Prisluškivanje po zakonu

Poslanici Skupštine državne zajednice dobiće priliku da se u septembru izjasne o Zakonu o službama bezbednosti SCG kojim će biti uspostavljene ukupno četiri službe bezbednosti, koje zapravo već postoje. Po dve u ministarstvima odbrane i spoljnih poslova. Kritike u javnosti, prvenstveno zbog odredbi koje se tiču prava službi da prisluškuju telefone građana Srbije i Crne Gore, sublimisao je radikal Milorad Mirčić – vojna služba bezbednosti moći će da prisluškuje svakoga i preuzeće ingerencije Bezbednosno-informativne agencije, rekao je on.

Nacrtom zakona o službama bezbednosti uspostavljaju se Vojnobezbednosna (VBA) i Vojnoobaveštajna agencija (VOA) u okviru Ministarstva odbrane, kao i Služba za istraživanje i dokumentaciju i Služba bezbednosti u Ministarstvu inostranih poslova.

Da prisluškuje građane, u okviru svojih nadležnosti, moći će, usvoji li se zakon, Vojnobezbednosna agencija. A nadležnosti su joj sve što bi moglo da ugrozi nadležno ministarstvo, vojsku i sistem odbrane SCG, i u tome nema ničeg spornog.

Bojazan da bi, prisluškujući koga nađe za shodno, VBA mogla da izađe izvan svoje nadležnosti, pisac zakona otklanja u članu 32 Nacrta zakona; ovde se kaže da službe ne smeju da imaju podatke koji izlaze iz njihovih, inače detaljno propisanih nadležnosti. Ako do takvih podataka slučajno dođu, moraju da ih ustupe nadležnoj službi, ili da ih komisijski unište, ako je reč o podacima koji se ne tiču nijedne od postojećih službi bezbednosti u SCG – ovo, verovatno, zbog informacija o tome ko se s kim švaleriše i tome slično.

Uzgred, vredna je spomena i odredba po kojoj podaci dobijeni prisluškivanjem i ostalim merama kojima se “privremeno ograničavaju prava i slobode građana” ne mogu da se koriste pred sudom kao dokazni materijal.

Odobrenje za prisluškivanje vojnoj službi bezbednosti dosad je davalo sada nepostojeće vojno pravosuđe, čije ukidanje i predstavlja jedan od važnijih razloga za donošenje novog zakona. Ovaj nacrt zakona, u pogledu ozakonjivanja korišćenja prislušnih uređaja, sadrži jednu interesantnu razliku u odnosu na rešenja u odgovarajućim zakonima u Srbiji, odnosno u Crnoj Gori.

U svakoj od njih, naime, prisluškivanje odobrava predsednik republičkog Vrhovnog suda. Vojnobezbednosnoj agenciji, međutim, neće po analogiji takvo odobrenje izdavati Sud Srbije i Crne Gore, već najviši državni tužioci dveju republika. Ovakvim se rešenjem osetljiva stvar kao što je prisluškivanje, u izvesnom smislu, stavlja pod mnogo direktniju kontrolu izvršne vlasti.

S druge strane, interesantnim se u praksi, pogotovo usled eventualnih nesuglasica između republičkih i vojnih organa, može pokazati i član 23 Nacrta zakona, po kome službe regulisane ovim zakonom imaju pravo da zavire, praktično, u svaku arhivu koju vode državni organi. Ovo bi, budući da nisu navedena bilo kakva ograničenja, trebalo da obuhvata i dve naslednice republičkih službi državne bezbednosti. Tim pre što se u Nacrtu direktno i podvlači kako se ova odredba odnosi i na arhive s podacima koji predstavljaju državnu ili službenu tajnu. Direktna posledica člana 23, ovako pročitanog, jeste da se dve naslednice republičkih službi državne bezbednosti, kao i republičke policije, stavljaju u podređen položaj u odnosu na VBA, pošto zakonom nije predviđena ovako obavezujuća saradnja u suprotnom smeru.

Ostale odredbe Nacrta zakona, a naročito one koje se tiču civilne i parlamentarne kontrole, uglavnom su na nivou rešenja već postignutih u zakonima o BIA, odnosno crnogorskoj Agenciji za nacionalnu bezbjednost, tako da VBA i ostale službe ne bi trebalo da budu ništa manje otvorene ili zatvorene od svojih civilnih “koleginica” po republikama. To, naravno, ako zakon bude usvojen, što će verovatno biti, i ako u potpunosti bude poštovan, što ćemo biti u prilici da proveravamo.