Ala tutnjimo!

Kada je u novembru prošle godine Predlog zakona o visokom obrazovanju stavljen na javnu raspravu, postavljeno je i pitanje – dokle uopšte imamo vremena da raspravljamo. Obaveza koju smo još 2003. godine preuzeli na konferenciji u Berlinu, da u naredne dve godine uvedemo sistem dvostepenih studija, usvojimo nacionalne standarde za kontrolu kvaliteta i usaglasimo ih sa evropskim standardima i formiramo proceduru za priznavanje kvalifikacija u skladu sa Lisabonskom konvencijom, svoju proveru je trebalo da doživi na sastanku u Bergenu (Norveška) 19. maja ove godine. U normalnoj državi redosled poteza bi bio veoma lak: posle javne rasprave Ministarstvo prosvete i sporta bi formulisalo zakon i prosledilo ga vladi, a ona bi ga uvrstila u skupštinsku proceduru.

Procenjujući koliko je vremena za to potrebno, rektor Beogradskog univerziteta Dejan Popović je rekao: “Realistično bi bilo da – ako bude vanrednih zasedanja Skupštine u januaru ili februaru 2005. godine – zakon tada bude na dnevnom redu. Ukoliko ne bude, prvo redovno zasedanje počinje 1. marta. Dakle, onda u martu. Na to mu je replicirala Srbijanka Turajlić, bivši pomoćnik ministra prosvete: “Moram da vam priznam, mart ne možemo čekati. Ja očekujem da to vlada uradi u januaru. Prosto, kasno je mart.”

E, pa vlada je procenila drukčije: vanredno zasedanje nam nikako ne odgovara, u redovnom bi bilo daleko prikladnije da rešimo goruće pitanje četnika i partizana, a tik pred konferenciju u Bergenu zasedaćemo celu noć baveći se sami sobom. Konkretnije, Skupština je umesto da pomogne svom ministru Slobodanu Vuksanoviću i opremi ga bar nečim konkretnim pred put, dočekala zoru raspravljajući o Predlogu zakona o vladi.

Od aktuelnog ministra prosvete, naročito posle njegove izjave da je raskrstio sa prošlošću i da se okreće budućnosti, mladima i sportu, očekivalo se nešto konstruktivnije od onoga što je usledilo, od predloga da učenici dobiju svog policajca i da ga vode (naravno, i plaćaju mu) na ekskurziju. Rektor Popović nije bio ni blizu tolikom rasterećenju u odnosu na ono što predstoji, već je uporno ukazivao da Srbija, kao i druge zemlje čiji ministri učestvuju na konferenciji u Bergenu, treba da pokaže dokle je stigla sa reformama, a da je preduslov donošenje zakona pre tog skupa, jer ćemo sledeću šansu imati tek za dve godine.

Bio je to pravi trenutak da neko otvori “patriotsku” temu o tome šta će nam uopšte ti evropski obrazovni standardi kada imamo najbolje školstvo i da se to začini već više puta ispričanom pričom o pokušaju da se ubije nacionalni identitet našeg univerziteta. Međutim ovoga puta su to predupredili sami studenti koji su uoči konferencije prezentovali rezultate istraživanja Studentske unije Srbije o korupciji u visokom obrazovanju, u kampanji pod nazivom “Trulo je”. Pokazalo se da je čak 98 odsto studenata izjavilo da se tokom studija susrelo sa nekim oblikom korupcije, a da 57 odsto njih ne bi prijavilo slučajeve podmićivanja za koje su čuli ili u njima učestvovali. Taj podatak član tima za korupciju SUS-a Dragan Mihajlović ocenjuje kao posledicu lošeg sistema obrazovanja i slabog verovanja u njegov kvalitet i smisao. “Pitanje je onda gde takvo obrazovanje vodi i kuda ide naša zemlja, jer studenti umesto za znanjem, trče samo za parčetom papira”, kaže Mihajlović.

I ne samo to, smatra rektor Popović, jer: “Protivnici bolonjskih reformi ističu da se odričemo tradicije i vrednosti koje sadašnji sistem baštini, pri čemu se previđa podatak da samo 11 odsto studenata završi studije u roku. To ukazuje na ozbiljan problem u kojem se sistem nalazi. Ovako ekstenzivno studiranje ne može da izdrži ni mnogo bogatija zemlja od Srbije” (“Večernje novosti”).

Bez zakona i uz takve podatke, najmanje što smo očekivali bilo je da nam se ministar Vuksanović vrati zadovoljan iz Bergena zbog “visokog uvažavanja koje je naše školstvo dobilo” i potvrde da je “Srbija na visokom mestu u okviru evropske akademske porodice”. Na sajtu Ministarstva prosvete se, između ostalog, može pročitati i da niko nije pravio pitanje oko zakona koji će se na dnevnom redu naći 10. juna, već su se svi bavili njegovim sadržajem, ali i sadržajem zakona o studentskom organizovanju koji će takođe biti donet (ne zna se kada), ali će “prednjačiti među evropskim zemljama i biti jedinstven na evropskom prostoru”.

Mada je malo neprikladno govoriti o “prednjačenju” u trenutku kada se nismo ni uskladili sa evropskim standardima, ni o “jedinstvenosti” zakona koji imaju bar tri evropske države, za sve nas a naročito za buduće brucoše bilo bi veoma povoljno da su evropski ministri zbilja prihvatili priču sa kojom je naša delegacija nastupila. Ali nisu, tvrdi Slobodan Backović, crnogorski ministar prosvete. U izjavi na sajtu Vlade Crne Gore on objašnjava da su u Bergenu ocenjivani i kvalitet studija, dužina studiranja i priznatost diploma jedne zemlje u Evropi, i otkriva kako je ko prošao: “Koncentrišimo se na zemlje bivše Jugoslavije – Slovenija je dobila 40 poena, Crna Gora i Makedonija po 33, Hrvatska 31, Srbija 22 i Kosovo 21 i one nisu ni ušle u grupu zemalja koje su ispunile dobro zadatke Bolonjskog procesa.”

Dvodnevna konferencija ministara prosvete završena je potpisivanjem Bergenskog kominikea, koji predstavlja izveštaj o tome šta je do sada učinjeno na modernizaciji i reformi obrazovanja, ali su dati i zadaci koje su te zemlje u obavezi da ispune. To znači da će Srbija morati da sačeka 10. juni i konačno dobije zakon, a onda da počne sa njegovom primenom i to samo u onom delu koji ne zahteva usklađivanje podzakonskih propisa i statuta. Za takve odredbe će biti potrebno još 12 meseci. Takođe će morati da se konstituiše nacionalni savet za razvoj univerziteta i komisija za akreditacije i proveru kvaliteta. Ukoliko sve to dobro uradimo, čeka nas popravni – 2007. godine u Londonu.

Srbijanka Turajlić, UNESCO katedra za menadžment univerziteta, AAOM Zadovoljstvo zbog niske ocene Na nedavno održanoj konferenciji ministara u Bergenu, prezentiran je izveštaj o tome u kojoj meri je svaka od zemalja ispunila postavljene zahteve. Koliko smo iz medija mogli da saznamo, naše Ministarstvo je reklo da je veoma zadovoljno ocenama koje je dobilo u Bergenu. Kada se, međutim, pogleda pomenuti izveštaj onda je zaista potpuno nejasno odakle potiče taj izvor zadovoljstva. Iz izveštaja se, naime, vidi da je na listi od 43 zemlje Srbija, sa ocenom 2,2, zauzela treće mesto od kraja. Iza nje su samo Bosna i Hercegovina i Andora koje zaostaju za po 0,1 poen. Sve ostale zemlje iz regiona, uključiv i Crnu Goru, imaju ocenu iznad 3. Posmatrano iz ovog ugla, zaista je teško razumeti kako neko može da bude zadovoljan činjenicom da je sistem visokog obrazovanja za koji je on direktno zadužen ocenjen tako negativno. Moguće je, naime, da ministar smatra da je mišljenje Evrope o nama potpuno nebitno, što bi bilo suprotno stavu vlade u pogledu upravo prihvaćene Studije izvodljivosti. Moguće je, takođe, da ministar nema ni vremena ni volje da se ozbiljno posveti problemima visokog obrazovanja u ovoj zemlji. U svakom slučaju, iskazano zadovoljstvo zbog tako niske ocene moralo bi ozbiljno da zabrine celokupnu akademsku zajednicu, pa i društvo u celini. U želji da pomogne prevazilaženju nastalih problema AAOM će organizovati okrugli sto na tu temu. Stiče se utisak da rektori vodećih univerziteta u Srbiji dele našu zabrinutost. Preostaje nam da se nadamo da će se i oni koji su najodgovorniji složiti da, sa ocenom 2 iz visokog obrazovanja, Srbija neće naći svoje mesto u 21. veku. Preostaje nam, takođe, da se nadamo da više niko neće javno izražavati zadovoljstvo što se zemlja koju predstavlja našla na začelju u Evropi.