Bio sam istorijski pesimista

U Srbiji je nedavno, kao gost Srpskog književnog društva i grada Beograda, boravio Tomas Venclova (1937), najveći litvanski pesnik i jedan od najozbiljnijih kandidata za Nobelovu nagradu. Venclova je takođe i esejista i prevodilac a od 1977. godine, kada je emigrirao u SAD, i profesor slavistike i baltistike na univerzitetu Jejl. Pored književnosti, rano je bio zainteresovan i za društvene i političke probleme svoje zemlje i istočnog bloka. Šezdesetih i sedamdesetih pripadao je demokratskoj opoziciji, tj. specijalnoj kategoriji intelektualaca – disidenata. Razgovor za NIN započinjemo upravo pitanjem o specifičnostima njegovog i litvanskog disidentskog iskustva, o čemu se kod nas, inače, malo zna.

- U principu politiku ne smatram svojim pozivom, ali ima situacija u kojima čestit čovek mora u njoj učestvovati, izražavati svoje političke poglede i ideje, boriti se. Tako je bilo krajem 70-ih u Sovjetskom Savezu. Po mom mišljenju, nađena je najbolja forma za takvo, disidentsko angažovanje. Naime, u Litvaniji su postojale različite grupe disidenata, pre svega katolika koji su izdavali svoju, veoma dobru štampu, mada ih je uglavnom interesovala situacija Katoličke crkve, koja je posle Drugog svetskog rata bila proganjana i u svakom pogledu nalazila se u prilično teškoj situaciji. Posebnu grupu činili su nacionalisti koje je u načelu interesovalo pitanje nezavisnosti Litvanije i ništa više. Treća grupa bila je mala ali, smatram, najviše je obećavala, jer je bila opštedemokratska. U Moskvi je nešto pre toga bila osnovana takozvana Helsinška grupa, pod patronatom Saharova i njegove žene Jelene Boner. Slične su osnovane u Ukrajini i Gruziji. Na njenom čelu u Gruziji nalazio se Gamsahudija koji je kasnije postao predsednik, ali prilično neuspešan. Zbog toga je morao da ode, a kasnije je i poginuo. Ista Helsinška grupa je osnovana u Litvaniji 1976. godine. U Ukrajini i Gruziji te grupe su uglavnom imale nacionalistički, separatistički program. Naša grupa je želela da stvari budu nešto drugačije, tako da nismo postavljali pitanje nezavisnosti svoje zemlje. Naravno, nismo imali ništa protiv nezavisnosti. Po našem shvatanju, svako je mogao da se izjašnjava za šta hoće, ali mi smo pre svega bili za slobodu izražavanja, slobodu štampe i poštovanje ljudskih prava, prava svakog čoveka. Ako su progonjeni katolici, smatrali smo da ateisti treba da ih brane, jer svako ima ista prava. Ako je neko pravoslavac ili musliman mora, recimo, da štiti prava katolika i obrnuto. Dakle, to je bio naš program i bilo nam je stalo da vlast poštuje ljudska prava, jer ta prava su se nalazila u ustavu, ali ih vlast nije uzimala ozbiljno. Mi smo bili i legalisti, radili smo u okviru ustava, međutim članovi naše organizacije su hapšeni i držani u zatvoru i do 15 godina. Mene nisu uhapsili, ali su me proterali iz Sovjetskog Saveza. Bio sam pozvan da predajem na Berkli univerzitetu u Americi, dopušteno mi je da odem, dobio sam vizu na pola godine i otišao sam. Kada sam već bio u Americi, lišili su me državljanstva. Tada sam morao da se obratim američkih vlastima i zatražim azil, što ranije iz principijelnih razloga nisam činio. I, kako nisam mogao da se vratim, ostao sam u Americi.

Kakva je bila razlika između ruskog disidenta i, recimo, litvanskog, poljskog? Na čemu se zasnivala? Kako su se vlasti pojedinih komunističkih zemalja odnosile prema svojim unutrašnjim neprijateljima?

- Čini mi se da je u Poljskoj bilo nešto lakše. U Litvaniji je bilo isto, a katkad gore nego u Rusiji. Mada je u njoj vladala liberalnija kulturna klima. Mogao si da praviš zanimljivije filmove, da izdaješ pesme koje u Rusiji ne bi izdavali, mada to svako nije mogao da radi, jer je i kod nas postojala preventivna cenzura. S tim što su se kod nas pojavljivale stvari koje u Rusiji nisu, npr. preveo sam nekoliko Borhesovih priča i objavio ih, što bi u Moskvi bilo nemoguće. Borhes je bio desničarski, antikomunistički nastrojen i to je iznosio u svojim intervjuima i javnim nastupima. U njegovim pričama to se nije osećalo i u Litvaniji, po svoj prilici, nisu za to znali i njegovih nekoliko priča u mom prevodu na litvanski je objavljeno. Tome je doprinosila i opšta liberalnija kulturna klima, kako rekoh, međutim vlasti su se veoma bojale nacionalizma i separatizma i to je bilo brutalno gušeno, čak brutalnije nego u Moskvi. I u Moskvi je postojao nacionalizam, koji je po pravilu bio antikomunistički i on je takođe gušen, s tim što im je bilo nešto lakše nego Litvancima.

Da li zbog toga što je u Rusiji bilo više disidenata?

- Da. U Litvaniji je bilo dosta disidenata, ali u dubokoj ilegali. Niko nije znao njihova imena. Izdavali su čak 14 ilegalnih časopisa, što je više nego što je ikada izdavano u Sovjetskom Savezu. “Katolička hronika” je izlazila 10 godina, a možda i duže. Neki časopisi su izlazili jednom, dvaput i bili uništavani. U jednom trenutku uhapšeno je 14 urednika tih novina. U zvaničnoj štampi je napisano da više neće biti nijednog ilegalnog časopisa, međutim časopisi su i dalje izlazili. Najveći uspeh imala je katolička štampa, s obzirom na to da je dugo trajala i bila poznata na Zapadu, gde je prevođena na različite jezike. Stizala je i u Vatikan koji se za nju veoma interesovao.

U Moskvi je to bilo otvorenije. Mnogi disidenti su bili poznati po imenu i prezimenu, mada ni mi iz litvanske Helsinške grupe nismo krili svoja imena i prezimena, svoje adrese, jer smo smatrali da radimo u okviru ustava, da nam ništa ne mogu. Mi smo tako mislili, ali tako nije bilo.

A koliko je bilo književnih ilegalnih časopisa?

- Veoma malo. Samo jedan koji se zvao “Krov”. Ispod tog “Krova” okupljali su se ljudi koji nisu mogli da objavljuju normalno. A što se tiče avangardnih stvari, svako ih je mogao normalno objavljivati. S tim je u Litvaniji bilo lakše nego u Moskvi i Peterburgu. Da je Brodski živeo u Litvaniji normalno bi štampao, a ovako je dospeo u zatvor. Ali, kada su bili u pitanju politički disidenti, bilo im je teže nego u Moskvi i Peterburgu.

Da li ste imali dosije i da li ste ga posle promena 1990. videli? Šta se nalazi u njemu? Pod kojim je imenom vođen vaš dosije?

- Naravno da sam imao dosije, ali sav materijal nisam video, jer je deo odnet u Moskvu. Na primer, kad sam prvi put bio u KGB, a bio sam veoma mlad, o tome ne postoji nikakva dokumentacija. Kasnije, kada je moj prijatelj, višegodišnji politički disident, postao ministar litvanske unutrašnje državne bezbednosti i svi dosijei su mu dospeli u ruke, on me je pozvao i dao mi da vidim svoj dosije. Materijal u njemu se odnosio na period kada sam već bio emigrant. Sve što se tiče mene tamo se nalazilo, čak pisma porodici, majci. Ona ih je primala, ali su kopije stavljane u dosije, iako u njima nije bilo ničeg. Nalazile su se najobičnije stvari, kako sam, šta radim, kako su oni. Slično je bilo i sa drugima.

Moj pseudonim je bio Dekadent. Jedan moj prijatelj je imao pseudonim Izraelac. Jedna moja prijateljica, prilično temperamentna osoba, dobila je pseudonim Furija. Saharov je bio Asketa. A agenti su za pseudonime imali uglavnom nazive reka, veoma neutralne, npr. NJemen, Vilija i druga geografska imena. Ponekad su pseudonimi sadržali izvestan humor, kao Furija, Dekadent i sl.

O sebi sam još video zapis da sam nepouzdan za dalje vrbovanje, zbog izrazito negativnog odnosa prema sovjetskom sistemu. Takvu potvrdu nema niko drugi u Litvi. Kasnije, kada su dosijei postali dostupni otkrilo se da su mnogi današnji političari ipak sarađivali sa službom državne bezbednosti. Toga je bilo i u drugim zemljama, u Poljskoj, u Nemačkoj. Hvala bogu, nisu svi sarađivali, ali mnogi jesu.

XX vek karakterišete kao vek totalitarizma. Niste verovali da će Sovjetski Savez prestati da postoji i da će se promeniti. Na čemu se zasnivala vera u nepromenljivost tog užasnog sistema?

- To je bilo malo metafizički. Ja sam verovao da će se ipak raspasti. Govorio sam da sam istorijski pesimista. Razlika između običnog optimiste i istorijskog optimiste je u tome što prvi kaže: Sve će biti dobro, a drugi: Sve će biti dobro, ali ja to neću doživeti. Mislio sam da ni moja deca neće doživeti, da će takav gvozdeni, tvrdi sistem, s neverovatnom cenzurom, s političkom policijom, u kome se 99 odsto ljudi boji bilo šta da kaže, potrajati dugo. Imao sam prijatelja Štromasa koji je takođe došao u Ameriku i tu postao profesor. On je bio uveren da će se sve srušiti oko 1990. godine i upravo se to tada i promenilo, međutim kada je došao u Ameriku nešto ranije i na univerzitetskim skupovima počeo da govori o tome tako, svi su ga počeli smatrati ludim, govorili da su to gluposti, da to ne može da nestane, jer nijedan Amerikanac to nije predviđao. Više nije živ, ali to mu je uništilo profesorsku karijeru, iako je veoma vladao stvarima.

Šta je od totalitarizma ostalo u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, a šta se i u kojoj meri promenilo? Kakva je demokratija u zemljama nekadašnjeg istočnog bloka?

- U priličnoj meri ostao je tip čoveka koga je formirao totalitarizam. Takav čovek očekuje u svemu pomoć od vlasti. Očekuje da mu vlast sve sredi. Recimo, da će imati nekakav posao, određenu sumu novca, zahvaljujući čemu će živeti. Kada se ispostavilo da mu niko ništa ne sređuje, mnogi ljudi su postali nesrećni. Hvala bogu, njihov broj se smanjuje. Jedan broj se prilagodio novoj situaciji, deo je poumirao, a što se tiče mlade generacije, ona je drugačija. Taj homo sovieticus je upravo ostatak totalitarizma. U svim zemljama je tako, samo u jednima više, a drugima nešto manje. U Litvaniji ih je bilo veoma mnogo, u Belorusiji su svi takvi i zbog toga je tamo diktatura i većina smatra da je Lukašenko sasvim na mestu. U Belorusiji ima i disidenata. Veoma mudrih. Sarađivao sam sa disidentskim radijom i časopisima u Minsku. Zahvaljujući njima postoji nada, ali to je kao što je kod nas bilo u Andropovljevo vreme. Sve se odvija s užasnim zakašnjenjem i 80 odsto Belorusa glasa za Lukašenka. Ne zbog toga što se boje, nego zato što im se dopada. To će se sigurno promeniti, ali će to stanje još potrajati. Potrajaće i u Rusiji, ali se tamo brže menja. Rusija nije beznadežna, a Belorusija jeste.

Posle propasti komunizma da li je u Litvaniji došlo do talasa nacionalizma i kako se manifestuje, posebno u odnosu prema Poljacima? O čemu se u tom slučaju radi? Znamo da su Poljaci i Litvanci nekoliko vekova činili uniju koja se raspala posle tri podele u XVIII veku. U XIX veku i Poljska i Litvanija su se nalazile pod ruskom okupacijom. Zbog čega je mržnja Litvanaca prema Poljacima danas veća nego prema Rusima?

- Ovo je dobro pitanje, ali se tamo situacija nešto promenila. I da podsetim – Poljsko-litvanska unija je bila unija, a ne aneksija ili agresija, to je bio savez dveju država. S tim što je to bilo u srednjem veku i celokupna elita je bila polonizovana. Bojari, aristokratija su prešli na poljski. Npr. porodica Miloš pripada staroj aristokratiji, mada je on uvek govorio da je njegova porodica srpskog porekla, što je po svoj prilici legenda. Porodica Miloš su Litvanci koji su vekovima govorili poljski. Takvih porodica je bilo mnogo i to je kočilo razvoj litvanske kulture. Celokupna književnost je bila na poljskom, univerzitet je bio na poljskom, većina časopisa je bila na poljskom itd. itd. Vilno, prestonica je govorila poljski i Litvanaca je tamo do Prvog svetskog rata bilo samo nekoliko procenata. To su bili oni koji su govorili litvanski i učestvovali u narodnooslobodilačkom pokretu, pisci, političari – u biti veoma malo njih.

Litvanija je uvek smatrala Vilno svojom prestonicom i posle 1918, kada je dobila nezavisnost, došlo je do rata s Poljacima povodom Vilna. Poljaci su tada zauzeli Vilno. Poljska ga je anektirala i smatrala svojim delom. Litvanija se s tim nije mirila. U njenom ustavu je pisalo da je Vilno njena prestonica i da ga je Poljska okupirala. Tokom te okupacije prestonica se nalazila u Kovnu koje je imalo neobičan status. Za to vreme štampa, pesnici govorili su: Vilno je naše, mora biti naše. Litvanska armija je vežbala da ga u jednom trenutku osvoji, iako je Poljaka bilo 10 puta više i nije se moglo tako lako osvojiti. Godine 1939, kada su Nemci napali Litvaniju, predložili su joj da uđe u savez s njima i da oružjem krene na Vilno koje će konačno imati, ali da će Hitler uzeti sve ostalo. Hvala bogu, naš predsednik Smetona je rekao da će Litvanci biti neutralni. Kasnije su se Staljin i Hitler dogovorili da Letonija i Estonija budu sovjetske, a Litvanija nemačka. Kad je Litvanija odbila da se priključi Nemačkoj, što joj čini čast, bila je pregažena. Posle Drugog svetskog rata dobila je Vilno, ali ju je anektirao Sovjetski Savez.

Posle propasti Sovjetskog Saveza, odnos Litvanaca prema Poljacima se menja nabolje, mada starije generacije i Litvanaca i Poljaka još pamte problem Vilna. Mlada generacija, međutim, gleda na to drugačije. Može se reći da nema problema ni sa Jevrejima, s tim što ih je posle Drugog svetskog rata veoma malo preživelo. Pre toga bilo je netrpeljivosti prema njima, što se prećutkuje. O tome sam pisao, jer smatram da to ne sme da se prećutkuje.

I sa ruskim stanovništvom u Litvaniji odnosi su mnogo bolji nego što se očekivalo. U ublažavanju napetosti vidim veliku zaslugu ruske inteligencije, sa Saharovim na čelu, a i Lige za slobodu Litvanije, čiji lider je Virgilijus Čepaitis, moj dugogodišnji prijatelj.

Kako vidite svoju zemlju i Balkan u prošlosti i danas? Veoma dobro ste opazili razliku u tekstu “Balkan i Baltik”, posebno kroz lik Gavrila Principa, koga tretirate kao jedinog pobednika u XX veku u kome su, prema vama, izgubili imperatori poput Franje Josifa, Nikolaja II, političari poput Lenjina, Staljina, Hitlera, Čerčila, Ruzvelta, Tita, Klintona, Jeljcina, pa čak i papa Jovan Pavle II, Andrej Saharov, Vaclav Havel i dr. U čemu je njegova pobeda?

- Srećan sam što su promene kod nas prošle bez većih krvoprolića, a ne kao što je bilo kod vas u Jugoslaviji ili u Čečeniji i nekim drugim sovjetskim republikama. Kod nas je prošlo bez krvoprolića mada sam se veoma bojao. Bojao sam se i bojim se nacionalizma. Užasno sam se toga bojao i trudio da o tome pišem. Pozitivna rešenja nisu zavisila od mene, ali se sve ipak dobro završilo. Prošlo je bez masakra, ratova, katastrofa. Litvanija se odvojila mirno. Problem je u sredinama gde postoje veće ruske manjine. Mislim da je opasnost već prošla i iako i dalje ponegde postoji napetost, nadam se da će se situacija popraviti. Možda je tako moglo biti i kod vas, da je bilo više zajedničkih napora. Ovako su podgrejani stari antagonizmi, i došlo je do svega do čega je došlo. A moglo se izbeći ublažavanjem napetosti i određenim kompromisima.

Šta mislite o zemljama bivše Jugoslavije? Zbog čega se Jugoslavija, koja se najmanje činila totalitarnom, raspala u krvavim ratovima, mržnji, s milionima izbeglica, nacionalizmima, oslabljenom demokratijom? Ko je mogao da reši njen problem bez prolivanja krvi i drugih nesreća? Kako primate politiku uticajnih država Evrope i Amerike u odnosu na raspad Jugoslavije? Zbog čega joj nisu pomogli nepristrasno?

- Mislim da sam već odgovorio na to pitanje. Rešenje se moglo naći, jer je prva Jugoslavija bila dobrovoljno ustanovljena zajednica, a nije bila rezultat aneksije. NJenim narodima nije nametan jedan jezik, niti samo jedna religija, a i vaš komunizam je bio nešto lagodniji nego u zemljama istočnog bloka, mada je, kako čujem, i kod vas bilo diktature i mnogo čega drugog rđavog.

Šta mislite o demokratiji u bivšim komunističkim zemljama i koliko će dugo potrajati ovo stanje?

- Postoji banalna fraza koju je prvi izgovorio Čerčil: Demokratija je užasan sistem, međutim svaki drugi sistem je gori od demokratije. Istina je da je demokratija sistem sa mnogo problema, ali svaki drugi je gori od nje. Demokratija u postkomunističkim zemljama nije još uvek ustanovljena. Na primer, kod nas u Litvaniji demokratiju smo imali posle Prvog svetskog rata, samo osam godina. Posle je došlo do autoritarne vladavine koja je bila slična Musolinijevoj u Italiji. Bila je nešto bolja od Musolinijeve, ali nije bilo parlamenta, predsednik je uvek imao poslednju reč, niko ništa nije mogao da kaže protiv njega i to je trajalo 14 godina, do sovjetske aneksije. A posle toga predsednik je napustio zemlju i umro u Americi. Dakle, kod nas nije postojala tradicija demokratije. Imali smo je samo osam godina. Posle toga dugo, dugo je nismo imali. Sada je imamo 15 godina. Dakle, osam i petnaest godina su dvadeset tri godine. U poređenju s Engleskom ili Francuskom to je veoma kratko i, naravno, ima dosta problema. Ali, verujem da će potrajati i ne samo kod nas. Pobediće u Rusiji i Belorusiji, u Kini i na Kubi, gde su još uvek veliki problemi. Mislim da je to ipak opštesvetska tendencija. Diktatori mogu opstajati neko vreme, možda u arapskim zemljama i još nekim, međutim u XXI veku demokratija će pobediti.

Balkan i Baltik U ovom veku svi su izgubili. Jedino je Gavrilo Princip odneo pobedu. NJegovi pucnji prouzrokovali su da se mapa Evrope nacrta ponovo Svima je poznato da je XX vek započeo pucnjem u Sarajevu. Nažalost, vek se i završava pucnjima u Sarajevu, u Bihaću ili nešto bliže. Samo s tom razlikom što se danas ne puca iz revolvera već iz kalašnjikova koje prate minobacači i artiljerija. Pre nekoliko godina na ulicama Sarajeva sam video netipičan spomenik: trag stopala Gavrila Principa otisnut u trotoaru. Kao što znamo, mladi terorista Princip je na tom mestu ubio austrijskog prestolonaslednika i uskoro umro od tuberkuloze u austrijskom zatvoru. Ne znam da li taj otisak, posle tolike pucnjave tamo, još uvek postoji. Bilo kako bilo, to su ipak najtrajniji tragovi našeg veka. U ovom veku svi su izgubili. Izgubili su carevi Franja Josif, Vilhelm i Nikolaj II. Izgubili su Lenjin, Staljin, Hitler. Izgubili su Čerčil, Ruzvelt i Tito. Izgubili su Bil Klinton, Boris Jeljcin i, nažalost, Jovan Pavle II, Andrej Saharov i Vaclav Havel. Jedino je Gavrilo Princip odneo pobedu. NJegovi pucnji prouzrokovali su da se mapa Evrope nacrta ponovo. Na ruševinama imperija nastale su nove države, ambiciozne i željne nezavisnog života. NJihove ambicije nisu predstavljale nikakvo zlo. Nacionalizam – shvatan kao osećanje jedinstva s ljudima koji govore istim jezikom, ispovedaju istu veru i dele isto istorijsko pamćenje ili kao iracionalna ljubav prema zemlji u kojoj si se rodio – duboko je ukorenjen u našim glavama. Pokušaji da se uništi uvek su se okretali protiv uništitelja. Nacionalizam je često imao vredne posledice: početkom veka pomogao je u uvođenju novih, životnih glasova u koncert svetske kulture. Mada, ume i da izopači hijerarhiju vrednosti. Stoprocentni nacionalista procvat i jačanje vlastitog naroda smatra apsolutnim dobrom, najvišom vrednošću: po njegovom mišljenju, nema ničeg časnijeg i plemenitijeg od posvećenja vlastitog života tom cilju, osobito posvećenja života drugih. U skladu s tom logikom, zemlja u kojoj si rođen, kao i nešto udaljenije zemlje pripadaju isključivo tebi i tvojim zemljacima; tuđince treba mrzeti i isterati napolje, utoliko pre ako su oni ili njihovi preci tvom narodu učinili nepravdu. Nacionalista će uvek više ceniti grupu nego pojedinca; ali, pođimo i dalje – grupa je po pravilu važnija od Boga. Ako bih se poslužio igrom reči, nazvao bih to “principom Gavrila Principa”. U međuratnom periodu ukorenile su se dve suprotne ideje koje su ipak nalazile zajednički jezik: komunizam i nacizam. Međusobno su se odražavale kao u ogledalu. Zbog toga su povremeno živele u slozi i iz tog razloga su poistovećivane. Međutim, ako pažljivije počnemo da posmatramo ogledalo, primetićemo da postoji značajna razlika između posmatrača i njegovog odraza: leva strana preći će na desnu, odnosno sva svojstva će se otkrivati precizno, ali obrnutim redom. Nacizam se može okarakterisati kao ludi nacionalizam, a komunizam, bar u prvoj fazi svog razvoja – kao ludi internacionalizam koji ne priznaje prirodnu trku naroda za nezavisnošću (u kasnijem periodu do toga je došao tradicionalni nacionalizam dominantne grupe, u Sovjetskom Savezu npr. – ruski). Nacisti su u Istočnoj (ili ako hoćete – Srednjoj) Evropi privukli mnoge ljude iluzijom o nacionalnoj veličini ili pripadnosti višoj rasi. Nakon pobede nad nacizmom za vreme II svetskog rata, komunisti su bacili u blato narode Istočne Evrope – uništili su njihovu nezavisnost i snove o dostojanstvenom životu. Ovde nije teško naći sličnost između Balkana i baltičkih zemalja, gde sam rođen. Sve te zemlje, koje najčešće nastanjuju seljaci, prisvojile su strane imperije – u prvom slučaju Turska i Austrougarska, u drugom – Rusija, delimično Nemačka. NJihovi gradovi izrazito se razlikuju od seoskog okruženja i često liče na ostrva druge kulture: u tom smislu Riga veoma podseća na Zagreb, a Vilno ima dosta zajedničkog s LJubljanom. Celokupan prostor između Baltika i Jadranskog mora je prostor barokne arhitekture. Istovremeno to je prostor u kome se dodiruju Istok i Zapad, katolicizam, pravoslavlje, reformacija i judaizam (u Litvaniji, kao i na Balkanu, ima muslimana i Karaima koji se smatraju neposrednim potomcima Hazara – na šta me podseća Hazarski rečnik Milorada Pavića). I balkanske i baltičke zemlje su nehomogene. U njima srećemo različite narode, od kojih svaki s nepoverenjem gleda na ostale, pridajući ogroman značaj vlastitom jeziku, azbuci, običajima, kao i nacionalnim mitovima. Baltički narodi su u devetnaestom veku proživeli potpuno isti preporod kao Balkan (litvanski pesnik Maitronis je svojim zemljacima za primer uzimao Južne Slovene). Posle pucnja Gavrila Principa, odnosno posle Prvog svetskog rata, baltičke zemlje su stekle nezavisnost. Za vreme Drugog svetskog rata i baltičke zemlje i Balkan doživeli su stravičan genocid. Mada se ne sme zaboraviti da su se i kod jednih i kod drugih našli ljudi koji su podlegli iskušenju i sami vršili genocid nad drugima – pre svega nad Jevrejima, iako ne samo nad njima. Posle rata baltičke zemlje su nasilno uključene u višenacionalnu sovjetsku imperiju – neodložno su iz nje istupile kada su ta društva bila u stanju da izraze svoju volju. Razlika među nama je samo u tome što se baltički narodi međusobno nisu istrebljivali (ali zato ratove vode kavkaski narodi, čije zemlje veoma podsećaju na Balkan). Kaže se da sve zavisi od karaktera naroda. Možda je tako, a možda i nije. Baltičke države nikada međusobno nisu bile posvađane i ni danas se ne svađaju (iako treba reći da među njima nema ni preterano velike ljubavi). Pa ipak, taj region je veoma opasan. Mnogo puta su bile i ponovo mogu postati žrtve različitih imperija. Kao i na Balkanu, ta sećanja i te opasnosti povremeno izazivaju reakcije koje mogu produbiti nesreću. Moja prestonica Vilno ili Vilnus je vekovima bila višenacionalni grad, kao i Sarajevo. Sada, kada čitam novine koje su izlazile u tom gradu, pronalazim misli i iskaze koje bi veoma dobro razumeo Gavrilo Princip. Postoji stanovište na osnovu koga bi Vilno trebalo da bude monoetnički grad, odnosno da ljudi koji potiču sa drugih prostora moraju da shvate da u njemu mogu biti samo privremeno tolerisani. U skladu s tim stanovištem, etnički prostor koji nam je neprijatelj ranije ili kasnije oduzeo, mora da nam se vrati. O tome se ne govori uvek direktno i jasno, mada se to ima u vidu. U tom pogledu litvanska štampa, kao i štampa drugih baltičkih zemalja, često podseća na balkansku. Znamo kako se to završilo na Balkanu. Nadam se da kod nas iz tog razloga neće doći do rata. Pa ipak, to truje dušu našeg naroda, a time i moju. Svom gradu ne bih želeo – naravno, ni ijednom drugom – da ga snađe sudbina Sarajeva. Po svoj prilici, nijedan političar nije u stanju da zamisli potpuni haos i katastrofu – inače ne bi bio u stanju da vrši svoju profesiju. Pisac je, međutim, u stanju da zamisli kompletnu katastrofu – jer, to zahteva njegova profesija. Znamo da je mržnja najtrajnije od svih osećanja; da u Evropi koja slavi pluralizam često pobeđuju prvobitni instinkti; da ravnotežu koja je vladala u svetu poslednjih decenija sada zamenjuje strah – strah i isključivo strah. Deo svog života proveo sam, koliko su mi to moje skromne mogućnosti dopuštale, u suprotstavljanju komunizmu i ne spadam u one koji žale za njim (uopšte, smatram da je onih koji žale za njim malo). Premda znam da posle propasti komunizma može nastupiti novi vek mraka, mada ne obavezno. Hoće li nastupiti drugi vek tame ne zavisi od nas, a ako zavisi onda u neznatnoj meri. U najmanju ruku pisac nije svemoćan, a često je i bespomoćan. Prema tome, morali smo prihvatiti određen kodeks ponašanja. Taj kodeks ne bi trebalo da predstavljaju cenzura ili “politička ispravnost”, koje bilo ko nameće: jer, to je pitanje slobodnog izbora. Ne zahtevam da ga svi prihvate, ali ostavljam sebi pravo da prijateljima smatram isključivo one koji ga prihvataju. Najvažnije načelo tog kodeksa trebalo bi da bude Hipokratovo načelo: primum non nocere – prvenstveno, ne štetiti. Odnosno, ni pod kojim uslovom ne huškati na ubijanje i ne opravdavati ga. Nažalost, to u najmanju ruku nije jednostavno, kao što nam se može činiti; to znači: nikada ne stavljati interese vlastitog naroda iznad ljudskih prava; nikada ne ulepšavati vlastitu istoriju, osobito ne proglašavati junacima nitkove koji su se tobož “borili za narod”; nikada ne zaboravljati i ne opravdavati vlastite greške, čak kada se greške protivnika čine ili su stvarno veće od naših; nikada ne primenjivati dvostruke aršine za moral, čak kada ih sused ili protivnik primenjuju; uopšte, ostavimo susedu da analizira svoje grehe, a mi analizirajmo vlastite (u svakom narodu pre ili kasnije će se naći ljudi koji će krenuti tvojim stopama). To znači da se moramo braniti od sujete, podlosti, prećutkivanja neprijatnih činjenica, čak kada nas to gura u sukob sa vlastima svoje zemlje ili još gore – s mišljenjem i emocijama većine zemljaka. Teško je tu gajiti nadu. Nagrada će biti jedino trag u sećanju malog broja ljudi koji se razlikuje od traga Gavrila Principa na trotoaru u Sarajevu. Čoveku koji piše, to bi moralo da bude dovoljno. S poljskog prevela B. Rajčić