Jastreb u golubijem gnezdu

Vesli Klark setio se Ričarda Holbruka čim ga je Pentagon razrešio dužnosti glavnokomandujućeg NATO snaga u Evropi (SACEUR, Supreme Allied Commander Europe). Bilo je to u julu 1999. godine, samo mesec posle pobede nad Miloševićem u ratu za Kosovo. Klark je smenjen na politički neprijatan, reklo bi se, smišljeno ponižavajući način: obavešten je istovremeno kad i “Vašington post”, kom je informacija “procurena” kako bi se sprečilo da Klark upotrebi svoje političke veze i prolongira ili izmeni odluku o penzionisanju. Holbruk je bio Klarkov prijatelj, a uz Medlin Olbrajt ujedno i jedan od visokih političkih kontakata za koje se u američkoj vojsci verovalo da su zaslužni i za Klarkovu četvrtu generalsku zvezdicu i za njegovo unapređenje u SACEUR-u. (U novoobjavljenoj memoarskoj knjizi Olbrajt kaže da je tokom balkanske krize Klark bio “najbolji partner kog smo mogli imati”.)

Holbruk se nije sažalio nad poniženim i uvređenim Klarkom. “Ovo je najbolje što ti se moglo desiti”, rekao mu je, objašnjavajući da “za tebe pre ovoga niko nikad nije ni čuo. Pomoći ću ti da nađeš književnog agenta i ponude za predavanja”. Bile su to utešne reči namenjene čoveku koji je, posle pobede u NATO ratu, verovatno sanjao da će karijeru krunisati položajem šefa Generalštaba američke vojske.

Holbruk se pokazao kao vizionar: njegov nekadašnji štićenik danas je kandidat za predsednika Amerike koga i Bušova Bela kuća počinje da shvata ozbiljno. Čim je objavio kandidaturu izbio je na čelo liste takmaca Demokratske stranke za predsedničke izbore 2004. godine, a podrška koju uživa u anketama javnog mnjenja ravna je Bušovoj i kreće se oko 50 posto. U međuvremenu je objavljena Klarkova knjiga “Moderno ratovanje” (NJaging Modern NJar) o ratu na Kosovu, a uskoro će izdati i novo delo o terorističkoj opasnosti i ratu u Iraku. NJegov lik postao je poznat milionima gledalaca Si-En- Ena za koje je komentarisao rat u Iraku, a poslednjih je godina i veoma tražen predavač širom Amerike. Ranjavani vijetnamski veteran sa vojničkim odlikovanjima i četiri generalske zvezdice, prvi u svojoj klasi na Vest Point akademiji, pobednik u kosovskom ratu i dokazani patriota umereno liberalnih uverenja, Vesli Klark se u ovom času čini kao kandidat iz snova: to je čovek sa biografijom “jastreba” čiji su stavovi dopadljivi “golubovima”, to je političar koji Bušov rat kritikuje iz pozicije generala i ratnika, to je otelotvorenje američkog patriotizma čiju lojalnost zastavi ni Buš ne može osporavati. To je ono što isprepadanoj Demokratskoj stranci, koja se nije usudila da glasa protiv rata u Iraku i koja prvi put oseća da je Buš možda ipak ranjiv, sada najviše treba.

Za ovdašnju javnost je pak interesantnije to što se sa Veslijem Klarkom na američku političku scenu u staroj ulozi nanovo vraćaju Srbi, kojima to mnogo manje treba. Taj povratak ima, ipak, svoje loše i dobre strane. Konzervativni deo američke političke elite pokušava da ruši Veslija Klarka uz pomoć Ratka Mladića, odnosno “bizarne epizode” (komentator Robert Novak) kada se general Klark prvi put sreo sa Mladićem u Banjaluci u avgustu 1994. godine, i kada je sa njim razmenio generalske kape i primio flašu rakije i pištolj sa ugraviranom posvetom “Od generala Mladića”. Haški begunac tada još nije bio optuženi ratni zločinac, ali Vašington je ipak ocenio kao skandal Klarkovo pojavljivanje sa Mladićem pred srpskim TV kamerama i foto-aparatima. Te slike sada su se vratile da progone Klarka u njegovom novom životu, tim pre što je “bizarnu epizodu” ovekovečio i britanski general Majkl Rouz koji u knjizi “Borba za mir” (Fighting For Peace) o svojim iskustvima u Bosni nije krio koliko prezire američkog generala. Fotos sa Mladićem osvanuo je ovih dana na nekoliko američkih internet sajtova. Rouz je smatrao da je Mladić nasamario Klarka, a izgleda da je istovetna bila i procena Vašingtona. Klark svakako nije mogao zaboraviti ni jedan detalj ove epizode, ali je u knjizi koju je napisao o svojoj ulozi u balkanskim ratovima upadljivo izostavio da spomene razmenu šapki i poklone koje je primio od Mladića.

Beograd svakako ne bi imao mnogo razloga da se raduje Klarkovom eventualnom izboru za predsednika Sjedinjenih Država. Međutim, ni za Srbiju ni za Ameriku ne može biti loše to što je već i dosadašnji Klarkov politički uspon proizveo novo interesovanje za NATO bombardovanje Jugoslavije, a samim tim i za neželjene posledice NATO okupacije Kosova. Klarkova kritika iračkog rata nužno je nametnula poređenja sa ratom za Kosovo, i brzo se pokazalo da su sličnosti možda i uočljivije od razlika. I jedan i drugi rat započeti su bez odluke Saveta bezbednosti, dakle nelegalno sa stanovišta međunarodnog prava. Stradanje civilnog stanovništva u oba je slučaja dodatno politički delegitimisalo upotrebu sile u preventivne svrhe, iako je nesporno ogromna razlika između oduševljenja kojim su kosovski Albanci primili NATO i manje ili više ogorčene rezignacije Iračana. No, moglo se očekivati da Klarkova kritika iračkog rata (preuveličavanje razloga za rat) bude dočekana na nož u Bušovom taboru, koji se odmah setio da je Kosovo pravdano tobožnjim “srpskim genocidom”. Konzervativna organizacija “Tačnost u medijima” pobrinula se da se javnost seti izgovora za bombardovanje Srba: “General Klark sigurno mnogo zna o lažnim izgovorima, pošto je bio NATO komandant 1999. godine, za vreme vojne intervencije na Kosovu.” Vilijem Filder podseća da Milošević nikad nije imao sredstva za masovno uništavanje, nije predstavljao pretnju svetskom miru, nije obučavao teroriste ni slao samoubice, iako ga je Klark smatrao opasnijim od Sadama. Podseća da je Klark bombardovao bolnice, putničke autobuse i voz, izbegličke konvoje, i da se udružio sa OVK, “islamskom vojnom organizacijom finansiranu drogom i u savezu sa Osamom bin Ladenom”. Po Fildingu, u Iraku je ambasada NR Kine ostala nedirnuta, jer su vojni komandanti brinuli više od Klarka o pravilnom izboru ciljeva.

Iz beogradskog rakursa čovek bi se teško opredelio za bilo koji od ova dva rata, odnosno za bilo čije ratne laži, male ili velike, Klintonove ili Bušove, dok javnost u Americi uvek daleko strože kažnjava svoje političare za svaku malu domaću laž nego za ma kako veliku inostranu prevaru. Lakše će svom državniku ili političaru oprostiti skakanje u politički krevet sa Ratkom Mladićem i Slobodanom Miloševićem, ili priviđanje genocida na Kosovu, od kakve lokalne spletke u vezi sa porezom ili bračnom indiskrecijom. Iz knjige Ričarda Holbruka smo saznali da Amerikancima, dok im je Milošević bio partner, nije bilo teško da ruše zidove po bazi u Dejtonu kako bi srpskom predsedniku tamo bilo udobnije. O tome se može govoriti kao o fenomenu dvostrukih standarda, ili pak fenomenu nacionalne države, i tu ni ova predsednička kampanja neće ništa promeniti. Ali potpunija istina o ratu na Kosovu, pa i o ratu u Bosni, može biti samo korisna, i za nas i za Amerikance.