Modro dete iz komšiluka

Predstavnici državnih organa i nevladinih organizacija složili su se u sredu na okruglom stolu “Zaštita dece od zlostavljanja” da se nasilje nad decom najčešće dešava u krugu porodice, da ono nije novijeg datuma iako o njemu malo znamo i da bi kaznena politika morala biti znatno stroža budući da su 60 odsto presuda u ovoj oblasti uslovne. Ministar zdravlja i predsednik Saveta za prava deteta Tomica Milosavljević rekao je da se nasilje nad decom osim u porodicama, najčešće dešava u školama i ustanovama u kojima deca borave, a da je Srbija posebna po tome što je u njoj to nasilje i društveno prihvatljivo. Roditeljstvo nije talenat, ono se i uči i primer skandinavskih zemlja pokazuje da je ta vrsta edukacije u znatnoj meri doprinela smanjivanju nasilja u porodici, rekao je Milosavljević i obećao da će Ministarstvo zdravlja otvoriti škole roditeljstva.

Da li je bilo potrebno da trogodišnje dete umre da bi Srbi priznali da ima očeva koji siluju kćeri i majki koje to dozvoljavaju? Da ima roditelja koji samo batinom komuniciraju sa svojom decom? Da nas ima raznih koji na to mirno gledamo?

Katarina Janković umrla je 17. jula usled teških telesnih povreda, koje su joj nanete seksualnim zlostavljanjem i surovim batinama. Tridesetjednogodišnji Mališa Jevtović, prijatelj njene mame Ane Filipović, osumnjičen je za protivprirodni blud i obljubu, jer se nad Katarinom odvodeći je u šetnju po Zvezdarskoj šumi seksualno i fizički iživljavao. Ana Filipović osumnjičena je da je grubo kršila svoje porodične obaveze i svesno stavljala ćerku u težak položaj omogućivši Jevtoviću da se iživljava i prikrivajući povrede na njenom telu izmišljenim pričama. Oboje su negirali, određen im je pritvor, javnost se uzburkala, svi se zgranuli do te mere da čak ni Jevtovićev advokat Svetozar Vujačić, svesno kršeći kodekse advokature, i po svemu sudeći zapečativši karijeru, “kao čovek i roditelj” nije mogao da podnese da ga brani. Za ova krivična dela zaprećena je kazna od petnaest godina zatvora, ali pravnici tvrde da ako se u ovom postupku dokaže da je reč o najtežem krivičnom delu sa elementima nasilja prema nemoćnom licu i da je delo počinjeno sa umišljajem, po Zakonu bi oboje osumnjičenih mogli dobiti najtežu kaznu, po četrdeset godina zatvora. Odgovornost se prvi put proširila na ostatak familije, lekare, centre za socijalni rad. Svi su osudili čin i složili se da svi moraju biti odgovorni – od lekara do komšije. Maloj Katarini to, nažalost, nije pomoglo.

Posle ovog svirepog događaja, kao pečurke posle kiše, vesti o nasilju nad decom počele su da pune naslovne strane novina. A nije tačno da ih nije bilo i ranije. Samo ne toliko. I ne na naslovnicama.

Još prošle godine znalo se da je najmlađe seksualno zloupotrebljeno dete u SCG imalo samo šest meseci, da je najmlađe dete kojem se zbog istog pruža stručna pomoć bilo staro samo dve i po godine, da je nekada seksualna zloupotreba dece činila četiri, a sada dvadeset šest odsto od ukupne poznate zloupotrebe, ali nijedno ministarstvo tim povodima nije održalo konferenciju za novinare, a kamoli poslalo inspekciju u centre za socijalni rad. Kao što je u ovom slučaju u Centar za socijalni rad opštine Zvezdara, koji je samo pet meseci ranije procenio da je Ana Filipović adekvatna i brižna majka, pa i sama žrtva oca devojčice Nedeljka Jankovića, koji je u tom trenutku izdržavao zatvorsku kaznu zbog neovlašćenog držanja vatrenog oružja i nasilja nad ženom.

I dok druge zemlje pola veka unazad kažnjavaju nasilje u porodici, u Srbiji ono tek 2002. postaje deo Krivičnog zakona. Do tada je za tri godine od 134 osude samo sedam završavalo kaznom zatvora, a u 99 odsto slučajeva izricala bi se uslovna kazna. Za razliku od zakonodavaca, psihijatri vekovima već muku muče sa slučajevima sličnim Jevtoviću.

- Naučnici od pedesetih godina pokušavaju da budu, da tako kažem, politički korektni prema tim ljudima, pa izraz psihopatija izbacuju iz upotrebe, ali problem ostaje, kaže za NIN psihijatar Tijana Mandić. – Imamo dve skupine takvih ljudi – one koji imaju problem sa agresijom i one koji imaju problem sa seksualnošću. Postoje, međutim, i oni koji imaju problem sa oba. To su “ljudi životinje”, ljudi koji ne poznaju moral. Oni nisu ludi na klasičan način. Oni tretiraju ljude kao da su stvari, depersonalizuju osobe u okruženju. NJihovo ponašanje je nepostojano, “baš me briga” je rečenica koju često koriste, a nije fraza, jer je njih zaista baš briga. Usled teškog poremećaja superega oni imaju manjak osećaja za društvene norme. Ne shvataju zašto smo napravili društvo i čemu služe zabrane i kontrole, nagoni tako postaju jači, a oni nesposobni da podnesu napetost. Veruju da je svet surov i da najsuroviji preživljavaju, pa svoju napetost oslobađaju na način koji je gori od životinjskog, jer životinja to ne radi svom mladunčetu. Brzo i jednostavno nalaze zadovoljenje svoje napetosti. Funkcionišu kao kutija koja se isprazni. To je dno života, kaže Tijana Mandić.

Na sudu se, ipak, čak i posle stupanja na snagu novog Zakona o porodici, prvog jula, u kome se nasilje, ruku na srce, analizira podrobno i zauzima dosta prostora, iskreno kajanje onog ko je makar i godinama maltretirao najbliže, uzima kao olakšavajuća okolnost. Roditelja pred sudom opravdava i to što je hranitelj porodice, bez obzira na to što su upravo roditelji u 98 odsto slučajeva ti koji seksualno zlostavljaju decu.

“Kazne i zatvor takvim osobama nisu od velike pomoći, jer on će naučiti da glumi socijalizaciju, ali kajanje neće osetiti”, kaže Mandićeva.

“Psihopatija je imala dosta loše rezultate lečenja. Sve više se ide na prevenciju, jer ako ne možemo da ih izlečimo, možemo ih bar naučiti kako da se kontrolišu i to od najranije mladosti, kada urade nešto što prevazilazi dečiji nestašluk. Neki se stručnjaci pozivaju na genetiku kada govore o ovom problemu, ali je pitanje da li postoji genetska baza ili nešto individualno u njima samima što im stvara takvu predstavu života. Društvo mora tako da se strukturiše da bi smanjilo šanse da se takve stvari događaju, jer su ovakvi strašni primeri zapravo pitanje njihove zapuštenosti. Sad se zgražavamo, a gde smo bili kada je imao pet godina i kad smo mogli da ga obuzdamo?”

Jevtovićevo nasilje se ovih dana povezivalo sa njegovim učešćem u ratu i lečenjem od takozvanog vijetnamskog sindroma, posttraumatskog stresnog poremećaja ličnosti, ali psihijatri smatraju da je to, zapravo, zamena teza i samo neosnovani argument u prilog njegovoj odbrani.

“Taj sindrom nije mogao na taj način da utiče na njegovo ponašanje. On je morao biti psihopata i pre toga, a to se može videti prema stilu ponašanja, još od malena, problemima sa roditeljima, u školi, čestim tučama, mučenju životinja, pa čestom gubitku poslova, zatvorskim iskustvima koji do tog, najdramatičnijeg događaja ne moraju biti bitni”, napominje Mandićeva.

Među nasilnicima i pedofilima nema mnogo klasne, obrazovne, statusne, geografske, nacionalne i druge sličnosti. Jedino što se, prema podacima Incest trauma centra iz Beograda, koji jedini i vodi evidenciju o seksualnom zlostavljanju dece, može uzeti kao nit koja ih spaja, jeste da se u urbanom kontekstu i visokoobrazovanim slojevima “tajna bolje krije”, te da su marginalizovane društvene grupe pod posebnim rizikom da im se zlostavljanje dogodi od strane većinskih grupa. Među decom žrtvama su, međutim, uvek isti simptomi stidljivosti, povučenosti, slabašnosti i pre svega modrica koje roditelji vešto prikrivaju. Da li je moguće da na Katarini nisu postojale promene vidljive bar nekom iz njenog okruženja?

“Grozna je zanemarenost te devojčice. Jednom tako rano tretirana kao objekt, žrtva neće misliti, osećati da je subjekt, hiljade funkcija životnih kasnije će biti zahvaćene tim problemom. Mi kao mali očekujemo od odraslih da uskoče, koriguju, da nas štite. Ako taj svet odraslih zakaže, teško nam je da sagledamo realnost. Da ne govorimo koliko su naša društva sve nasilnija i ako ih takve posmatrate kao mali i verujete da je realnost takva, mislićete da s vama nešto nije u redu ako niste nasilni. Kao društvo sve više mislimo da je nasilje normalno”, ističe Tijana Mandić.

Vesna Stanojević iz Savetovališta za brak i porodicu koje je organizovalo Sigurnu kuću za žrtve nasilja u porodici i u kojoj trenutno ima dvadesetoro dece, slaže se da je takve promene na detetu nemoguće ne primetiti, pa makar i da ste mu samo prodavac iz samoposluge.

- Seksualno nasilje najčešće primećuju majke koje odlaze od kuće i dolaze u prihvatilište s decom. Ta deca su pod specifičnom traumom i to se vidi čak i po gomili spoljnih manifestacija”, kaže Vesna Stanojević.“Nažalost, mnogo je više onih za koje se ne zna i koji ne završavaju u prihvatilištu. Zakon o porodici počeo je da se primenjuje, ali s njegovom primenom ništa ne ide nabolje. Na primer, iako postoji mogućnost zabrane prilaska nasilnika žrtvi, ona nije zaživela i ne vidim kada će i kako zaživeti, ako nije utvrđena udaljenost na kojoj bi se prilazak mogao zabraniti. Svi stalno govore da treba nešto učiniti, ali niko ne govori šta i kako. Država definitivno ne pridaje značaj ovom problemu. Kod nas dolaze žene kojima su u policiji govorili da ne idu u prihvatilišta, jer ih tamo nagovaraju na razvod. Šta da vam kažem kad imamo slučaj da javni tužilac nije znao da podnese prijavu po izmenama Krivičnog zakona?”

Iako je novi Zakon uveo mnoge mehanizme zaštite žrtve porodičnog nasilja, njegovo sprovođenje je i dalje neefikasno, posebno kada je, možda i najvažnija stavka, zabrana prilaska žrtvi u pitanju, jer od trenutka kada se ona izda do njenog sprovođenja protekne vreme, a kapaciteta za privremeno smeštanje dece nema. I sve ukrug. Jer strah od ponovnog nasilja je najveći razlog zbog koga ga žrtva trpi. I čini sve da ga ne izazove, a spremna je čak i da uništava sopstveno telo ne bi li odbila zlostavljača. Vesna Nikolić-Ristanović, doktor Krivičnog prava i predsednik Viktimološkog društva Srbije, kaže za NIN da je u Srbiji pružanje pomoći deci žrtvama nasilja najnerazvijeniji oblik pružanja pomoći.

- Nemamo organizaciju, ni sistem prijavljivanja slučaja, a da ne govorimo o tome koliko deca trpe od prijavljivanja do dokazivanja krivice. Sistem je krajnje nesenzibilan, država ne reaguje brzo, i kada se slučaj prijavi, sledi jedna duga i mučna priča. Deca su najbespomoćnije žrtve, jer su žrtve onih od kojih očekuju zaštitu. Sve što se tiče kaznene politike bitno je za zastrašivanje nasilnika, ali je pitanje da li pedofile kazna može da zastraši. Zato sve institucije i osobe prisutne u životu jednog deteta moraju da budu sposobne da prepoznaju kada je ono zlostavljano. Nema jasne saradnje među institucijama, nemamo obučene ljude, ali najveći problem je izdvajanje deteta od nasilnika, jer nam nedostaju skloništa za žrtve i spori su postupci. Ako se, na primer, sumnja da je roditelj nasilnik, onda bi mehanizam privremenog lišavanja starateljstva morao da se sprovodi mnogo brže, a ne sprovodi se, jer deca nemaju gde da se smeštaju. Naša prihvatilišta za decu su u jako lošem stanju i osim što deca žrtve nasilja tamo ne dobijaju nikakvu posebnu medicinsku i psihosocijalnu pomoć, ona nastavljaju da se osećaju kao žrtve. Kampanje mogu da senzibilišu javnost, ali šta kad neko dobije informaciju da treba da prijavi slučaj, ali ne i instrukcije kako to da uradi ili čak i uradi, a vidi da je neefikasno, kaže Nikolić-Ristanović.

I istina, prema podacima Incest trauma centra u protekloj godini, čak 11 odsto prijavljenih slučajeva odnosilo se na zlostavljanje dece od strane pomagača u ustanovama gde se ona nalaze na trajnom smeštaju – u domovima za decu bez roditeljskog staranja, u ustanovama gde su smeštena deca invalidi i specijalnim školama. U Centru se, međutim, ne mogu pohvaliti ni saradnjom sa školama i domovima zdravlja.

Valjda zato se u Srbiji o seksualnom zlostavljanju dece, koje je u 65 odsto nad decom mlađom od pet godina, i dalje zna tek na osnovu pojedinačnih slučajeva i to najčešće tek kada stručnjaci sudske medicine donesu obdukcione nalaze. Dok druge zemlje zabranjuju svako fizičko kažnjavanje deteta, Srbija do sada nije sprovela nijedno ozbiljno istraživanje ni o rasprostranjenosti, a kamoli karakteristikama ove surove vrste nasilništva. Ipak, Incest trauma centar dobija u proseku sedam prijava nedeljno. Znači, uzalud se zgražavamo dok žmurimo na sajtove sa dečijom pornografijom koji bodu oči svakome kome je Internet dostupan ne znajući da dve trećine posetilaca tih sajtova i u stvarnom, a ne samo virtuelnom životu, zlostavlja najmlađe.

U Ministarstvu za socijalnu politiku priznaju da evidenciju o nasilju u porodici nemaju od ranije, ali obećavaju promene. Slavka Lakićević, pomoćnik ministra, kaže da se radi na usvajanju Opšteg protokola o zaštiti od zlostavljanja i zanemarivanja, koje je sačinilo ministarstvo, a u čijoj izradi su učestvovali i Ministarstvo prosvete, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo pravde, MUP i nevladin sektor.

– Sledeći dokument koji mi radimo je Protokol o zaštiti od zlostavljanja dece u institucijama, pre svega mislimo na domove za decu bez roditeljskog staranja, jer po nekim našim saznanjima, ne tako izrazito, ali se dešava da se deca zlostavljaju i u institucijama. Mi u okviru sistema socijalne zaštite imamo Centar za urgentno zbrinjavanje dece koja su žrtve nasilja, koji je u okviru sistema Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine. Imamo službu koja je u okviru Zavoda za vaspitanje dece i omladine, koja je pre svega osposobljena za pružanje pomoći kad su žrtve trgovine ljudima u pitanju. Ministarstvo preko svog programa Fond za socijalne inovacije realizuje preko 20 projekata na teritoriji Republike Srbije, koji podržavaju različite programe usmerene na borbu protiv nasilja u porodici, kaže Lakićević.

U saradnji sa Dečijim kulturnim centrom, UNICEF-om i Centrom za prava deteta, Ministarstvo priprema još i zakon o dečijem ombudsmanu, čije usvajanje očekuju u septembru.

Ali, dok svima u ovoj zemlji ne bude sasvim jasno da je neprijavljivanje nasilja krivično delo, da je moguće prijaviti ga i anonimno, da je i modro dete iz komšiluka ipak samo bespomoćno dete, te da potencijalni najsuroviji ishodi, poput prošlonedeljnog, ne vrebaju negde daleko i samo ovog leta, svi protokoli, zakoni i direktive ostaće mrtvo slovo na papiru, a ombudsman za prava deteta zaposlen čovek sa puno slobodnog vremena.

Hronologija nasilja u protekloj nedelji: Od Zvezdare do Pirota Najnovija vest je da je Opštinsko javno tužilaštvo u Pirotu zatražilo istragu protiv M.B, trenera Ženskog fudbalskog kluba u Pirotu, zbog osnovane sumnje da je izvršio protivprirodni blud nad trinaestogodišnjom devojčicom. B.M. nalazi se u pritvoru, do kraja istrage. Protiv Aleksandra S., starog 35 godina, Opštinsko javno tužilaštvo u Požarevcu podiglo je optužni predlog koji ga tereti za dugogodišnje izvršavanje bludnih radnji nad njegove dve kćerke, uzrasta 12 i 10 godina. Aleksandru S. određen je pritvor do pravosnažnosti presude, pa devojčice s njim neće dolaziti u kontakt. Smederevska policija uhapsila je Zorana Pavlovića (51) zvanog Šaran iz Ćirikovca zbog sumnje da je izvršio obljubu i protivprirodni blud nad maloletnom duševno obolelom D. G. (16) iz Smedereva. Pavlović je osumnjičen i za bludne radnje učinjene 6. jula ove godine nad maloletnim devojčicama D. A. (8), M. A. (10) i M. A. (12). Protiv Pavlovića su u više navrata podnošene krivične prijave zbog istovrsnih dela. Vlasta Petrović iz sela nadomak Požarevca uhapšen je zbog sumnje da je ubio jednoipogodišnjeg pastorka, čije je telo pronađeno zakopano u blizini porodične grobnice Petrovića u Mirijevu, umotano u najlonski džak u sanduku za municiju. Petrović je osumnjičen i za nasilje u porodici nad nevenčanom suprugom Vesnom i njenom majkom Stanom. Zamenica okružnog javnog tužioca Gordana Maksimović podnela je zahtev za pokretanje istrage protiv Živorada Ristića iz Miloševca zbog sumnje da je 8. i 10. juna silovao maloletnu D.Ć. Žrtva je blago mentalno zaostala štićenica Centra za porodični smeštaj dece iz Miloševca. Devojčica je slučaj prijavila hraniteljki i socijalnom radniku Centra za porodični smeštaj dece u Miloševcu. Zbog sumnje da je silovao osamnaestogodišnju D. M. iz Zrenjanina, uhapšen je Damir Leković (24), vozač iz Novog Pazara, kojem je istražni sudija Okružnog suda u Kraljevu odmah odredio pritvor do 30 dana. Leković je 21. jula oko 12 časova u Kovinu primio u svoj kamion D. M. koja je stopirajući krenula u Vrnjačku Banju. Oko 18 časova napasnik je na parkingu kod benzinske stanice “Milikić” zaustavio kamion i silovao devojku, a potom je izbacio iz kabine i nastavio put. Okružno tužilaštvo u Smederevu podnelo je zahtev za pokretanje pripremnog postupka protiv maloletnog D. M. (16) zbog sumnje da je u julu prošle godine u kući svojih hranitelja u Miloševcu silovao njihovu šestogodišnju ćerku. Tužilaštvo u Velikoj Plani podnelo je optužni predlog protiv oca i babe devojčice, zbog sumnje da nisu preduzeli mere da je zaštite od seksualnog zlostavljanja, iako su znali šta se desilo. Na kraju, ove nedelje se nastavlja suđenje i Tomislavu Gačiću (53), vladici Pahomiju, koji je optužen da je zloupotrebom položaja episkopa Eparhije vranjske počinio bludne radnje nad četvoricom maloletnika. Po savetu psihijatra, zbog traume, samo najmlađi dečak nije svedočio pred sudom u Nišu.

Podaci Incest trauma centra Otac najčešći nasilnik Od četvoro dece koja su seksualno zlostavljana, tri su devojčice i jedan dečak. Od pet počinilaca seksualnog zlostavljanja dece, četvorica su muškarci i jedna žena. U 39.12 odsto – počinilac seksualnog zlostavljanja je otac (najčešći vid incesta otac-kćerka) U 53,22 odsto – počinilac seksualnog zlostavljanja je figura oca (zbirno: otac, očuh, hranitelj, usvojitelj). U 1,75 odsto počinilac je bio N.N., 98,25% su bili osobe poznate detetu. Period između prvog incidenta seksualnog zlostavljanja i prijavljivanja je kraći kada je dete zlostavljano od strane osobe van porodice poznate detetu, dok je period do obelodanjivanja višestruko duži kada je počinilac osoba iz porodice. Prosečni uzrast prvog incidenta zlostavljanja je devet godina i dva meseca, a najvažnije je akcenat staviti na “sivu brojku”,jer prijavljeni slučajevi su samo vrh ledenog brega: 1. odrasli najčešće ne veruju u iskaz deteta, 2. načini saopštavanja dece najmlađeg uzrasta su, zbog taktika koje preduzima počinilac, često nedovoljno razumljivi za odrasle osobe koje bi mogle pružiti podršku. U 62,33 odsto – seksualno zlostavljanje ima višegodišnje trajanje. Zlostavljanje dece nikad nije jedan incident, u prirodi nasilja je repeticija. U 48,51 odsto prijavljivanje je izvršeno dok je seksualno nasilje još uvek trajalo. Iznad 40 odsto starijih adolescentkinja /adolescenata i odraslih žena obraća se tek više godina nakon što se seksualno zlostavljanje završilo. U 26,44 odsto počinilac seksualnog zlostavljanja je prema detetu koristio fizičku silu. Fizičko nasilje počinioci kombinuju sa seksualnim zlostavljanjem kod: adolescenata koji za njih predstavljaju značajniju pretnju da će se zlostavljanje obelodaniti i u porodicama gde je u dugom roku ili oduvek majka deteta bila izložena fizičkom, emocionalnom, ekonomskom i seksualnom nasilju od strane partnera, te su deca svedoci i/ili žrtve.