Nauk uragana

Bila je to groteskna slika: ljudi su skakali od sreće, grlili se, ljubili, podvriskivali... U sedištu Američke svemirske agencije (NASA), 4. jula 2005. noću, proslavljalo se što je ljudskom rukom stvorena i sa letelice “Duboki upliv” lansirana svemirska sonda udarila, brzinom od 37 000 km na sat, u kometu “Tempel 1”, u njeno ledeno jezgro, stvorivši krater nepoznate veličine. Bila je to prva eksplozija koju je čovek ikada izazvao na nekom kosmičkom telu i, kako su zemaljski naučnici vešto uklopili, prvi vatromet u čast ovogodišnje proslave Dana nezavisnosti SAD.

“Pogodili smo kometu baš tamo gde smo želeli. Udar je bio snažniji nego što je većina nas očekivala...”, izjavio je Don Jeomans, jedan od naučnika.

Pomenuta kometa, inače, kruži oko Sunca i ne predstavlja opasnost po Zemlju, a njeno jezgro oformljeno je još u vreme nastanka Sunčevog sistema (pre 4,5 milijardi godina). Nekom sličnom je, pretpostavlja se, prenesen život u ovaj deo univerzuma, jer se veruje da veći deo vode na Zemlji potiče upravo sa kometa koje su udarile u našu planetu.

Pre dva meseca je, tako, pretenciozno živo biće zvano čovek, koje jeste razvilo mehaniku i tehnologiju, ali time nije ni korak postalo bliže odgonetanju tajni prirode, proslavilo što je možda, u neznanju podvučenom ambicijama, uništilo negde nošenu klicu života.

Majka priroda se ovih dana ružno namrštila i pljusnula ljudski rod uraganom Katrina, posle svih cunamija i sličnih katastrofa. Teorije zavere, omiljene u lakom tumačenju međuljudskim odnosa, ovde ne pomažu – kad je priroda u pitanju radi se o tananim odnosima zavisnosti, harmoniji u kruženju energije koju je riskantno poremetiti... Gde prestaju činjenice, a počinju domišljanja i laži, u ovom je slučaju nemoguće dokučiti.

Sa nadobudnošću kojom se slavi eksplozija izazvana na nepoznatim, bezazlenim svemirskim telima, i sa istom lakoćom najveća svetska sila (“od Rimskog carstva”, kako je označavaju tamošnji teoretičari) udara i po kugli zemaljskoj. Efekte, kao i u slučaju komete “Tempel 1”, ne može da predvidi, ali u zanosu kreće na, recimo, Irak.

“Grad je pod kontrolom”, izjavio je ovih dana američki ministar Čertof. Ne radi se ni o kakvom pobunjeničkom mestu u Iraku, već o NJu Orleansu, koji je od dodira uragana potpuno izbačen iz civilizacijskog koloseka. Pokazalo se da je “teror sila prirode” razorniji od terora bilo kojih fanatika. Zato i D`ord` Buš deluje zbunjeno. Nije lako biti predsednik svetske supersile, a izgubiti, za nekoliko sati, grad poznat u celom svetu. To je, u najmanju ruku, ponižavajuće. Tim pre što nema vojnog neprijatelja kojeg je dovoljno poraziti da bi se namirili dugovi.

“Obećavam da će, kad završimo ovde, NJu Orleans biti još lepši nego što je bio pre katastrofe”, izjavio je Buš u poznatom maniru ovdašnjih gubitnika. A dežurni tumači su se odmah dosetili zašto je zemlja uzor demokratije i civilizacije svedena proteklih dana na snimke ravne onima iz Trećeg sveta – leševi koji plutaju ulicama, uplakana deca, očajne majke... To je, kažu, zato što se radi o “Trećem svetu Amerike”: gradu sa 70 odsto crnačkog stanovništva, gde je svaki peti siromašan (i bez automobila – što je u ovoj zemlji blisko povezano). Za tu Ameriku neupućeni svet van SAD nije do uragana znao, a izgleda ni sam Vašington. Inače bi se, valjda, pre pozabavio njenim izvlačenjem iz bede nego prevođenjem islamskog sveta u liberalni kapitalizam, po sopstvenoj meri i liku.

Buš sada plaća i cenu ovakvih ambicija Amerike, pa je račun koji mu kritičari ovih dana upućuju svakako nesrazmeran ograničenim ljudskim mogućnostima da se odbrani od snage prirode, već je direktno u srazmeri sa pretenzijama da se preuredi svet i sa vešto stvorenim prividom da ova zemlja i njeni građani to mogu. Pod masažom Holivuda malo ko je više svestan da se junaci tipa Brus Vilis ili Silvester Stalone nalaze samo u filmovima.

Bez obzira na globalne ambicije, uzdrmana supersila, pokazuje se, ima sasvim dovoljno posla i u sopstvenoj kući: od toga da se pozabavi sudbinom 45 miliona građana bez zdravstvene zaštite, do toga da na vreme vidi kako da predupredi tragedije slične ovoj poslednjoj, uraganskoj, kojom je opustošena površina veća od Velike Britanije. Jer, naučnici već dugo predviđaju da slična sudbina, zbog trusnog područja, čeka i Majami i veći deo Kalifornije, gde se, na uskom pojasu između planinskog lanca i okeana, naguralo 34 miliona ljudi, osmina stanovništva SAD.

Ovo je jedini pravi nauk posle uragana Katrina, sve ostalo bilo bi seirenje, moralno nedostojno i ljudski nedopustivo, nad tuđom nesrećom. Stanovnici pogođenih delova Amerike, jednostavno, pate i to zaslužuje saosećanje, ako već nismo u stanju da im pomognemo.

A sve to zajedno pokazuje samo jedno: koliko je ljudski rod još slabašan i ranjiv.