Svedočanstvo

Krajem pretprošlog ili početkom prošlog veka, kao da je kod nas vek više ili manje neka velika razlika, izvesni industrijalac je od države kupio koncesiju za eksploataciju rude na Kopaoniku. Naš čovek. Dosetljiv. Nije mu ni padalo na pamet da ulaže u istraživanja, geološki radovi su skupi, dugotrajni i nikada nemaju siguran ishod. Ceo život možeš da tragaš i naposletku da izgubiš strpljenje. Zato je taj zamislio da odmah počne da rudari. Tamo gde su rudišta. Tamo gde su stari kopovi, antička i srednjovekovna okna. A na Kopaoniku ih ima, nije tolika planina zalud baš tako imenovana. Posao je bio isplativ, drevni rudari nisu imali odgovarajuće naprave, žile nisu bile sasvim iscrpljene, a na obližnjim šljakištima, gde su rudu pretapali, još uvek je bilo sasvim zadovoljavajućeg udela nekih od dragocenih metala. Dosetljivo, nema šta. Bogati industrijalac se još više obogatio. Većinu svedočanstava o starom rudarstvu je sasvim uništio.

Samo nekoliko decenija pre svega ovoga, kao da je kod nas decenija više ili manje neka velika razlika, za vladavine izvesnog kneza, poznatog po obnovama, nekima se nisu svidele “izbledele” freske u jednom čuvenom manastiru. Naši ljudi. Znaju šta žele. Naređeno je da se drevni živopis ispikuje, a to znači da se učestalo obije udarcima čekića, ne bi li novi malter što bolje prionuo na sloj starog maltera. Potom je novi sloj oslikan postojanijim bojama. Mada bezvredne, naručiocima posla su te sveže freske više prijale. Mnogi danas misle kako nam je to neko drugi uradio, kako nam je neko drugi uništio neka od najboljih svedočanstava kakvo smo zidno slikarstvo imali.

Ovih godina, nemojte pitati koje, kao da je kod nas godina više ili manje neka velika razlika, čovek iskrčio staro groblje, ne bi li imalo mesta da se novi, veliki spomenici podižu. Naš čovek. Nikoga nije pitao. A i što bi, drevni spomenici od peščara su polegli, odavno su zarasli u drač, natpisi su na nekom čudnom jeziku, raspoznaš jednu reč, pa oko dve naredne moraš da se dobro pomučiš, da se zamisliš. Kako se našlo dovoljno mesta, taj je i najveću porodičnu grobnicu ozidao, pa je obložio najskupljim mramorom. Drugima je, u inat, nedostižnu “metu” zadao. Evo se, za života, svi takmiče ko će ga nadmašiti, svedočanstvo o starosti tog mesta je sasvim uništeno.

I tako je to i sa gradinom, i sa crkvinom, i sa ulicom, i sa spomenikom, i sa temeljom, i sa fasadom, i sa krovom. Naša posla. Važna posla. Čemu praviti razliku.

Za neki dan, kao da je kod nas dan više ili manje neka velika razlika, pitaće nas, kako to inače i stoji u jednoj vrednoj knjizi o zaštiti dobara – kadašnji nam je rudnik, kadašnja nam je crkva, kadašnje nam je groblje? Pitaće nas stranac. Zanimaće ga. Samo da bi dobronamerno saznao, a možda i zbog nečeg drugog. Mi ćemo glasno, mi ćemo ponosno, mi ćemo punih usta, reč neće stizati reč, tvrditi kako nam je sve to od starine, i onaj rudnik, i ona crkva, i ovo groblje. Ali, svedočanstava za to neće biti. Izgledaće kao da nam je sve nabrojano i mnogo toga drugog – od prekjuče, od juče ili od danas. Kao da kod nas, između prekjuče, juče ili danas – ima ne.