Koga je briga za smisao

Eva Rohas (Penelope Krus), Evropljanka, lekar u afričkoj misiji, primetivši pet, šest smrtnih slučajeva koji ukazuju na kugu, rešava da ode u Mali, gde je po svoj prilici izvor zaraze (svi oboleli, neposredno pred smrt, boravili su u toj zemlji). Malijem nemilosrdno vlada diktator. Uz vlast su sluge, slobodni građani izloženi su torturi i smrti, stranci su nepoželjni.

Dirk Pit (Metju Mekonahi), Amerikanac, podvodni arheolog, odlučuje da, u isto vreme kad i gospođica Rohas – sa kojom se ne poznaje, otputuje u Mali, jer arheološki tragovi ukazuju da se tamo nalazi izgubljeni brod iz građanskog rata u Americi. Ratni brod je u XIX veku, u poslednjoj godini građanskog rata, u afričku pustinju dospeo rekom koja se danas više ne može videti i za koju se ne zna da je nekada postojala.

Ove dve odluke se ukrštaju i na putu vlastitog ostvarenja podupiru jedna drugu. Životi jedne Evropljanke i jednog Amerikanca prožimaju se na afričkom tlu uzurpiranom od strane brutalnog diktatora. Potraga za brodom prolazi kroz okuženi predeo, a potraga za izvorom bolesti vodi ka olupini nekadašnjeg ratnog broda, nasukanoj u pustinji iznad podzemne reke kojom se širi smrtna zaraza. Na kraju, zaustavljena je epidemija bolesti koja je najpre smatrana kugom; reč je o zarazi hemijskim otpadom. Stvar je učinjena, dakako, u sadejstvu sa vladom SAD, koja u pomoć priskače tek kada je postalo jasno da će epidemija porinuti u Atlantik i zaploviti ka obalama Amerike. Osim toga što je ovu humanitarnu akciju inscenirao krajnje egoističan državni razlog, instinkt samoodbrane, američka je vlada, kako nadalje doznajemo, zainteresovana za basnoslovnu količinu zlatnika što je ostala u ostacima broda. Sebični ciljevi državne politike, lična nastojanja jedne žene i jednog muškarca, jedno altruističko, drugo avanturističko-naučno, sve se to, dakle, prožima da bismo, na kraju, videli Rohasovu i Pita na plaži nekog evropskog mondenskog letovališta, u vrelom zagrljaju. Otkud, odjednom, ova erotska atrakcija kod dvoje slučajnih partnera? To je samo jedno u nepreglednom nizu pitanja koja nema smisla postavljati autorima filma.

Kako to da oni silni zlatnici nisu dospeli u ruke lokalnog stanovništva? Zašto se junak i njegovi saborci u borbi sa okorelim zločincima vojne hunte u Maliju bore kao da je reč o glinenim golubovima, a ne o dobro obučenim vojnicima? Zašto se uopšte uništava hemijski otpad (solarnom energijom!)? Da li je reč o uvezenom otpadu iz neke razvijene evropske zemlje ili iz Amerike?

Reditelj Ajzner naprosto je tražio, ako je uopšte nešto tražio, maksimalne efekte koji će izazvati minimum misaonog i emocionalnog učinka kod gledalaca. Egzotični pejzaži i gradovi, bolesti, smrti i tiranija, akcija kao bukvalna personifikacija video-igre, sve se to, na kraju, sliva u jedan ničim izazvan strastven poljubac na Azurnoj ili kakvoj drugoj obali. Kao i svaki industrijski proizvod za masovnu upotrebu, i ovaj je namenjen određenoj populaciji i određenim okolnostima za konzumaciju. Reditelj je dobro znao: da je dat značaj pitanjima koja podstiču dramaturgiju, proizvod bi kobno umanjio svoju potrošnu vitalnost. Dok gleda film gledalac-konzument najpre treba da zaboravi na ono na šta je mislio pre filma, i potom, kada se film završi, da zaboravi na sam film. Zašto bi ga se, najzad, sve to ticalo. Život je često neugodan, i stoga je ugodno, s vremena na vreme, odmoriti se od njega pre smrti. Međutim, ne treba smetnuti s uma da je potrebno podosta veštine (ako je to veština) da se načini film koji će mnogi gledati a baš nikom neće značiti ništa. Angažovati toliko ljudi i mašina, predela, gradova i luka da bi se sve to, u jednom narativnom postupku, ispraznilo od sadržaja i smisla – nije mali trud.