Azbuka drveća

Još od prvog dana, tetka Mica me na Zlatiboru terala da skrešem jedan bor i da “proredim leske” što se graniče sa putem. Ali, nisam se dao, nisam pao s kruške! Bolje mi je da ispadnem lenj, bolje da budem i “beogradski trut” nego da se zamerim šumskim bogovima, pa, možda, zaradim i smrt. Jer, nekad ti je, moj Srbine, za seču leske i bora sledovala smrtna kazna, a onda je čvrsti car Dušan razmekšao šumske zakone pa si glavu mogao da spasiš ako daš kravu za globu... Danas za seču bora odgovaraš kao da si zgazio kuče na putu ili građanina na zebri. Ali, zlopamtila su šumski bogovi, čekaju te i ćape ti život onda kad se najmanje nadaš, kad se, recimo, vraćaš bos sa Čigote, kada misliš da te nebo zvezdano čuva...

Elem, danima sam se izvlačio da ne počinim smrtne grehove nad dvorišnim drvećem. Te ne valja mi sekira, držalja joj se, šatro, rasušila, te mi ujutru rosa, a predveče slana, a u podne mi jarko sunce u mozak udara. “A možeš po ceo dan da se čvrljiš na suncu u ligenštulu sa tvojim knjižurinama!?”

Da, nosio sam na Zlatibor Grejvzovu “Belu boginju”. Vučem je sa sobom svuda gde idem, već, godinu dana. Kažu da je jedna od “najvažnijih knjiga 20. veka”. I da je “poslednji proizvod irskog preporoda”. A mogla bi “Bela boginja” da bude i početak sveopšteg srpskog preporoda. Za početak, treba naći mudre srpske čitače “Bele boginje”. Ah, ta irska knjiga, i te kako, govori i o Srbima samo što treba razgrnuti irske, velške i keltske slojeve sa stihova britanskih bardova. Hoću reći, kad bi se rastumačila “Azbuka drveća” iz Grejvzove “Bele boginje”, videlo bi se da je azbuka irskih bardova, u stvari, azbuka našeg drveća. Ona azbuka koji su “keltski” druidi sa Dunava odneli za Britaniju koristeći i dalje imena naših drveća. Azbuka u čijim slovima su skrivena i drevna tajna, zaboravljena znanja...

I, na šta još naletim u poglavlju o “Azbuci drveća”? Grejvz piše da je “Azbuka drveća” dobila ime po “radikalima u imenu BELINA” koji je, je l’ da, “keltski bog sunčane godine”. Ovo ima smisla, po Grejvzu, utoliko što ukazuje na “izjednačenje trinaest suglasnika, meseci u godini sa raznim mitološkim grupama od trinaest članova.” Grejvz ovde nabraja Artura i dvanaest vitezova, Odiseja i njegovih dvanaest drugova, Romula i dvanaest pastira... A ja dodajem našeg Aleksandra Velikog i njegovih dvanaest generala, te Isusa i dvanaest apostola. I sve te “mitološke grupe” i njine “mitske vođe” kao da su samo u mitovima postojale... E, sad, kojih je to 29 slova “Azbuke drveća”? Po druidskom Zakonu Brehona, drveće je podeljeno u četiri kategorije sa skalom kazni koja se smanjivala srazmerno značaju drveća ukoliko se neko od njih nezakonito poseče. Tako se za seču sedam “gospodskih stabala” izricala smrtna kazna. A “gospodska stabla” su: hrast, leska, božikovina, tisa, topola, bor i jabuka. Sedam seljačkih stabala su: jova, vrba, beli glog, oskoruša, breza, brest i graničovina. Za njih se nije plaćalo životom već kravom. A ko poseče šumarak, e, to košta – tri krave...

Kad, tetka Mica me odvaja od Grejvza. “Znači, nećeš da posečeš ovaj bor što mi pravi senku u dvorištu?” Pravim se da je ne čujem, zurim u divlji cickaranfil pored ligenštula. I, pošto vidi da od mene nema vajde, da pružam primitivan paganski otpor urbanom uređenju zlatiborskog dvorišta, tetka pozove telefonom LJubu Pašića iz Čajetine. I, eto ti ga, dođe LJuba s motornom testerom. Oniži, zdepast, rumen, prešo četrdesetu, a neženja. I frrrr, frrrr! Očas LJuba napravi ršum po dvorištu! Šta ršum, napravi se pravi masakr. Meni gotovo pozli, povraća mi se kao kad vidiš raspolućen leš na Ibarskoj magistrali. Ali, to mi nije smetalo da budem saučesnik u zločinu. Latio sam se sekire, vile i grabulje i očistio dvorište od grana, od tragova zločina. Saseko sam sekiricom i nešto sitno za na jesen, za potpalu i sklonio u garažu...

Posle obavljenog posla sedimo na tronošcima, pijem rakiju sa LJubom, a tetka Mica, srećna što joj je dvorište “prodisalo”, iznosi i sir i paradajz i zadirkuje LJubu što se ne ženi. A on će: “Za koga da se ženim? Vidiš li, tetka, kakva mladež raste? Još malo pa će da nas tuku ne samo po kafićima, zaređaće i po kućama...” Tu tetka ne odustaje: “A da nisi ti od onih izopačenih?” Pošto vidim da je đavo odneo šalu, brzo skrećem temu. Pitam Qubu: koliko mu metara drva treba za zimu? A on, ovako računa: “Ako ložiš na jednom mestu – šest, sedam kubika, a ako ložiš na dva, e, onda, bogami ode i deset kubika...” Nisam smeo da ga pitam koliko još poseče za prodaju i koliko svoje a koliko državno. A znam, seljak najviše voli kada se graniči sa državnom šumom... Eh, te sreće seljačke nema nigde!

Drmne Quba i treću rakiju, naplati od tetke trista dinara, koliko za potrošenu naftu, pa ‘ajd za Čajetinu. Treba i tamo da “prodiše” nečije dvorište, nečija šuma...

Vraćam se ligenštulu i Grejvzu. Pošto je uredno naređao hijerarhiju stabala, to jest “Azbuku drveća”, a koju i dan-danas zna svaki srpski seljak. Az, buki, vjedi...

Ali, onda Grejvz počinje, pomalo, da greši. Jer, evo šta kaže o poreklu britanskih šuma: “Može se primetiti da je to sve šumsko drveće, domorodačko na britanskim ostrvima, osim VINOVE LOZE.” A “pošto, uopšte NEMA VOĆKI (među domorodačkim britanskim drvećem)” Grejvz misli da je njino “pradavno poreklo u gustim šumama severa gde raste i divlja vinova loza”. Doduše, Grejvz dodaje: “Jedina (druga) oblast koja bi odgovarala (domovini glavnih gospodskih stabala sa britanskih ostrva) jeste potez između Paflagonije i Ponta, na južnoj obali Crnog mora.” Svrni, obrni, sve se vrti oko Panonije i Dunava. Tu sve raste, moj Srbine, kao nigde drugde: i šumsko drveće, i gospodsko i seljačko, a i voćke, divlje i pitome. Tu je postojbina kruške i jabuke, odavde su “keltski druidi” odneli na britanska ostrvlja “Azbuku drveća”, samim tim i jabuku. Jer, jabuka je bila mnogo važna ne samo zbog ploda već i zato što se njena koža najbolje ŠTAVILA ZA PISAWE. Pisalo se, doduše, i na kori jasena i na kori jove, a onda je (G)VIDEONOV jasen nadvladao BRAN(K)OVU jovu i sve se to kao nije desilo, ovde, kod nas, pored Dunava. Kao da su (G)VID i BRAN(KO) “keltska” imena prvih druidskih prvosveštenika i gramatičara! O, Gospode, o Sunce Nepobedivo! Kada ćeš sve to da raščivijaš? Kada ćeš “Azbuku drveća” da vratiš u podunavsku postojbinu?

Zadremam u ligenštulu i usnim moju Crnu iz Vrčina. I prede mi na uvo: “Razmišljaj o tome da je Drvo saznanja iz Adamovog raja, u stvari, jabuka i da su na kori jabukovog drveta zapisana prva, drevna tajna znanja za koja Adam nije smeo da zna.”

Gledam u dvorišne leske. Nemaju, jadne, ploda, sočnih lešnika. Avgustovske kiše su ih baš olešile. A nema ni moje kućevne veverice, nema je danima. Da nije životom negde platila? Ili je otišla kod Grejvza u Britaniju, možda je lešnik tamo rodio...

Vraćamo se sa Zlaće. Napuštamo vazduh, napuštamo božansku hranu i pranu. Jer, dole u Beogradu diše se nešto drugo... I, tamo negde, kod Gornjeg Milanovca, Olja sustiže kamion sa borovim balvanima, kamion pun hiperborejskih leševa. Nose ih negde da sakriju zločin, da ih ugrade u neki krov, u neki dom.

A zaista, zaista vam kažem: neće biti pravog srpskog doma dok nam se ne vrati Azbuka drveća.