nije ostavio ova pitanja bez ikakvog odgovora. Na pitanje da li je izgubljen za češki jezik, on je u poslednjem, intervjuu koji je uopšte dao (češkim “Lidovim novinama” 1996), rekao:

“Qudi ne uviđaju jedno. Početi u 45. godini potpuno nov život, u drugoj zemlji – traži od čoveka sve. Shvatite to, zaista sve njegove snage. Za tih 20 godina pročitao sam premalo čeških knjiga. Ne ljutite se na mene zbog toga. Niko nije uspeo da živi istovremeno i potpuno u dve zemlje, dve kulture. I mada sa svojom ženom govorim samo češki, okružen sam francuskim knjigama, reagujem na francuski svet, na francuske rečenice, kao što vi u Češkoj reagujete na češki svet i češke rečenice. Jednog dana se to moralo izraziti u izboru jezika kojim pišem. Bio sam time isto tako iznenađen kao i vi. Da li ću se još vratiti češkom? Da li ću se, makar i delimično, vratiti u Češku? Ne znam. Prepuštam se iznenađenju. Sve što se sa mnom dogodilo od trenutka kada sam napustio Češku bilo je za mene jedinstveno iznenađenje iz kojeg još ne izlazim.”

To više nije ni prefabrikovana ni bilo kakva interpretacija života, to je – sam život.

Milan Lazarević