Zastave kao mala privreda

Mister Bin kreće na Kosovo u Štrpce. Autobus je u pet, ja stižem u pet i dva minuta. Nepopravljivo tačan, k'o da je Japanac, već je otišao. Kažu mi, ima za Mitrovicu u šest, pa onda dalje. U pola šest sam sa kartom u ruci ispred perona jedan. Trujem se dnevnom štampom. U šest i pet još nema autobusa. Gde je, pitam. Otišao. Karta se pomerila u štampaču. Autobus je otišao sa perona deset.

Kupujem, uporan, sada za poslednji, ponoćni autobus. Na stanici sam još u 21 sat. Ustao sam u četiri i odjednom mi je tako meko, tako toplo na klupi štajgerskoj, na peronu.

Sanjam more. Budi me glas policajca. Peron je prazan. Samo ja i autobus koji je stigao već do rampe. Ispadaju olovke, sendviči iz torbe. Trčim za autobusom i vrištim: žtani tobus, žtani tobus. Uspevam da krenem.

2. Putem na kojem su pre neki dan ubijena dvojica srpskih mladića, Aleksandar Stanković i Ivan Dejanović, dolazim u sumrak u Štrpce.

U Štrcu nema hotela. Moram na Brezovicu.

Tek na Brezovici, posle dvaesčetiri sata pokušaja da stignem ovamo, kapiram da sam u sandalama i košulji kratkih rukava došao do hotela “Narcis” koji je na devetsto dvadeset metara nadmorske visine. Nazdravlje, mister Bin! Kažu da se ovde može bez jakne samo dva dana godišnje. U Štrpcu ima samo jedan taksista. Umetnost je bila pronaći ga.

U praznom kafiću “Roki”, preko puta ukrajinsko-poljske baze u hotelu “Breza”, tri plavuše potpuno jednake, sa istim frizurama i haljinama, na podijumu igraju uz nove Cecine hitove.

I sve se zovu Lili. Ukrajinke.

3. Sa prozora se vidi Šara. Svojim položajem, visinom i prostranstvom Šara ima dominantan položaj na Balkanu. Prostrano bilo Šare (2000- 2200 m nadmorske visine) na dužini od 85 kilometara proteže se od Kačaničke klisure do Radike i Koraba na jugu. Iznad bila je planinski greben sa brojnim vrhovima iznad 2500 metara. Ispod samog grebena nalazi se dvadeset pet ledničkih jezera.

U sklopu planinskog masiva je Sirinićka župa, oivičena grebenom Šare, Ošljak, Koya, Balkan, Žar i Jezerska planina.

Sirinićka župa zauzima 250 kilometara, poklapa se sa opštinom Štrpce.

Pod ovim imenom Župa se pominje prvi put u “povelji Hilandarskom pirgu iz 1331. godine”, kojom je car Dušan proglašava posedom Hilandara.

4. Došao sam da pišem o fabrici u Štrpcu koja proizvodi srpske zastave za dijasporu.

Uzaludno sa Saletom Ilićem, vlasnikom radio- stanice, alpinistom i instruktorom skijanja i paraglajdinga, tražim Mila Staletovića, direktora “Mediteksa”. Otišao u šumu da sprema drva. Ovde su zime dugačke i hladne.

Tek naveče se nalazimo u gradu.

Mile nam priča:

– Ova fabrika je dobro radila sve do kraja rata. Radili smo kape i maske za jednokratnu upotrebu. I bilo je dosta posla. Od rata pa naovamo ne radi. Uglavnom je devedeset posto ženska radna snaga. Izgubili smo tržište. Šiptari, naravno, neće da kupuju od nas. Beograd je prestao da kupuje zbog carina. Carine na materijal, carine na gotovu robu... i nismo više nikom konkurentni.

Kada bi bilo moguće da se oslobodimo carina verovatno da bi sve profunkcionisalo. Sada radnice primaju po pet hiljada sa tržišta rada. I to je sve. I ja primam tih pet hilja. Teško mi je da svoje radnice pogledam u oči. Ima li nade, pitaju me.

Ima nade, naravno da ima nade dok je nas živih, dok nas nije Srbija zaboravila.

Velika je Srbija. Neće nas ostaviti.

Firma “Mediteks” je sastavni deo Javnog preduzeća “Šar-planina – Štrpce”. Osnovana je ž93. godine i bavi se proizvodnjom medicinskog materijala.

Došao je naš biznismen iz Francuske, poreklom iz Kraljeva, Zoran Milenković koji je bio predsednički kandidat. Predložio je da šijemo zastave za dijasporu. Nijedna srpska kuća u rasejanju bez zastave iz Štrpca! Tako da smo skoro od marta meseca do sada krenuli u tu akciju. Proradile su mašine koje pet godina nisu radile. Sve je dogovoreno sa Ministarstvom za dijasporu gde je taj projekat prošao. Tako da bi svaka kuća u dijaspori imala po jednu našu zastavu. U to su uključeni i naši sportisti. Aleksandar Šapić. Mi se nadamo da će ovaj projekat da oživi. Za početak smo napravili pedesetak zastava, da bar u ovoj prvoj fazi uradimo pet do šest hiljada zastava.

Oko četrdeset žena radi u proizvodnji.

Firma je posle rata stala. Mi imamo repromaterijala, imamo gotovu proizvodnju, samo nemamo plasman. Ranije smo sarađivali sa Prištinom, Prizrenom, sa svim kliničkim centrima na teritoriji Kosova. A oko dvadeset posto bi išlo za Srbiju.

Zbog svega što se izdešavalo sada mi nemamo plasman, nemamo tržište. Kapaciteti postoje, mašine postoje, radna snaga postoji, ali Šiptari nisu zainteresovani da kupe. Srbija nije zainteresovana zato što je izašao Zakon o javnoj nabavci. Mi smo nekonkurentni zbog carina. Naš proizvod odmah poskupljuje četrdeset posto. Vlada Srbije nije dozvolila dekretom, kojim je trebalo da dozvoli, da nas oslobodi tih carina. Mi smo na početku bili registrovani kod Unmika, posle je Unmik zabranio registraciju za sva društvena i javna preduzeća. Samo je dao nalog da se registruju privatna preduzeća. Tu opština nije imala moći i ingerencije da učini nešto više. Mi smo stali sa proizvodnjom. Radnici su poslati kući. Sad žive od onih pet hiljada što tržište rada daje po nalogu vlade. Svaki radnik u preduzeću ne živi od plate već od onoga što dobija od tržišta rada.

Mile nema vremena. Umoran je. Ceo dan je spremao i izvlačio sa planine drva za zimu.

5. “Svi znaju za naše probleme ali niko ne pomaže. Ostavili su nas bogu. Problem je hiljadu ljudi bez posla. A deklarišemo se za povratak na Kosovo. Petsto ljudi u cementari sada prima od države 4 000 dinara”, priča Nikola Krstić.

“Naš je problem i vikend naselje. Ugledni Srbi su dobili skoro yabe placeve i sad prodaju vikendice Šiptarima. Tih devet kilometara vikend naselja odvojiće Štrpce od Brezovice. To svi znaju i ćute. Šiptari su počeli da grade vikendice, naravno bez dozvole, i na ski stazama.” Eto tako ti je to, informišu me u kafani “Kod Mare”, gde se i inače sve zna.

Uz alkoholna isparenja, pomešana sa duvanskim dimom, lakše se podnosi okupacija, dvostruka, trostuka. U Štrpcu su i takozvane unutrašnje izbeglice.

Ima ih koji su domove ostavili u Kninskoj Krajini i ovamo stigli.

Što se više pije, manje ih razumem.

Taj jezik zovu boškački.

Za žensku rabotu imaju izraze – britva, plivka, dzondara, blizna, blaga buba... Ckivala su oči a guravke noge.

“Gledaj što je dobra britva”, kažu za devojku u prolazu dok ja gledam o kakvoj britvi pričaju.

Hoću da je slikam ali punjač za baterije mi ne radi. Hoću da ga bacim. “Ne bacaj”, kažu mi. “Od rata naovamo nije bilo ni jednog dana da nije bilo restrikcije struje u Štrpcu.”

“Prva tri meseca nikakav konvoj nije stigao u Štrpce. Nije bilo piva. U čitavom gradu. Kad je najavljen dolazak prvog šlepera sa pivom, lokalne pivopije su mu priredile svečani doček u gotovuši. Polegali su na put i nisu mu dali da prođe dok ne dobiju pivo”, priča mi Nikola Krstić, novinar televizije HERC, pesnik i maštar zaljubljen u Štrpce.

On mi kalauzi kroz noćni život u Štrpcu. Devojčice otkrivenih pupaka, tehno muzika do daske, gotovo da zaboraviš da si na ostrvu arhipelaga Kosova. Da se odavde nema kud.

6. Ono čega se najviše boje u Štrpcu je privatizacija “Ineks hotela”.

Na prodaju su. Za sada je to još u početnoj fazi.

Jovica Babuković, direktor hotela “Narcis” mi kaže: “Kako stvari sada stoje, privatizacija će se odvijati preko KIT-a, Kosovske poverilačke agencije. Oni ne kupuju žIneks hotelež već celu Sirinićku župu, celu opštinu Štrpce.”

7. Sa zastavom iz Štrpca ispod košulje vraćam se nazad. Da bar nisam video Brezovicu koja, bojim se, uskoro neće biti naša.