Bes bez pokrića

U tekstu se na nedoličan, uvredljiv i teško optužujući način pominje moje ime.

Pre svega, gospođa autorka nije ni bila na tom događaju, zvanom tribina “Istina o Srebrenici” na Pravnom fakultetu. Po mom dubokom uverenju, nikako ne može biti “srpska šteta” kada se govori istina o srebreničkoj tragediji!

Dalje, kakva je to monstruozna optužujuća kovanica, kakav je to “glas o moralnom ljudožderstvu novinarke LJiljane Bulatović” – morala bi da objasni gospođa, a naročito kako se takav glas proneo van granica Srbije? Koji je udeo u tome njen i njenih saradnika?!

Nije teško pročitati šta je to što je jednu tako finu gospođu, tako decentnu, globalistički nastrojenu, vaspitavanu u porodici diplomata bivše SFRJ, školovanu u svim potrebnim školama u Briselu, Londonu, Vašingtonu, toliko izbezumilo da se na mene i na tribinu o Srebrenici obruši tako nekontrolisano. Zato, ja ovu tako dobro institucionalno zaštićenu gospođu javno moram upozoriti da je krajnje opasno po nju to što me je svrstala u red “genocidno nastrojenih Srba”!? Bez obzira na njena američka utvrđenja i zaštitnike. Ili baš zato jer znam gde je u svemu tome osnovni problem gospođe i Osam združenih tužilaca “srpskih snaga”, koje ona propagira u svom tekstu!

I pre tribine na Pravnom fakultetu znalo se da su američki nosioci “džakova para” (čitajte Tim Maršala) beogradskim korisnicima izdiktirali nešto kao zakon-deklaraciju, kojom bi i u “saveznoj” i u republičkoj skupštini trebalo zakovati Srbe i Srbiju (naravno, kako oni kažu, kao pojedince i osnovne odbrambene državne institucije) na stub istorijskog srama kao genocidne i svakojake dužnike svim ostalim ratnim stranama u okruženju!

Da ne pripada tom zbiru progonitelja srpskog naroda i njegovih simbola ponosa preko Drine, gospođa bi se poslužila prekodrinskim ešdaunskim zakonima, koji bi joj lako objasnili zašto sam tražila da se izmesti spomen-mezarje (groblje) sa teritorije Republike Srpske, ako joj već vaspitanje ne ukazuje na suštinske razloge.

Radi se, pre svega, o tome da je Odluku o mestu za spomen-mezarje doneo Volfgang Petrič, oktobra 2000. godine (Službeni glasnik Republike Srpske, br. 24, 2001), koristeći se ovlašćenjima konačnog autoriteta Visokog predstavnika “da se zauvek dodeljuje zemljište u Potočarima (opština Srebrenica), na kojem će se podići mezarje i izgraditi spomen-obeležje za sva lica koja su izgubila život u masakru nad stanovništvom u Srebrenici u julu 1995. godine”. U obrazloženju stoji da je to doprinos “procesu pomirenja naroda BiH i promociji povratka raseljenih i izbeglih lica i izbeglica”... U Odluci ne piše koliko je prostora potrebno za ovaj “mirovni” projekat, jer se još nije utvrdilo koliko je istinskih žrtava bilo u tim julskim sukobima i stradanjima u srebreničkom kraju.

Pedi Ešdaun, u tzv. mirovnoj – za sve narode – službi, daje svoj doprinos i donosi Odluku (Službeni glasnik Republike Srpske, br. 23. 2003) da “Fabrika akumulatora u Potočarima i njoj pripadajući prostor, koji se nalazi u neposrednoj blizini, budući da zauzimaju posebno mjesto u sjećanjima članova porodica žrtava, koji su genocid preživjeli, i da je to mjesto na kojem su njihovi najdraži odvojeni od njih, prije nego što su odvedeni u smrt, postanu sastavni dio zemljišne parcele” – odnosno, vlasništvo Fondacije Srebrenica-Potočari, spomen-obilježje i mezarje .... (Napominjem da je kod delimične privatizacije procenjena ukupna vrednost kapitala 4 681 692 konvertibilnih maraka!)

Moje je pravo da se usprotivim nameri da se od Republike Srpske na ovakav način prave grobnice i mezarja! Pri tom, nisam primetila da su visoki predstavnici do sada išta slično učinili u spomen i poštovanje za srpske stradalnike! Iako sama Republika Srpska nema novca za podizanje ni sličnih, a kamoli takvih velelepnih građevina, po ovim Odlukama dužna je da uplaćuje milionske svote u ovu Fondaciju!

Najgore od svega je to što je u Potočarima, uklesana u mermerni stub nasred do sada popunjenog mezarja, ispisana na srpskom, engleskom i arapskom jeziku sledeća SREBRENIČKA MOLITVA:

“U ime Boga Milostivog Samilosnog/Molimo Te Bože Svemogući/Neka tuga postane nada/NEKA OSVETA BUDE PRAVDA!/Neka majčina suza bude molitva./Da se nikome nikad ne ponovi Srebrenica!”

Tako nam je i svojim potpisom poručio reis el ulema 11. jula 2001. godine! Nije li ovim najavio novi džihad?!

S obzirom na to da je gospođa LJiljana Smajlović utemeljeni saradnik Haškog tribunala, s obzirom da su neke haške optužnice pisane u Beogradu, moguće je da i ovaj članak bude najava nekih novih optužnica!

LJjiljana Bulatović,

Beograd