To smo mi

Poznato TV lice, medijska ličnost sa dugim stažom, Biljana Vilimon se vraća svom prvom, pravom poslu, onom kome se učila u mladosti, na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti. Među brojnim njenim prijateljima i obožavaocima možda je malo onih koji znaju da je ona, pored TV angažmana, rada u novinarstvu i literaturi, proteklih decenija bila prisutna na estradi likovne umetnosti. Vilimonova ne izlaže često. Ona to radi kao i sve drugo, onda kada joj se prohte. Poslednji put sreli smo se s njom u galeriji Kulturnog centra, u crnim danima NATO bombardovanja Beograda.

Izložba sa nazivom “LJudi”, u ULUS-ovoj galeriji, po svemu zaista “liči na nju”. Galerija je prepuna obojenih crteža, naizgled nasumice okačenih po zidovima. Oni za koje nije bilo mesta, prosto su razbacani po podu galerije. Takav “vašar”, po svojoj “dadaističkoj” postavci, zaista predstavlja primer bez presedana... Na listovima ujednačenog formata predstavljeni su likovi ljudi, “iz dva dela” – glave su im crtane odvojeno od tela, tako da omogućavaju “mobilni” tretman. Figure se, naime, mogu sastavljati po želji, telo može da menja glavu, ili glava telo. I sve će uvek da “pasuje”!... Stil tih crteža je daleko od realističkog. Vilimonova je razradila originalnu ikonografiju ljudske figure sa izraženim elementima karikaturalne stilizacije oblika i namerno istaknute infantilističke jednostavnosti. Na pitanje koga predstavljaju te groteskne figure, nalik na pajace, sa “šašavim” grimasama, kratkim udovima što mlataraju, i vidljivim genitalijama, Vilimonova odgovara: “To smo mi”.

Ovakva replika može da se shvati kao nezlobivo pakosna pošalica, i kao takva, da posluži kao ključ koji otvara vrata ovog veselog sveta, nastalog iz potrebe za igrom, u vedrini duha, u znaku otpora rasprostranjenom “kritičkom” pesimizmu skeptika i depresivaca među kolegama Vilimonove, čija desperatnost dominira na našoj javnoj kulturnoj sceni. Ovi crteži-slike su produkt mašte koja nam pruža gotovo zaboravljenu radost mogućeg saučesništva u poslu umetnika koji se starinski zove stvaranje... Sa druge strane, reči koje kažu da smo to mi, mogu da imaju i veću težinu. Ako na ovim slikama zaista vidimo sebe, onda možemo pretpostaviti da ona predstavlja svojevrsnu projekciju društva. To što smo prikazani kao kreature, izvesno smo zaslužili – o tome svedoči ono što čini našu istoriju u poslednjih deceniju i po. Veština maskiranja, transformacija ličnosti, menjanje glava i tela i način oho ho življenja, sve su to razvijene prakse u našem društvenom životu, ponaosob političkom. Ima li primerenije replike na stvarnost tog i takvog društva, od ovakve mešavine ironije, parodičnosti i cinizma, čija žalosna istina je ublažena prividom šaljive, čak vesele igre?

Vilimonova nije ovde prvi put pokazala da je vešt crtač. Ona, za ovakvu priliku, namerno simulira “trapavu” liniju koju kao da je vukla neuka dečija ruka. Jednako neobavezno, ona se služi i bojom, krejonom, akrilikom, pastelom, temperom (onim što joj dođe pod ruku) da bi se oslobodila za ovu temu nepoželjnog estetskog metijerstva koji, inače, ume da razvije do maksimuma – treba li se setiti njenih maestralno crtanih “niti” iz poznatog ciklusa, otpre dvadeset godina?

Biljana Vilimon je, još jednom, uspela da uradi “ono što hoće”, da iznenada začudi i donekle iritira ne samo običnu galerijsku publiku koja na izložbu ulazi “sa ulice”, već i deo elitnog sloja kulturne javnosti koji joj, bar do sada, duguje repliku...