Tri vazduha

Dok od kuće stignem do NIN-a, promenim tri vazduha. Jedan je vazduh kada krenem iz Gročanske, oseća se vazduh avalski onaj koji je, gore, na Avalonu udisao i kralj Artur sa Borčom, jedinim vitezom koji je svojim očima video Sveti Gral. I taj vazduh avalski prati me tamo sve do Vidovdanske ulice, do Krsta, i, ajde da kažem do Jagićeve, dakle, sve dok ne izađem na Bulevar kralja Aleksandra. E, tu počinje drugi vazduh koji miriše na Dunav ali i na olovo, dizel, i, čas prevlada Dunav, čas dizel, večna je to borba. I kada dizel već prevlada i počneš da ga osećaš na nepcima, na plućima onda uletim u Tašmajdanski park iza “Metropola”. Ah, koliko je tu rimskih nekropola zatrpano! Malo li smo Rimljana pobili na Dunavu, i, opet ćemo ako bog da.

Treći vazduh, ako je to, uopšte, vazduh, nastupa kada kod crkve Svetog Marka izađem na Takovsku. Tu, kod Savezne skupštine počne tako da smrdi, ljudi moji! Ali nije od saveznih poslanika, oni se sastaju tri puta godišnje. Tu je, bre, i “Borbina” štamparija u Kosovskoj. Zato se, uvek, više radujem kada se iz ovog pakla, kroz ova tri vazduha, vraćam kući. Jer, idem na čistije, na svetlije, mada se kralj Artur nikada više ovde neće vratiti, sve i da hoće. Odvukoše nam ga Englezi na njinu stranu i tu više sreće nema. Ali, dobro, ostavili su nam Avalu, nezgodna je za transport, a ostaviše i vazduh avalski. Da dišem i uzdišem. Boli, bre, kad ti otmu istoriju, i ne znam kako je sa vama, ali ja osećam fizičku bol, tu, u pleksusu, i tu ne vredi da se žališ ni Isusu.

Subota. Pada noć, sedim u ligenštulu na terasi, zurim ka Avali, dišem. To još nisu zabranili; ni ovi naši, ni oni njini. Kad, negde iza ponoći, zvrn, zvrn! Zvoni stabilni, lebac mu se ogadio. Tu zatreperim kao slamka među vihorove. Lakše bi mi bilo da zvoni morbidni jer njim, uglavnom, stižu službene loše vesti. Stabilni je više za privatne nesreće. I šta ću? Skupim hrabrost, dignem slušalicu. Kad, burazer iz Vrčina! Moja Crna se omacila!! Šest mačića istresla iz sebe kao Ciganka kruške iz torbe... Je l' ima neko crno mače? Nema! A to ne valja, znači da joj se tanji krv, njena loza Davidova. A kako da joj se krv ne tanji kada se moja Crna omacila pod stare dane, a ove naše mlade ne rađaju ni kada im je vreme. Blenem u pun mesec nad CZ-om i brojim, zbrajam koliko je mačića omacila moja Crna, mojoj Srbiji, za poslednjih devet godina. Ako se dva puta godišnje kotila i uvek omacila po pet-šest mačića i sve ih na put izvela, ispada da je Crna Srbiji dala OSAMDESET MAČIĆA!!! A šta je za to dobila? Ni penziju, ni zahvalnicu! A svaka šuša i puša, budzašto dobija medalje. Počeli, bre, i novinari da dobijaju. Te Bogi, te Kurta, te Murta. A Crna? Ništa! Štaviše, i poslednja yukela ima pravo da je juri i rastrgne. A nekada, kada smo bili ozbiljna faraonska država, kada su ovde vladali podunavski faraoni, znalo se: ko nasrne na mačku, ko ne poštuje mačji kult, e taj je, brale, odmah zaradio SMRTNU KAZNU! Jer, mačka nije samo čuvala žito od panonskih miševa, mačka je faraonu bila veza sa bogovima, sa prošlošću i budućnošću. To znam po sebi. Da mi nije Crne, verujte Srbi moji, ne bih nijednu pametnu reč napisao, a kamoli da bih se setio da je Troja bila na Dunavu.

Zbrajam Crnine mačiće, one iz Tošinog bunara, dok me nisu srušili, i one iz Vrčina. Brojim ih ponovo, kao jagnjad, i uspem da zaspim.

A onda svane 21. jun, najduži dan u godini. Tako tvrde ovi sa RTS-a. I, ajd' sa Oljom na terasu da goli dočekamo Sunce. To je najmanje što jedan arijevac može da uradi za sebe u ovoj hrišćanskoj Srbiji. To još dozvoljavaju: da dočekaš Sunce na izlasku i da ga ispratiš na zalasku. I ako si to pošteno odradio, drugi ti rituali i ne trebaju. Ni u toku dana, ni u toku života. Ne moraš, čak, da se izjašnjavaš ni kao arijevac, ni kao staroverac, ni kao bogumil. Treba da imaš samo malo soli u mozgu, moj Srbine, pa da shvatiš da ti je najvažnije u životu da jutrom dočekaš, a uveče ispratiš Sunce, Nepobedivo Sunce. Sve ostalo su ti trice i kučine, poslušaj me Srbine.

I, gle, pojavi se Nepobedivo Sunce, ej, tamo iz Denkove bašte, a u stvari iz Dunava, iza one krivine kod Vinče. I, preskoči Sunce jedan kran, i, evo ga iznad FK “Obilića”. Kad, šta ću da vidim!? Iza pomoćnog terena, po krovu svlačionica šeta se CRNI PAS!? Pas na krovu! Mora da ga je neka Crna pojurila. Jer, jurila je moja Crna i bulterijere kada su joj dirali mačiće. Crni pas na krovu! To, po Jungu, mora da znači i nešto drugo, dublje, da dublje ne može biti.

Nasumice otvorim knjigu “Vitez Svete knjige” Antona Dončeva, roman o bugarskim bogumilima, koji su preko Srbije i Bosne bežali čak do Provanse i Bretanje... I, naravno, naletim odmah na TRNOVO! Na bugarsko Trnovo gde je Sava Nemanjić sahranjen, a bugarski car Boril otpočeo klanje bugarskih bogumila, što stareži, što mladeži. A oni, jadni, nisu otpor pružali već su se samo ujutro i uveče Suncu klanjali...

Masakr bugarskih bogumila u Trnovu počeo je 1214. godine, i, evo, traje i danas u jednom drugom Trnovu. I, opet smo dobili nejasne slike o genocidu. Ko je koga tu prvi zaklao, kako se to crni pas našao na krovu kada se zna da je krov neprikosnovena MAČJA TERITORIJA!? I kako to da mi u šake padne knjiga o bugarskom Trnovu, u nedelji kada Evropom besni rasprava o Trnovu bosanskom. I roje mi se razne misli. Kao, recimo, Sava Nemanjić se u bugarskom Trnovu razboleo, a Ratko Mladić je u bosanskom Trnovu ranjen!? Pri tom, Ra(s)tko je Savino ime dok je bio MLADIĆ!? Buljim u portret Junga. On ćuti, pa mi kaže: “Razmišljaj malo svojom glavom. Nemoj uvek od mene da tražiš gotove odgovore!”

Zaronim ponovo u “Viteza Svete knjige”. I šta shvatim!? Da sam glavni junak romana, a on se zove Bojan iz Zemena, to jest Zemuna. A taj Bojan bio je vitez u krstaškim pohodima, ali se preobratio u bogumila i uzeo na sebe obavezu da Jovanovo jevanđelje, najsvetiju bogumilsku knjigu, spasi i prenese iz bugarskog Trnova na zapad, u Provansu.

A o čemu govori Jovanovo jevanđelje? Da je Bog imao dva sina, starijeg Satanu i mlađeg Isusa. Onda je, prvo, poslao Satanu da napravi svet, a Isusa da ga popravi. A kada je Satana doznao da je Isus sišao na zemlju, on pošalje jednog anđela koji je dao Mojsiju časni krst na kome je Isus razapet. I priznaćete da je ova bogumilska verzija logičnija. Mislim, pre svega, na to da je Satana stvorio svet i da ni Isus ni Satana nisu bili ISTORIJSKE LIČNOSTI, već metafore za zlo i dobro.

Elem, ne hulimo mnogo ni na Satanu. Jer, pogledajmo se pošteno u oči! Kakvog je čoveka mogao Satana da napravi ako je na raspolaganju imao samo glinu, dunavski il!? Kako da udahneš dušu u blato? I ako to nije mogao stariji brat Satana, da li je to pošlo za rukom mlađem bratu Isusu? Zaista, zaista vam kažem: ako je telo samo vreća kaljave dunavske vode, onda, zbogom rode, o čemu pričamo!?

Šetam sa Oljom pored Dunava, ispod Kalemegdana, kod kule Nebojše. Lađe se jure Dunavom i Savom, a Sunce sve više crveni pre nego što bućne u Dunav. A tako je, nekako, šljonulo da sam počeo da strepim da više neće ni izaći. I budite spremni, Srbi moji, desiće se i to jednog dana. I baš me interesuje šta će tada Nato preduzeti, šta Evropska unija, a šta Dinkić i Labus. Šta li će svi oni preduzeti kada nas Nepobedivo Sunce napusti, kada život na Zemlji počne da gasne, kada se ilovača u našim telima rasuši i kada Satana i Isus odu odavde da potraže neko zgodnije mesto gde će moja Crna na miru mačiće da gaji i gde će psi svih boja biti manji od makovog zrna.

I umesto tri, biće samo jedan vazduh.

I, gde neće biti sina čovekovog.