Nije svejedno

Iste stvari raznim ljudima ne znače isto niti svejedno. Nije svejedno kad greške pravi čitalac koji piše novinama iz hobija, ili profesionalni novinar koji to radi za honorar. Zato ni odgovornost nije ista. Moja greška o “prestolonaslednicima” je logična posledica desetogodišnjeg ponavljanja kako u pisanim tako i elektronskim medijima o njima, a “našem prestolonasledniku” se još pridaje i WKV. I pored sve “veleučenosti”, nisam zapamtila sintagmu “komedijant slučaj”, i ne mogu zamisliti kakav kraj bi ta rečenica imala sa početkom, kako je koristi g. Bogdan Tirnanić. Nisam ni sumnjala da B.T. nije čitao “Seobe”, za razliku od njega ja ih ne znam napamet, ali sam Crnjanskog toliko iščitavala da sam došla do zaključka da je najveći srpski pisac svih vremena i navela to u tekstu “Srpski mazohizam i Andrić” (NIN 27. 02. 2003).

Suprotno tvrdnji B.T. da se od mene ne može očekivati da razumem tragediju dinastije Obrenović, odlično je razumem. A knez Mihailo je upravo dao najveći doprinos napretku Srbije u poslednjih deset godina svog života – 1858-68. Posrtanje i vertikala atentata na najbolje nastavila se: 29. maja 1903. i 12. marta 2003.

Možda nije svejedno ni za onih 105 zlosrećnih srpskih intelektualaca, industrijalaca i trgovaca što im je suđeno prvih dana novembra 1944. a ne 1945; možda bi neki od njih poživeo još neku deceniju.

Uvredu i duševnu nelagodu koju sam nanela B.T. on je kompenzirao svrstavajući me među Golužine čudake i cinizmom o veleučenosti. Ali nisam se uvredila, čitalac koji piše novinama mora računati i na to, a profesionalnim novinarima uvrede se računaju u rok službe.

Urednik ove rubrike nije podučio čitaoce da uz ponuđeni tekst obavezno pošalju i bliže podatke o sebi, a koliko sam primetila, osim imena i prezimena samo se bliže predstavljaju oni učesnici koji imaju zvanične akademske titule. Ako bismo se pridržavali poslovnog bontona, onda bi svaki čitalac trebalo da redakciji najavi da će poslati tekst određene sadržine; preporučuje se i lično donošenje, što bi u redakcijama izazvalo priličnu gužvu: morali bi otvoriti kancelariju za prijem čitalaca.

“Odjeci” su namenjeni čitaocima, a to što objave moja reagovanja na tekstove novinara nije moj problem; kad izveštač iz Zagreba izmesti Slunj sa Korduna u Gorski Kotar, zamenjuje ustaške glavešine (i gradove) čiji su spomenici u Hrvatskoj postavljani i rušeni 2004, a drugi piše o Nikoli Tesli a ne zna mnogo o njemu (npr. da on nije bio siromašno dete), reagujem, tu sam na svom terenu.

“Veleučena” ili učena, pismena sam toliko da je to bilo dovoljno za ispit koji sam položila, moglo bi se to nazvati, pred neformalnom komisijom urednika “Odjeka”, “Među nama” i “Glasa čitalaca”.

Ovog puta i za redakciju i za gospodina Bogdana Tirnanića uz potpis ide i bliže saznanje:

Mirjana Kuzmanović, dipl. ekonomista u penziji,

Beograd

avokat