Rusiji je potreban diktator

Andrej Končalovski, član čuvene “dinastije” Končalovski-Mihalkov koja je kroz četiri generacije ruskoj kulturi podarila nekoliko veoma istaknutih umetnika, autor više od trideset filmova u Rusiji i Americi, dobitnik kanske i venecijanske nagrade, pozorišni reditelj, autor mnogih scenarija, među njima i “Andreja Rubljova” koji je pisao zajedno sa Tarkovskim, tokom poslednjih godinu dana na scene moskovskih pozorišta postavio je dva komada koja je publika veoma dobro prihvatila a kritika prosto “razgromila” i proglasila banalnim pokušajem da svojoj mladoj i lepoj ženi Juliji Visockoj obezbedi glavne uloge.

- Ruska štampa zaslužuje veliko saučešće zato što je pre svega nekulturna. Današnji mladi kritičari su odrasli devedesetih godina kada se ceo sistem raspao. Oni nemaju nikakve kriterijume osim nametnutih. Ali, s druge strane, oni su, kao i sva ruska inteligencija, suviše partijski. Svi pripadaju nekim partijama a okupljaju se po kriterijumu – protiv koga ćemo da se udružimo.

Zašto su odlučili da se baš protiv vas udruže?

- Ne znam, pitajte njih. Znam samo da mene uopšte ne vole. Uostalom, zašto bi me voleli? Nisam pijanica, volim život, srećan sam, bogat, uspešan, radim ono što hoću. To nisu razlozi da vas neko voli u Rusiji. Rusija voli nesrećne, pijane, one koji trpe nepravde od strane vlasti. Dok u svetu postoji izreka “O mrtvima ili dobro ili ništa”, u Rusiji važi pravilo: “O živima ili loše, ili ništa.” Zato ovde vole nesrećne. To je hrišćanstvo, to je pravoslavlje. Treba voleti nesrećne, a srećne ne. Razumem ja to. Ni Čehova nisu mogli očima da vide. “Za loše ocene premijere ‘Galeba’ nije kriva predstava već je stvar u mojoj ličnosti”, pisao je Čehov. Ni njega nisu imali razloga da vole – nije bio levičar, nije bio komunista, nije bio liberal, nije vikao “dole car!”, nije govorio “narodu slobodu!” Naprotiv, govorio je: “Ostavite me na miru, ja nisam progresista.” On je takođe govorio o ruskoj kritici – “Kakva životinjska mržnja. Kao da sude uhapšenima a ne ocenjuju umetničko delo.”

Ipak, kritičari su konkretni; između ostalog, ne mogu da vam oproste što ste otkrili vitko i zategnuto telo svoje žene.

- Ne, ne verujem. Vi znate da kod nas ima mnogo erotskih predstava, ima ih i s homoseksualcima.

Možda su ljubomorni na sve vaše uspehe, a pogotovu na to što imate mladu i lepu ženu?

- O, ne! Nisu oni tako pametni. U pitanju je moja ličnost. NJihova jedina logika je: “On je uspešan, treba ga grditi.” Uostalom, meni to ne smeta. “Kuću lutaka” je ruska kritika razgromila a za taj film sam dobio nagradu u Veneciji. Liv Ulman mi je napisala na knjizi da mi je zahvalna za tako dobar film. I DŽeraldina Čaplin je rekla da je to najbolji film koji je ikad videla u životu. Meni su sasvim dovoljne te dve žene i Venecijanski festival.

Jedini argumenti mojih kritičara su da im se predstava ne dopada. To nije kritika. Meni je važno da publika voli to da gleda, a što je nivo kritike tako nizak, nisam ja kriv.

Da li ste, ipak, posle toliko negativnih kritika, glumcima rekli da nešto promene, da igraju drugačije?

- Šta vam je? Ja svaki put kažem da rade drugačije, ali ne zbog kritike. Pozorište je, za razliku od filma, živo i predstava nikad nije završena. Moji principi ostaju isti: da zajedno sa Strindbergom, zajedno s Čehovom, zajedno sa Šekspirom, pokušam da shvatim čoveka.

Zanimljivo je da ste odlučili da režirate predstave koje su bezbroj puta viđene na ruskim pozorišnim scenama, pogotovu “Galeb”.

- Upravo zato. NJih najčešće igraju, i uvek ih igraju loše. Talentovanih ljudi ima mnogo manje nego netalentovanih. Na deset Hamleta nema nijedan dobar, tek na 100 Hamleta ima jedan. Isto tako ima malo dobrih “Čajki”. Bilo ih je ko zna koliko i nijedna nije letela. Zato sam postavio svoju. Isto je sa Strindbergom. Čovek želi da se izrazi, da pokaže svetu ono što je njemu jasno, a drugima nije.

U uvodnoj reči pred predstavu rekli ste da je postavljanje Strindberga pokušaj suprotstavljanja globalizaciji…

- Globalizacija je sveopšte rasprostranjenje pop kulture. Ona je “pop” zato što se obraća milionima ljudi i sa te tačke gledišta, za mlade ljude ona prestaje da bude “pop” već prosto jedina kultura za koju znaju. Današnje generacije ne znaju ništa o klasici. Danas su Bitlsi klasika. Događa se erozija zapadne kulture. Veoma jaka. Zato mislim da se treba vratiti izvorima.

A šta je sa ruskom kulturom?

- Isto to. Mi veoma hoćemo da ličimo na Zapad. U svemu. I to treba sprečiti.

Pripadate antiglobalistima?

- Apsolutno. Mislim da treba čuvati sopstvenu kulturu. A da li će se sačuvati, zavisi od njene čvrstine. Mislim da Evropa neće uspeti. Naravno, ni Rusija. Ruska kultura stara je samo 900 godina. Evropska ipak ima 2000.

Zato je, možda, umorna?

- Nije važno što je stara, ona ima svoju čvrstinu, čvršća je od naše. Indija i Kina i muslimanski svet će sasvim sigurno opstati zato što su još stariji. Oni imaju svoje principe i njih se apsolutno ne tiču “Mekdonalds” ili pop zvezde. Indusi i danas pevaju na isti nači kao pre hiljadu godina i više, kineska opera... to su velike kulture i one će opstati. Zapadne neće. Zapad je stvorio veliku umetnost, skulpturu, muziku, poeziju – i sve to uništio. Danas ničega nema. Gde je muzika, gde je opera, simfonija? Nema ničega. Evropska kultura postoji samo u muzejima. Ali i muzej može da se sruši. Danas možemo videti Verdija u nekakvom modernom izdanju s tetoviranim izvođačima koji nose automate. To nije Verdi. Ali, neka ih, od toga Verdi neće biti manji.

To se radi i u Rusiji.

- Naravno, sve je to pravoslavna kultura koja u svemu podražava Zapad i kad Zapad prestane da postoji, nestaće i ona.

A kako tumačite odnos Zapada prema Rusiji? Živeli ste dugo u Americi; da li su u pravu oni koji tvrde da Zapad ne voli Rusiju?

- A zašto da je voli? U stvari, nije tačno da Zapad ne voli Rusiju. On ne voli Ruse.

I nema razloga da ih voli. Šta su to oni uradili dobro za svet? Kada je Rusija jaka, ona je veliki osvajač. Ruse vole samo oni koji ih ne poznaju, koji nikad nisu imali s njima zajedničke granice. Srbi ih zato vole. Ali pitajte Bugare, ili Poljake.

Pa ipak, šta Zapad hoće od Rusije?

- Zapad hoće da je nema. Zato što Rusija, čim postane jaka, nameće svoje stavove. Jaka Rusija, nažalost, nije mirna država. Jaka Rusija je uvek agresivna zato što ne trpi one koji drugačije misle. A ne trpi ih zato što je pravoslavna.

Zapad iz istih razloga ne voli ni Ameriku, upravo zato što i ona pokušava da nametne svoje mišljenje drugima.

A ne smeta im što Amerika želi da zavlada celim svetom, da ga nauči pameti i demokratiji?

- To nikad neće uspeti, da kažem rusku poslovicu – nema dovoljno veliku zadnjicu da sedne na tu stolicu. To pokušava Buš koji baš nije obrazovan čovek, ali tamo ima obrazovanih i pametnih ljudi koji umeju da misle. Buš je sad tu, sutra ga neće biti, a Amerika ostaje.

Uostalom, pored Zapadne Evrope, postoje i druge civilizacije. Pogledajte Latinsku Ameriku – ona se ne predaje Americi. Već sam govorio o muslimanskom svetu, o Indiji i Kini. To su kolosalne drevne i moćne civilizacije koje rastu i kojima se ne može nametnuti tačka gledišta koju Zapad pokušava da proglasi univerzalnom. Sloboda i demokratija nisu univerzalne vrednosti.

Izvinite, a šta su onda?

- Demokratija, to je odgovornost. To je sposobnost većine da kontroliše rad vlasti. U zapadnim demokratijama je zaista tako. S jedne strane, većina kontroliše vlast, a tu većinu kontrolišu transnacionalne kompanije. Više nije tako važna demokratija koliko je važna globalizacija.

Prema zapadnim standardima, Rusija nije demokratska zemlja. Ima li šanse da to ikad bude?

- U Rusiji nikad nisu postojale istorijske pretpostavke za razvoj demokratije. Ako se u Rusiji nađe čovek koji može da vlada autoritarno, da bude onakav kakav je bio Tito, možda se nešto i postigne. Upravo je takav Rusiji potreban. Ali, s druge strane, čim je Tito otišao, zemlja se raspala. Dobili ste više demokratije, ali manje radosti.

Ako ne bude diktatora, znači, neće biti ni Rusije?

- Ne, ona se može raspasti i postojaće razne male države. Bez diktatora samo tako može da bude. Kad kažem diktator, ne mislim da nam treba Pinoče. Diktator, to je autoritarna vlast sa pametnim vizionarom na čelu. Čovekom koji zna šta treba ruskom narodu. Tačnije, kako može da pomogne ruskom narodu. Ruskom narodu sloboda neće pomoći.

Zašto?

- Slobodu treba znati koristiti. Devedesetih godina dobili su slobodu. Oni je nisu iskoristili. Nema istorijskih preduslova. Rusija nije prošla period razvoja buržoazije. Zapad jeste. Buržoazija je nosilac građanskog društva. Rusija je bila seljačka zemlja i takva je i ostala. Postojali su bogati seljaci, siromašni seljaci i aristokrate. Tako je i sada.

Ipak, Rusija je po prirodnim bogatstvima jedna od najbogatijih zemalja na svetu. Kako je, onda, moguće da je većina njenog stanovništva na granici siromaštva?

- Šta je tu čudno? Bogatstvo zemlje ne mora biti direktno proporcionalno bogatstvu naroda. Estonija je daleko siromašnija od Rusije pa narod tamo mnogo bolje živi.

To i pitam. Zašto Rusi ne žive bar kao Estonci?

- Pa, zato što ne umeju. Zato što njima ne treba bogatstvo. Rusi ne vole novac. Oni vole da leže na peći i opijaju se i da se žale. Oni nikad nisu radili i ne umeju da rade. Nikad ih nisu naučili. Da bi čovek umeo da radi, mora da bude odgovoran, da bi bio odgovoran, mora da živi u građanskom društvu, a do građanskog društva se dolazi razvojem buržoazije. Kod nas su hteli da preskoče taj period. Iz prvog razreda osnovne škole se ne može odmah na drugu godinu studija.

Znači, potrebno je bar još 10 godina da Rusija postane napredna i bogata zemlja?

- Možda i sto, četiristo. Mada ne verujem da ćemo uspeti. Rusija će se ranije raspasti. Ali ne znači da će to biti katastrofa. Pojaviće se kineski Sibir i Kinezi će umeti da rade, pojaviće se istočne zemlje i opet će imati ko da radi. Ne znam šta će biti. Rusija je suviše velika i nepredvidiva. Ali to je veštačka imperija. Pogledajte Baškiriju, Čečeniju, kakve veze one imaju s Rusima.

Znači, treba im reći da se odvoje.

- Nikome ja ne bih govorio da se odvaja, ali bih ih silom naterao da rade.

A šta bi svet rekao na to? Ionako se stalno govori o nedemokratskom rukovodstvu Rusije?

- Aha, odmah, šta kaže Zapad! Pa neka kaže šta hoće. U tom slučaju treba imati još više snage. I reći: “Šta vas briga.” Ali nedostaje hrabrosti. A šta nam mogu? Da nas izoluju? Izolacija ne bi ništa loše donela Rusiji. Mislim da je Putin suviše oprezan, ili možda ima neki plan koji ćemo tek videti. On je zaista mnogo uradio da očuva državu jer je Jeljcin pre njega sve upropastio. Posledica njegove vladavine su i Hodorkovski, i oligarsi. To je sramota za savremenu državu. Gde u svetu postoje oligarsi? Nigde. Postoje aristokrate, maharadže, ali oligarsi? To čak nije ni Rim, ni Grčka. Kako se može ukrasti sedam milijardi za pet godina? To je nonsens. Mi živimo u srednjem veku, ali ni vi Srbi niste daleko. To je ista filozofska misao. Sve pravoslavne zemlje imaju isti problem. To je velika težnja ka autoritarnom režimu koji je, po mom mišljenju, daleko korisniji.

Ipak, izolacija Srbije nije joj donela nimalo dobra.

- Naravno, Srbija je usred Evrope, njoj je teško da preživi, ali Rusija može. Mada, iskreno rečeno, ne znam da li treba da preživi. Jer, vrlo pesimistički vidim budućnost Rusije. Tu niko ništa ne radi. Ja sam sad, za male pare, od seljaka kupio ogromno imanje, tri hiljade hektara. To je kao tri Luksemburga. Država im je rekla – uzmite zajam, bez kamate, samo radite. Ali niko ništa nije radio. I šta će njima zemlja, bolje da je daju Holanđanima, Kinezima, onome ko hoće da radi. Ja ću pokušati sa Holanđanima.

Pominjete Jeljcina. Mislite i da je Gorbačov mnogo pozitivnija ličnost?

- Za sve je kriv ruski narod. Kad kažem kriv, imam u vidu da Rusi nemaju pravo ni na koga da se žale. Za sve su sami krivi. Nesrećna Rusija! Zašto je nesrećna? Ko im je kriv Marsovci, Jevreji... Šta su im radili, mučili ih? Zašto je ruski automobil sada gori od nemačkog? Nemojte mi reći da su Rusi napravili vasionski brod i poleteli na Mesec. To nisu uradili Rusi nego vojnoindustrijski kompleks koji je radio na račun celog SSSR-a i zato je ceo narod bio u bedi. Kod nas je cela zemlja radila za kosmos, a u Americi je to samo jedna industrijska grana. Nemamo čime da se ponosimo. I kad se govori da su Rusi nesrećni, to nije tačno. Rusima su dali slobodu i oni je nisu iskoristili. Dali su im mogućnost da biraju i oni biraju bandite. Potom ti banditi vladaju četiri godine a oni sede i čekaju. Umesto da sruše te svinje.

A reklo bi se da postoje svi uslovi da se stvori normalna država…

- Nema uslova. Čim ne postoje istorijske pretpostavke, nema uslova. Novac ne rešava problem. I vi ste, iako ste siromašniji, u boljoj poziciji. Malom zemljom se lakše upravlja nego velikom. Srbija i ceo Balkan, to je velika nevolja. A velika nevolja pomaže razvoju mentaliteta. Što veća površina, to se sporije širi svaka ideja. Vi ste više Evropljani nego što su Rusi, a manje nego Estonci iako su Estonci 2000 kilometara istočno, ali oni su protestanti i imaju drugačiji sistem vrednosti. Treba živeti svoj život – najvažnije je živeti, učiti i ostaviti potomstvo. To je jedino važno za čoveka. Rusija je i dan-danas zemlja robova. Ropstvo se vidi na svakom koraku u Rusiji – u odnosu između šefa i potčinjenog, odnos prema ženama je kao prema robinjama, azijatski čak i u seksu. U seksu vlada srednjovekovno ropstvo. Otuda tako veliki broj prostitutki. Šesnaesti vek. Žena je objekat seksualnog zadovoljstva.

Pa šta su radili Sovjeti osamdeset godina, ništa se nije izmenilo?

- Delimično jeste, ali kad su oni otišli, sve je postalo isto kao pre. Mentalitet se ne može izmeniti tako lako i brzo.

Da kažemo nekoliko reči i o filmu. Kako ocenjujete situaciju u Rusiji danas?

- Ima dobrih filmova. Ali preti velika opasnost od amerikanizacije. Blokbasteri kojih je sve više i kakve snima i moj sin, prete da unište ruski film. Vi ste tu u boljoj poziciji. Kao maloj zemlji, to vam ne preti jer jednostavno sa tolikim brojem stanovnika niko ne može da računa na milionsku dobit. Pokušavam svima, pa i svom sinu da objasnim koliko je to zlo, ali ne uspevam. Ti filmovi donose novac i biće ih sigurno sve više.