Lepota iskušenja

Poput Dvoježa (1995), Zločina i kazne (1996) ili Benzina (2000), i najnoviji roman Dragana Stojanovića posvećen je intrigantnoj temi traganja za lepotom u sumračnom području savremenosti. I kao i tri prethodna romaneskna ogleda o (ne)sreći postojanja, i ovaj se zasniva na fikcionalnom sučeljavanju erosa i etosa, brige za dušu i staranja o sebi, unutrašnjeg života i spoljašnjem svetu okrenutog življenja. Reč je, dakle, o pripovedanju s nesumnjivim misaonim ili filozofskim sklonostima, odnosno ambicijama, i ako ni zbog čega drugog, ono zaslužuje pažnju već i zbog tog u nas ne tako čestog opredeljenja, gurnutog u drugi plan nezapamćenom navalom pomodno aktuelističkih trendova onoga što se u poslednjih desetak sumornih godina iskazalo kao svojevrsna primenjena književnost.

Tokom iste te dekade Stojanovićeva eskapistička” opsesija lepotom i srećom, i te kako prisutna i u njegovim esejističkim knjigama poput ogleda O idili i sreći (1991) ili pak studije Lepa bića Ive Andrića (2003), uobličavala se od iščašeno-ironijske vizije Dvoježa do rekuperativnog patosa Okeana. Za razliku od ranijih pokušaja, čiji su junaci uglavnom bili socijalni marginalci i autsajderi u situacijama koje se na ovaj ili onaj način mogu razumeti kao krajnje i iskušavajuće, ovoga puta glavni akter je relativno dobro situirani hirurg Nikola Ban koji, već dugo mučen tremorom ruku, u svom zrelom dobu sumira životne iluzije i poraze, tražeći način da povrati harmonični rajski trenutak od pre četvrt veka. Kao u kakvoj andrićevskoj reminescenciji i kao i inače u romanima Dragana Stojanovića, i na ulaznoj i na izlaznoj kapiji tog presudnog doživljaja stoji žena, odnosno žene. Između mladalačke i pozne ljubavi, Varvare i doktorke Matić, odnosno između zanosa i sumnje ili ideala i stvarnosti introspektivni psihološki autsajder Okeana proživeo je inertno gotovo ceo život manje-više prosečnog građanina, ljubavnika i nedovršenog intelektualca koji osim Hamleta ima malo šta drugo u svom duhovnom prtljagu.

Odlučujuće obeležje ove knjige tiče se upravo odnosa između intelektualno-spoznajnog dometa junaka i onoga što samo pripovedanje nagoveštava kao misaoni horizont razumevanja. Iako načelno ne bi moralo da bude tako, pri tome, karakteristično, izostaje gotovo celo ono smisaono difuzno područje ironijskoga i začudnoga koje je, u Dvoježu, recimo, tvorilo najsnažniji čitalački izazov i pikantnost. Dok je junak prvog Stojanovićevog romana, iako umetnik-slikar, imao svoje unutrašnje i spoljne bodlje” kojima se branio od najluđih stvari” sred sveta normalnosti i od kojih je dolazila osobena iskošenost sveukupne romaneskne vizije, u pokušaju da povrati vreme kada je bio potpuno uveren da vlada sobom kao okeanom” sredovečni junak ove najnovije knjige programski” je otvoren za osećanje svetske širine” koje se iskazuje kao amblemska, okeanski bezmerna velika jasnost i nerazmrsivost istine”. I mada je onome koga se to tiče ostavljen i prostor distance prema nedvosmislenom prihvatanju ove ponešto romantizovane vizije bezmerne istine, posebno nagovešten, po svoj prilici, završnim bezrazložnim” suspendovanjem sumnje u korist oslobađanja od bolesti i ultimativnog prizivanja spokojstva, Okean se, ipak, čita kao u osnovi neproblematična ispovest čežnjivo-verujućeg, bezopasnog uma u traganju za izgubljenom harmonijom.

Ovo je, moglo bi se reći, posledica suštinske bezkonfliktnosti između delatno-akterske i refleksivno-autorske pozicije, koje se razlikuju tek u stepenu, ali ne i u kakvoći prikazane samosvesti. Introspektivnom junaku dato je, drugim rečima, da dozreva do one spoznaje nužne ružnoće života” i njegove epifanijsko-rajske lepote koja na ovaj ili onaj način postoji već dogotovljena na opštetradicijskom, ali i konkretno autorski overenom horizontu razumevanja i koja se kao takva i opetuje u autonarativnoj struji romana. Podrazumevana polemička nota najvećim delom je, s druge strane, iscrpljena u opredeljenju za pisanje protiv aktuelno-pragmatične ili spekulativno-relativističke beletrističke i misaone struje vremena koje nije praćeno sasvim distingviranom pripovednom vizijom što prevladava usvojene topose i tzv. stajaća mesta. Okean je, dakle, knjiga zavodljivo lepe ali, čini se, i odveć raspoznatljivo ostvarene zamisli o isceljujućoj i sveobasjavaćoj snazi lepote u svetu, knjiga koja vlastitu samozavodljivu zamisao i ulog, uprkos svemu, ipak nije stavila na istinsko spisateljsko iskušenje i probu.