Zmijarenje

1.Kao svi besposličari, leto provodim na moru. U zoru se penjem po obroncima planina koje okružuju Bokokotorski zaliv.Tražimo travu koja se zove zmijska glava.Ima je četiri vrste. Tri rastu na Tibetu a četvrta je viđana samo ovde, na planini Snježnici, iznad Boke.Između mora i Trebinja. Sa mnom je Baban Gida, koji je tri godine plovio na gusarskom brodu u Eritreji.

Ponekad je sa nama i dr Rajko Vujović.I on traži travu. Travu koja mu je spasila život.

Leto je i ružno je leti pričati o politici i geostrategiji ...

Leto je i pravo je vreme za priču o ženama i zmijama.

“Zajaši zmiju, ona je stara a njena koža je hladna”, peva Morison sa magnetofona koji škripi.

Ispred nas šmugnu i uteče pod kamen zmija. Nećemo je ubiti. Onaj ko vidi prvu zmiju te godine i ne ubije je, taj ih više neće gledati preko leta. Ne valja se ubiti prvu zmiju koju vidiš, kao ni zmiju koju u kući nađeš. Kućnu zmiju.

“Ovde u Kutima, u babinoj kući, imali smo zmiju koja se navadila sa decom da dolazi. Baba je na tri kraja kuće zapalila stare krpe i zmija je otišla. Nismo je ubili.”

2.Doktor Rajko Vujović mi priča:

“Bilo je to na Preobraženje. Devetnaestog avgusta. Čuvao sam jarad. Bio sam dječak, dvanaest godina. To je bilo pedeset treće. Tu je u blizini bio bunar na koje su došle sa sela vodarice.Ja i brat od strica smo pošli da pijemo vode. Kad smo se vraćali, jarad su bila u kukuruzu. Mi smo ih istjerivali. Ispod jednog drveta nešto me ubolo. U potiljak. I dok sam razmišljao šta me ubode, ono još jednom. Pogledam, a poskok se zamotao za granu i sikće. Ja pitam, poznaje li mi se što tu. Pošto je kosa, tvrdo. Kaže, eto ti malo krvi. A istovremeno sam razmišljao o komšiji kojeg je pri deset dana ujela za prst od noge. U bolnici je liječen i po selu pričaju da treba da mu kidaju nogu. I ja se sjetim njega i pomislim da će meni da kidaju glavu. Vrisnem. Dotrčale su žene vodarice i iznijele me kući. To se odmah pročulo po selu. Stric je otišao biciklom u grad da traži ljekara, a brat od strica je pošao da traži travara Bigovića koji je bio daleko sa stokom. Čak kod Slenskog oka. Bigović je ostavio stoku i trkom, a usput je skupljao travu i neku zemlju, dotrčao do naše kuće. Kad je došao kod Bigovića, nije smio njemu da se obrati, već nekom drugom. Bigović dok liječi ne progovara ni riječ.

Prije nego je on došao, skupilo se selo. Svak je znao neki lijek i svi su trpali u mene svašta. Davali mi i petroleja i šećera. Trljali rakijama. Kad je on došao, prekinuo sve to, i davao mi je jednu travu koja je jako opora i gorka. I naredio: nedelju dana da mi ne daju ništa od mlijeka, bjelančevine, to što se inače izbjegava i kad se da serum. Ali, sjutradan ujutru potpuno dobro, ali gladan od proliva i povraćanja, tražim kiselog mlijeka i jaja na oko. Isti čas su mi se svi simptomi vratili. Brže-bolje, majka mi je dala tu travu da žvaćem. Čim sam počeo da žvaćem travu, povraćanje se prekinulo. Toliko je jak taj antidot.

Šesti dan počeo sam da igram lopte, kao da ništa nije bilo...

Mnogo puta sam probao da nađem tu travu ali nikad nisam uspio. Taj Miljo nije se ženio. Umro je a da nikom Tajnu ostavio nije. Pravio je gusle od kamena.

Dragan Drobnjak je rodom od Pavina polja. NJegov đed bio je čuveni zmijar. A Dragan je autor romana “Ovo, ono i božuri”, priče o Studengradu prištinskom.

“Moj pokojni deda Bajo Drobnjak bio je Zmijski car. Taj nadimak mu je krajem sedamdesetih godina prošlog veka dao Radovan Mešter, Golootočanin i bjelopoljski profesor, i on pokojni, i ne znajući za njegov redak dar. Moj deda je znao jezik zmija.

Kad sam bio mali, znao sam o tome samo to da kad nekome u selu zmija ujede kravu ili ovcu, oni je dovedu dedi, koji životinju bocka nekom iglom oko ujeda i mrmlja za nas neku nerazumljivu bajalicu. Da li je koristio i nekakve trave, ne sećam se tačno... LJudi su odlazili zadovoljni.

Niko od rodbine nije obraćao neku posebnu pažnju na ta njegova bajanja, sve do početka devedesetih, kada su dedine bajalice počele da dobijaju razmere pravih malih čudesa. Iz čista mira počeo je da ih doziva i po desetak odjednom, mi bismo bežali a on bi ostajao sam sa njima i, kako kaže, razgovarao. Hvatao ih je rukama, ali ne kao što to čine lovci na zmije, za glavu, nego ih je opušteno uzimao u ruke i one su šetale po njegovom telu. Često ih je držao u džepu kaputa. Na pitanje: “Odakle ti ta moć?”, odgovarao je da mu je od oca ostala i da će nekome od nas preneti tu veštinu.

Kako to biva u tim mutnim vremenima, mnogi nesrećnici su mu se obraćali za pomoć, očekujući od njega, valjda, spasenje. On je to i pokušavao, a sad koliko je uspevao u tome, ne znam. Čini mi se da se niko nije žalio.

“Radio” je uglavnom sa šarkama, ređe sa poskocima. Posle tih seansi osećao se jako iscrpljen i morao je dobro da potegne iz boce da bi se povratio.

Nekoliko meseci pred njegovu smrt svratio sam kod njega u selo Sadike iznad Pavinog polja. Dugo smo pričali i ja sam ga zapitkivao uglavnom o zmijama. Govorio je da je greh ubiti zmiju ako ti ne stoji na putu. Ko to učini, navlači na sebe teško prokletstvo. Zmije ne zaboravljaju! Pričao mi je o ljudima koje je izlečio i ja sam se setio priče kako je tetku ujela zmija kad je bila mala i pitao sam ga zašto i njoj nije pomogao. Odgovorio mi je da bajanje ne važi za one koji stoje blisko njegovom srcu. Kazao mi je da mi je, kao i svom najmlađem unuku Luki, ostavio jednu zmiju da me prati kroz život i čuva.

Sestre kneza Lazara su se posle njegove pogibije na Kosovu pretvorile jedna u zmiju a druga u kukavicu da večno kuka. E, ta zmija, Lazareva sestra, najmoćnija je zmija na Balkanu. Po njemu, ona je još živa i nalazi se negde na Kosovu, ispod zidina nekog starog grada, na nekadašnjim Lazarevim posedima. Te zidine, govorio je, i danas postoje. Žalio je što ne može da dođe do nje jer bi samo ona mogla da ga izleči od neizlečive bolesti koja je već bila uzela maha.Taj srednjovekovni grad mogao bi biti Novo Brdo i bilo mi je krivo što ne mogu tamo da ga odvedem.

Na kraju je rekao kako će sve tajne reči da ostavi mom bratu od strica, malom Luki, koji će u devetoj godini početi da priča sa zmijama. Luka danas ima sedam godina i jedva čekam šta će da se dogodi uskoro. Evo, priznajem da mi je pomalo krivo što meni nije ostavio tu moć, ali valjda je ovako najbolje. Ne sumnjam da je deda znao šta radi.

Možda mi ona zmija koju mi je ostavio pomogne, iako sam čuo da ju je neko ubio dok sam bio u ratu.