Uzbudljivi svet Bojana Stupice

Imao je tek nešto više od dvadeset godina kada je u rodnoj Qubljani, sa Savom Severovom i Milanom Skrbinšekom, osnovao Teatarsku komornu družinu “Obraznikov”. Već tada mladi Stupica klikće: “Ne treba nam životno istinita igra! Neka nastane na pozornici novi svet samosvojne lepote!”

Novi svet, u slučaju Bojana Stupice, to je svet koji stvara on sâm, širokim zamasima graditelja koji zdanje svog teatra postavlja od temelja do krova. Za prvu predstavu “Obraznikova” preveo je tekst, “Rat i mir” Pola Renala, dramaturški ga obradio, režirao ga, napravio nacrte za dekor i kostime, i u predstavi igrao. U jednoj skici za portret Bojana Stupice, ta njegova strast da svojom ličnošću obuhvati sve što radi i da svemu što radi utisne pečat svoje ličnosti ovako je duhovito, a tačno, opisana: “Voleo je da najpre sagradi pozorište, da to pozorište naseli svojim izabranicima, od binskih radnika do glumaca, zatim da lično napravi skice za scenografiju i kostime za komad koji bi sâm izabrao, a onda da lično režira taj svet u svetu. U centru tog sveta morala je još biti žena koju voli, i kao ženu i kao umetnika.”

Kud god da je išao, za njim je išao teatar. Zato je mogao da, menjajući mesta i podneblja, uspostavi svoju, jedinstvenu, geografiju prostora u čijem središtu se vazda obnavljao uzburkani, uskovitlani, bujni svet scene. Ono što je za Dalija, kao realnost i fantastična vizija, bila stanica Perpinjan, za Stupicu je, pre i posle svega, pozorište. Ali, njegovo pozorište nije, ni u jednom času, predstavljalo mesto spokoja ili smirenja; olujnog temperamenta, eruptivne energije, samovoljan, buntovan, neukrotive mašte, on je pozorište pretvarao u poprište velikih, uzbudljivih događaja, gde god da se našao. Takve su mu bile i predstave: uzbudljive, kreativno smele, likovno i scenski bogate i raskošne, jarke u bojama i u emocijama.

Arhitekta, pozorišni i filmski reditelj, glumac, filmski scenarista, scenograf, kostimograf, prevodilac, pozorišni pedagog, osnivač, graditelj i vođa teatara. Istinski renesansna ličnost jugoslovenskog pozorišta (u najširem smislu tog pojma) sredine dvadesetoga veka. Slovenac po rođenju i pozorišnim počecima, i po najdubljim osećanjima, Evropejac po duhu i po delovanju, najdublje tragove ostavio je u Beogradu gde je osnovao Jugoslovensko dramsko pozorište, u njegovim počecima režirao predstave po kojima se pamte te godine (Kralj Betajnove, Ujka Vanja, Ribarske svađe, Qubov Jarovaja, Dundo Maroje), sagradio Atelje 212, bio njegov upravnik, podigao teatar koji nosi njegovo ime. U međuvremenima je ovaj moderni pozorišni čergar krstario između Qubljane i Maribora, Skoplja i Splita, Zagreba i Qubljane, Praga i Budimpešte, Moskve i Beča, Lođa i Bazela. Tesno mu je, i istovremeno potaman, bilo u svakom pozorišnom šinjelu, bez obzira na marku grada ili države.

“Prosečnom ukusu ne pravim koncesije!” Što je jednom rekao, toga se držao. Naročito je zbunjivao kritičare koji nisu mogli da ga podvedu pod normu jedne estetike ili barjak jedne estetičke teorije. Bulgakovljev “Molijer”, u njegovoj režiji, skinut je s repertoara beogradskog Narodnog pozorišta, pred rat, odmah posle premijere. Prve, velike njegove režije u Jugoslovenskom dramskom pozorištu navukle su lavinu ideoloških optužbi za “formalizam” koji “treba razbiti i onemogućiti”. Kritičarski junoša “sahranio” je živog reditelja, objavivši kritiku u obliku smrtovnice. Od udara čaršije sklonio se u jednom času u Zagreb i za dve-tri sezone preporodio usnuli ansambl Hrvatskog narodnog kazališta. Veliki praktičar jednog vremena, on je u isti mah bio i onaj koji je po mnogo čemu poranio za svoje vreme. Zato ga često nisu razumeli. Kad bi se sudilo po kritici, Bojan Stupica bi u svom dobu, kao reditelj, jedva dobio prolaznu ocenu. S druge strane, tačno je primećeno da bi se upravo u onome što mu je onda zamerano danas našli svi razlozi za pohvalu. Reći će Mira Stupica: “Bojan je gubio mnoge bitke, ali nikada nije izgubio rat.”

Mira Stupica! Glumački njen sjaj neodvojiv je od onoga koji ju je, po njenom vlastitom priznanju, oblikovao i kao glumicu i kao ženu, od njenog Pigmaliona, Bojana Stupice. Obično se veli da je Mira imala sreću da sretne Bojana. Nije to daleko od istine: Bojanova vera u mladu glumicu, njegovo brižno staranje o njenom usponu, njegovo nepogrešivo osećanje za njene glumačke i ljudske darove, sve je to neodvojivo od njegovog pigmalionskog truda da stvori ženu-umetnicu po meri svojih zamisli i svojih želja. Istina ne bi bila potpuna kada se ne bi reklo da je i Bojan imao sreću da sretne Miru. Nema tu zagonetke: oni su se, jednostavno, srećno sreli. Dve snažne individualnosti od nekog časa toliko su se sjedinile da nije bilo lako razlučiti šta pripada vajaru a šta njegovom delu. Velike Bojanove predstave vezane su za velike Mirine uloge, i obratno. Predstavljali su pozorišni par kakvog ne poznaje naša istorija.

Stvarajući pozorište, stvarao je događaj. Prezirao je sve što je konvencionalno. Voleo je neobične stvari u životu, kao što je voleo neobične glumce. S glumcima je, kao Andrić sa svojim pripovetkama, vodio svoju politiku. Wegova glumačka paleta morala je imati različite boje, mnogo boja. Uzimao je, pre svega, darovite, ali bi, za mnoge neočekivano, uzeo i nekoga ko ne pripada tom krugu, ali je njemu potreban da upotpuni paletu.

Koliko je bio vezan za pisce, još više je bio vezan za glumce. Ali je, ipak, režiju doživljavao kao “istinsku igru sa gledaocem”. Govorio je: “Režija je instrument za poigravanje sa emocijama gledalaca.”

Kad se sećaju Bojana Stupice, glumci se najpre sećaju njegovih proba i one vrste fanatizma kakav se sreće u vojskovođa i političara, u misionara i vizionara. Taj fanatizam prenosio je na sve sa kojima je sarađivao. Bojanov asistent svedoči da su njegove probe bile tako uzbudljive da na njima nikada nije bilo dosadno. Dosada je, uostalom, bila bauk koga se grozio. Bio je odličan kulinar, razumevao se u razne zanate, napravio je čak i rotaciju. Bavio se hortikulturom, eksperimentisao sa nekim tropskim biljkama. Ništa mu u životu nije bilo strano. Uživao je život svim čulima.

Preminuo je 22. maja 1970. Nepuna tri meseca ranije, pod teškim bolovima, kičme oštećene u logorskim torturama, izveo je svoju poslednju premijeru, “Nagradu” kubanskog pisca Hektora Kintera. Nije imao ni šezdeset godina, a svojim delom ispunio je nekoliko života i obeležio čitavu jednu epohu.

Jedinstven, nema prethodnika, ima sledbenike.