Galantnost bez posledica

Dogovor crnogorskog i hrvatskog predsednika Filipa Vujanovića i Stjepana Mesića da Crna Gora Hrvatskoj isplati ratnu odštetu biće utvrđen na susretu crnogorskog i hrvatskog rukovodstva 19. jula u Cavtatu. Pominje se suma od sto miliona evra, kao odšteta za ono što je učinjeno tokom rata u Konavlima. Upravo ovaj sporazum iznova otvara pitanje odnosa u zajednici Srbija i Crna Gora, tužbi koje se vode pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu i pravno-političkim posledicama crnogorskog poteza.

Profesor Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava i poznavalac ove pravne oblasti sa međunarodnom reputacijom, pre svega ukazuje da je ovo još jedan primer naših političara da to što urade – ne može da stane ni u jednu struku. “Kao čovek koji se bavi međunarodnim pravom, ja ne znam šta te reči znače. Kod nas se izgubilo iz vida da pojma ratne štete u međunarodnom pravu više nema.”

U javnosti, ipak, vlada bojazan da će za takvu štetu dugotrajno plaćati velike svote novca.

- Nešto kao nadoknada ratne štete postojalo je pod nazivom reparacije. To je bio namet na onoga ko izgubi rat. Ali, to je važilo u vreme kada agresija nije bila zabranjena, kada je država imala pravo da ratuje kada je htela. Poveljom Ujedinjenih nacija agresija je definitivno zabranjena. Od tog trenutka logično je bilo da bi samo agresor morao da daje neku naknadu, a ne onaj ko je izgubio u ratu.

Agresija se dosta pominje i u minulim ratovima na ovim prostorima, gde svako svakog optužuje i za taj čin.

- Sa definicijom agresije ne ide baš sve kako treba, tako da je još jedna od pogrešnih predstava ovde da nas Hrvatska i Bosna tuže za agresiju. To nema nikakvog osnova u savremenom pravu. Sadašnje pravilo o odgovornosti država je da država odgovara samo za delikte. Prema tome, ako izvrši međunarodni protivpravni čin onda, naravno, mora da pruži i naknadu. A pošto stvari sa agresijom nisu jasne, onda se odgovara za ratne zločine. Pri tome postoji individualna krivična odgovornost, ali postoji i odgovornost države za ono što su njeni funkcioneri uradili u smislu izvršenja krivičnih dela ili pomaganja u njihovom izvršenju, naročito kod genocida. Tako da jedina opasnost koja sada preti SCG predstavlja odgovornost za genocid.

Ne bi se reklo da su Crnogorci imali u vidu genocid.

- Ovo što je učinio predsednik Crne Gore, zapravo je nastavak onoga što je započeo predsednik Đukanović tačno pre pet godina, kada se izvinio Hrvatskoj, opet posle jednog sastanka sa Mesićem. Rekao je da su Crnogorci bili u zabludi, da ih je tadašnji Beograd nasamario da idu u odbranu Jugoslavije. Naravno, iz toga sledi teorija da je sve to bilo učinjeno zato da bi se ugrozila Crna Gora, da su oni naseli na Miloševićeve laži i da se za to izvinjava.

Međutim, krajem 1991. godine SFRJ je još uvek postojala i njom je rukovodilo Predsedništvo koje je bilo sastavljeno od predstavnika republika Srbije i Crne Gore. To su vremena “dva oka u glavi” i tu ni politički a kamoli pravno ne postoji nikakva razlika.

Kako oni mogu da odrede koju su štetu sami Crnogorci napravili?

- U optužnicama protiv generala Strugara i admirala Zeca jasno se vidi da je to bila jedinstvena komanda JNA. Oficirski kadar i popuna rezervista nisu se delili po nacionalnoj i republičkoj pripadnosti. Koliko se sećam, čak postoji jedna teorija da je napad na Dubrovnik bio “genijalni” potez generala Kadijevića jer je time hteo da odvuče hrvatske snage sa ratišta u Slavoniji. Dakle, jedinstvena crnogorska vojska nije postojala pa nije moguće izračunati udeo crnogorskog činjenja u ratu.

Bez obzira na sve, predsednik Mesić prihvata takav sporazum. Koji je tu njegov interes?

- Sa Mesićeve strane to je sasvim racionalan dogovor. Mesić, kao predsednik Hrvatske, hoće da utera što više para za štetu koja joj je pričinjena.

U čemu, onda, crnogorsko rukovodstvo nalazi uporište za ovaj sporazum?

- Koliko vidim, sa crnogorske strane to je predstavljeno skoro kao neki privatni dogovor. Neka grupa građana želi da se izvini Konavlima i Dubrovniku, da prikupi novac i da naknadi tu štetu. To je dozvoljeno. Mogu se i ovde skupljati takvi prilozi. Treba popravljati odnose, što je sasvim razumno. U pravu imate pojam ex gratia. To je situacija kada država plaća naknadu iz humanitarnih razloga, a ne priznaje da je kriva. Države to vrlo često rade. Međutim, teško je poverovati da u Crnoj Gori ima toliko bogatih ljudi koji mogu sami da prikupe tolika sredstva.

Ako to ide iz crnogorskog bud`eta, to je onda odluka crnogorskih vlasti, ali je za međunarodno pravo veliko pitanje da li se time bilo kako rasterećuje Srbija i Crna Gora, da li se rasterećuju tadašnja SFRJ i SCG, kao sukcesor za SRJ, za neki zahtev. Ako je, pak, ono što preti naknada za pomoć u izvršenom genocidu, onda će to vrlo teško da se uračuna, jer niko do sada nije pomenuo da je pohod na Konavle i Dubrovnik bio genocid. Nego je to, po mom mišljenju, bio pljačkaški pohod. Time se teret sa SCG, štaviše sa SFRJ, odnosno SRJ, ne smanjuje.

Ima li Crna Gora pravo da, mimo zajedničke države, sklapa međunarodne ugovore i sporazume?

- Pošto je SCG tvorevina koja je nešto više od federacije a manje od dve odvojene države, onda svaka država članica ima prava da sklapa neke međunarodne sporazume. Ali, tim međunarodnim sporazumima može da rešava pitanja koja se nje tiču, ali ne može da utiče na interese celokupne zajednice. Po međunarodnom pravu, Srbija i Crna Gora su još uvek jedan subjekat.

Ako se jedna članica ovako ponaša, šta to govori o samoj zajednici?

- Ovaj crnogorski gest svedoči da je ta zajednica u krizi i da se, u stvari, želi postići otcepljenje Crne Gore. Cilj je pokazati da je to potpuno nefunkcionalna zajednica, pri čemu i u Srbiji ima snaga koje smatraju da do razdvajanja treba što pre da dođe.

Mesić je čak obećao da će Hrvatska prva priznati Crnu Goru.

- Po međunarodnom pravu, država nastaje kada stekne određena obeležja državnosti, nezavisno od toga da li je neko prizna. Uostalom, ne priznaju sve države jednu državu u isto vreme.

Pada u oči da je slično bilo i kada su se otcepljivale Hrvatska i Slovenija.

- S tom razlikom što su Hrvatska i Slovenija dobile priznanje od vodećih svetskih sila. Ne verujem da će Crna Gora moći da se zakiti mnogo time što je prizna samo Hrvatska. Ovde je reč o generalnom poboljšanju odnosa između Crne Gore i Hrvatske. O tome je gospodin Đukanović govorio još 2000. godine. Da je taj rat bio pokušaj iz Beograda da se pokvare tradicionalno dobri odnosi između Hrvatske i Crne Gore. (Interesantno, on nikada ne pominje Miloševića, već “Beograd”). Ti odnosi se sa Hrvatskom sada popravljaju, pri čemu u prilog Crnoj Gori moram da kažem da ona nije maltretirala svoju hrvatsku manjinu, kao što je to bilo u nekim delovima Srbije.

Reklo bi se da je u Crnoj Gori bilo i suprotnih primera.

- Ako Crna Gora hoće da neguje svoju moralnu tradiciju čojstva i da popravlja svoj ugled, trebalo bi prvo da isplati naknadu porodicama nekih Muslimana, od kojih su neki bili i Beograđani, koji su se slučajno zadesili u Herceg Novom. Oni su izručeni Republici Srpskoj, navodno, radi razmene zarobljenika, odvedeni u strašni logor u Foči i pobijeni. E, to se vrlo cinično odlaže. Oni će, kako kažu, moći da dobiju naknadu tek kada se utvrdi lična odgovornost onih koji su ih hapsili i izručivali. Međutim, to je činio SUP Crne Gore.

Na kraju krajeva, ko će da plaća za one iz Hercegovine. Trebinje nije u Crnoj Gori a Trebinjci su u Konavlima bili vrlo aktivni. Setimo se izjave onog Božidara Vučurovića da će sagraditi stariji i lepši Dubrovnik. Poenta je da je to teško razdvojiti.

Da li je uobičajeno da se jedna članica zajednice tako ponaša?

- Ne znam, to bi trebalo porediti s nečim što je poredivo, a toga nema. Nešto slično je vezano za nemačke federalne jedinice i švajcarske kantone. Da sami sklapaju neke međunarodne sporazume. Ali na tom nivou mogu, verovatno, nešto i da kupe i da prodaju, i to što urade, računaće se samo njima. Moja poenta je da ono što su obaveze SCG po međunarodnom pravu i koje mogu da se izraze u nekoj materijalnoj formi, da ovim činom nisu ni umanjene ni uvećane.

Znači li to da ovaj dogovor ne može uticati na sudbinu tužbi koje su Hrvatska i BiH svojevremeno podnele protiv naše zemlje?

- Hrvatska tužba je, zapravo, neka imitacija bosanskohercegovačke tužbe i vezana je za genocid jer je to jedini način da se država tuži za nešto što je u suštini krivično delo. Kao što je poznato, i SRJ je tužila zemlje NATO-a zbog genocida da bi mogla da stigne na Međunarodni sud pravde. Da bi BiH mogla da stigne na taj sud, ona je još 1993. godine, znači pre Srebrenice, optužila SRJ za pomaganje u genocidu. Hrvatska je, videvši to, krenula istim putem, i sad, naravno, da bi se sadašnja SCG, kao pravosledbenik, osudila, mora da se dokaže da je tamo bio genocid i da su državni organi bili umešani u njega. U tom slučaju materijalna strana ne bi bila ratna šteta, nego naknada za ono što je učinjeno i što je proglašeno genocidom. To ne znači sve ono što je uništeno, nego oduzeti životi. Ovo što Crna Gora sada čini, kao država, a da to nije neki privatni aranžman, pod pokroviteljstvom države, to ne može da se obračuna od troškova za genocid, pošto i nije dato na ime genocida, jer niko ne govori o genocidu.

Ali se govori o genocidu u Srebrenici. Frensis Bojl, bivši šef pravnog tima BiH u tužbi protiv SCG pred Međunarodnim sudom pravde, u sarajevskom “Oslobođenju” izneo je tvrdnju da BiH može računati s tim da je dobila tužbu za genocid protiv SCG jer je Savet ministara državne zajednice SCG potvrdio da su odgovorni za taj masakr. To je izneto u zvaničnom dokumentu, što se u pravu tretira kao priznanje, kaže Bojl, verovatno misleći na Deklaraciju saveta ministara.

- Nemam visoko mišljenje o gospodinu Bojlu. Međunarodni sud pravde je suviše ozbiljna institucija da se hvata za neke izjave koje su danas došle. Reč je o tome šta je učinjeno, a ne o nečijoj kvalifikaciji. Sud nikoga ne sluša. Neće čak ni priznanje uzeti kao dokaz. Ovaj sud će da utvrđuje šta se u Srebrenici, ali i pre i posle tamošnjeg masakra, desilo i, naravno, za njega će važnije biti to što je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju osudio generala Krstića, nego šta kažu ovde. Treba tek utvrditi da li je taj plan postojao i u kojoj meri je država bila vezana za njega. Tako da je to zastrašivanje naše publike.