Dobro jutro, ja sam Miki rotvajler

U ordinaciji doktora neuropsihologa, koji zatvara računarski “fajl” sa podacima o prethodnom pacijentu, otvaraju se vrata, a potom se čuje glas pridošlice: “Dobro jutro doktore, ja sam Miki rotvajler, pas iz susedne laboratorije. Poslali su me do vas jer sam u poslednje vreme počeo da mucam. Meni su, znate, dok sam još bio štene ubacili tri grama embrionalnih moždanih ćelija čoveka, koje su slične onima iz govornog centra.”

Da li mislite da je opisana situacija uopšte moguća? Mnogi misle da jeste, jer da nije, Američkoj nacionalnoj medicinskoj akademiji ne bi bilo potrebno izdavanje Uputstva za istraživanje embrionalnih matičnih ćelija, i za kombinacije ljudskih i životinjskih tkiva, koje se pojavilo aprila ove godine, a dopunjeno prošlog meseca. Čitanjem tog teksta stiče se utisak da je reč o tekstu iz nekog naučno-fantastičnog romana, jer u odeljku „Mešanje različitih vrsta” autori Uputstva zaključuju da “postoje validni naučni razlozi” za stvaranje entiteta sastavljenih iz ljudskih i životinjskih ćelija i tkiva.

Dosad najpoznatiji entiteti sa mešavinom ljudskih i životinjskih tkiva i organa, ukoliko se ne računa grčka mitologija, bila su ona zlostavljana bića koja je proizveo megalomanični naučnik iz romana Henrija Y. Velsa Ostrvo doktora Moroa iz 1876. godine. Naime, doktor, istovremeno i nadareni genetičar, koji je proteran iz svoje zemlje zbog okrutnih vivisekcija, pronalazi zabačeno ostrvo na kome izvodi eksperimente i tako stvara poluljude ili poluzveri, tj. superrasu po snazi i po inteligenciji. Tokom eksperimenata potkrada se greška i novostvoreni entitet-himera, otrže se kontroli, postaje nezavisan i sam planira svoje akcije....

Naravno, ideja o manipulaciji i transformaciji ljudskog tela i duha oduvek je bilo. Setimo se Žila Verna (Vremeplov) koji je, inače, godinama gajio netrpeljivost prema H.Y. Velsu, zatim Voltera i njegovog Kandida, a i Meri Šeli i Frankenštajna. Ne treba zaboraviti ni francuskog doktora, ruskog emigranta, Sergeja-Serža Voronofa, koji je 1920. godine u Parizu napravio pravo bogatstvo lečeći bogatu ali onemoćalu gospodu tako što je u njihove, godinama i dugotrajnim radom istrošene testise ubacivao „šnitove” testisa mladih šimpanza, obećavajući im novi život sa starim zadovoljstvima. Priča je zanimljiva i po tome što se u istoriji presađivanja polnih žlezda pominje i Zaječar ali i neki skandal koji je dvadesetih godina tim povodom izbio u ondašnjoj Kraljevini, budući da je operacija bila izvedena nelagalno, iako su i primalac i davalac testisa bili saglasni sa hirurškim planom.

U stvarnom životu, već postoje laboratorijski miševi sa kompletnim ljudskim imunskim sistemom, kao i ovce sa 40 odsto ljudskih organa, majmuni sa mozgom koji delimično čine i ljudski neuroni, a i miševi sa apsolutno funkcionalnim ljudskim fotoreceptorima u mrežnjači oka.

Mnogo već dobro isplaniranih poduhvata u biomedicinskim istraživanjima širom sveta, čeka na dozvole etičkih komiteta koji postoje na svim univerzitetima. Problem se, međutim, javlja zbog toga što tehnologija transplantacije ljudskih embrionalnih matičnih ćelija koje nastavljaju svoj razvoj u životinjskom organizmu, vrlo brzo napreduje tako da niko, pa ni naučni radnici ne mogu dati odgovor na pitanje – koliko će ove ljudske ćelije doprineti pojavi ljudskih atributa u životinjama? Odgovor je možda – mnogo. Ako se prihvati takav odgovor, onda se otvara mogućnost razvoja „humanizovanog” životinjskog mozga sa kognitivnim sposobnostima, tj. inteligencijom i samosvešću, što bi sve bilo zarobljeno u lobanji psa, majmuna ili neke druge eksperimentalne životinje. Za većinu ljudi stvaranje i minimalno humanizovanih životinja moralno je pogrešno iako je prilično teško reći zašto. Kad se ponekad sruši neki fundamentalni moralni tabu, poput incesta, kanibalizma, sadističkog mučenja i iživljavanja nad živim stvorovima, pa stvaranja himera, svaki čovek to oseća svojim stomakom i lako raspoznaje šta je suštinski loše, nemoralno i neprihvatljivo, bez obzira da li se može ili ne može definisati racionalna osnova takvog osećaja.

No, onog trenutka kad bude moguće lečiti danas neizlečive bolesti mozga, srca, jetre i drugih organa presađivanjem ljudskih tkiva koja su odnegovana u mišu, ovci, svinji ili psu, niko neće ni pomišljati na neetično humanizovanje laboratorijskih životinja što je danas glavna tema svih etičkih komiteta koji pokušavaju da nađu pravu meru u stvaranju himera, a da se pri tome ne zaustavi naučni razvoj i time kazne mnogi teški bolesnici koji znaju šta su etički principi ali koji bi voleli da požive još koju godinu, ma šta o tome mislili mrzovoljni tragači za dlakom u jajetu.

Kad smo već kod transplantacije, ruski hirurg Sergej Fjodorov Voronof, emigrant pred Oktobarskom revolucijom, posle kraće avanture u Zaječaru nastavio je put Priza u kome se 1920. godine obogatio lečeći tamošnju gospodu od muške nemoći. Naime, doktor Voronof je izumeo originalni način lečenja koji se sastojao u ubacivanju tračica majmunskog testisa u levi deo skrotuma onemoćale ali bogate gospode. To je bio usavršeni postupak koji je doktor započeo prvo u Zaječaru tako što je ugledom trgovcu koji je za pustom mladošću žalio koliko i Stankovićev Mitke, ubacio u skrotum testis nekog siromaha kome je dobro platio jednostranu kastraciju. Da kasnije nije došlo do velikog procesa pred ondašnjim sreskim sudom i do uplitanja Ministarstva zdravlja Kraljevine SHS ko zna dokle bi dogurao doktor Voronof, ovako, morao je glavom bez obzira za Pariz.

Momčilo B. Đorđević

(Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu)