Opet zlatna groznica

U krštenici mu piše Želimir, uglavnom se odaziva na Željko, a za najbliže prijatelje je Žoc. Na dan pobede, 9. marta ove godine, proslavio je 45. rođendan. Pre toga, u februaru, bilo mu je najteže u životu jer je ostao bez oca. Majka mu živi u Čačku, gde je inače rođen, jedinac je, ali kako kaže, “nadam se da nisam razmažen”. Ima suprugu Vesnu i dvoje dece. Kćer Anja u 21. godini završava u Italiji studije dizajna, sin Đorđe ima šest i po godina i postavlja nemoguća pitanja posle svakog treninga Panatenaikosa na koji ode sa ocem.

Kao trener, veoma je raspoložen da govori o svom poslu, “ali nikada nisam dozvoljavao novinarima da ulaze u moju privatnost. Niti ću dozvoliti”.

Poslednjih šest sezona Željko Obradović je kao trener ovog atinskog košarkaškog kluba postao ikona Grčke, tako da ga je ovog leta novinar atinskog sportskog dnevnika Sport tajm pitao: “Imate harizmu, znanje, karakter, popularnost. Možda se jednog dana kandidujete za gradonačelnika Atine...”

“Dobra šala, politika me ne interesuje”, uzvratio je najtrofejniji evropski košarkaški trener. Pre toga je potpisao novi ugovor na još tri sezone rada u glavnom gradu Grčke. Kada mu navodimo primere njegove enormne popularnosti u Grčkoj, da u Atini čim sedne u restoran prilaze obožavaoci koji traže autogram, on kaže da je to preuveličavanje i sastavni deo posla:

“Ponekad mi to prija, ali može i da bude naporno. Polazim od toga da mi ljudi prilaze sa najvećim poštovanjem, i onda sve prihvatam kao normalnu stvar. Međutim, ako se ima u vidu rivalstvo sa Olimpijakosom, jer oni su međusobno državni neprijatelji broj jedan, onda mi je posebno drago kada mi priđe navijač Olimpijakosa i kaže reči pohvale uz molbu za autogram. A njihovo rivalstvo je, recimo u odnosu na naše između Partizana i Zvezde, neuporedivo žešće.”

Razgovaramo u utorak po podne u hotelu “Park” u Novom Sadu. I na pitanje kako se oseća tri dana uoči početka Evropskog prvenstva u košarci koje se posle tri decenije održava u Srbiji i Crnoj Gori, odgovara:

“Mi treneri smo čudni ljudi. Uvek nam nedostaje još jedan trening, i uvek treba još nešto da se odradi. Tako i danas razmišljam šta sam još mogao da uradim da bi ekipa bila najspremnija za uspeh. Sada mi je najvažnije da tim bude maksimalno spreman za prvu utakmicu protiv Španije. Nadam se da ćemo za ova tri dana koliko je preostalo, a imaćemo još tri treninga, uspeti da objasnimo igračima na koji način treba odigrati tu prvu utakmicu, a naravno i sve ostale.”

Za nacionalnu reprezentaciju ste zaigrali u 28. godini života, a trener ste postali u 32. godini. Znam za jedan zanimljiv detalj o tome kako su vaši dojučerašnji saigrači počeli da kriju cigarete kada ste ih u svojstvu trenera zatekli da puše?

“Trener sam postao najpre u Partizanu 1992. a odmah i pomoćni trener Dude Ivkovića u reprezentaciji. A 1996. sam kao trener samostalno vodio reprezentaciju koja se pripremala za Olimpijadu u Atlanti. Bili smo na pripremama na Kopaoniku, i posle podne bi igrači sedeli, odmarali i pili kafu. Ta priča na koju me vi podsećate odnosi se na Paspalja, on je sada ovde sa mnom tim menayer, koji je veliki igrač poznat po tome što je celog sebe davao reprezentaciji, i ima veliki autoritet u javnosti i kod igrača. On i ja smo bili cimeri 1990. kada smo na Svetskom prvenstvu u Argentini osvojili zlatnu medalju. Sada, posle šest godina, ja sam prvi trener, on je igrač. I sedi Paspalj sa drugim košarkašima, piju kafu, puše, i kad su me ugledali, sakriju cigarete. Meni je to bilo veoma simpatično jer je govorilo da imaju poštovanje prema meni. Iako bi bilo daleko primerenije da to rade pred nekim ko je za sve nas bio neprikosnoveni autoritet kao što je Duda Ivković. Naravno da mi ne pada na pamet da im zabranjujem da puše, ali ako mogu da utičem na to da smanje cigarete, bilo bi dobro. Zbog zdravlja, naravno.”

Vi ne pušite?

“Ne, ali pošto sam stalno u društvu pušača, dogodi mi se ponekad, kad sedimo uveče, da zapalim i ja cigaru. To mi je ostala navika iz Španije kada sam ponekad uzimao topmus, ali samo pućkam.”

Da li vam je u odluci da prihvatite posao prevagnulo nešto drugo, osim novca?

“Novac jeste bitan, ali kod mene nije presudan. Kada sam postao trener, nisam ni sanjao da ću biti na mestu na kome sam danas, da ću postići rezultate koje sam postigao i da ću raditi za novac koji mi je nuđen. Ni u najlepšim snovima to nisam očekivao. Međutim, nikada nisam bio materijalista. Birao sam sredine u kojima ću moći najbolje da radim i da na sportskom polju uradim ono do čega mi je stalo. Recimo, posle prve godine kada sam bio trener Partizana, kada smo uzeli Kup i prvenstvo kod nas, kada smo bili prvaci Evrope, imao sam fantastične ponude iz inostranstva za neuporedivo veći novac od onog koji sam imao u Partizanu. Ostao sam, ali zbog krize koja je bila u društvu, bez ijednog dinara u Partizanu. Ništa. Živeo sam i radio bez ugovora. Mogao sam da odem za velike pare, ali sam procenio da je za mene neuporedivo bolje da bez dinara ostanem u Partizanu sa ljudima koji su mi verovali, u fenomenalnom okruženju, i da radim sa čovekom koji je bio toliko bitan za moju karijeru, a to je pokojni trener Aleksandar Nikolić. Želeo sam kod njega i dalje da učim zanat i da radim u sredini koja me voli i koja će da me poštuje u svakom pogledu. Kad je to prošlo, izabrao sam Huventud, iako sam imao i bolje ponude, ali sam znao da je to stabilan klub, i nisam pogrešio. I svaki naredni izbor je bio takav: zanimala me je struktura kluba, ljudi sa kojima ću da radim, a novac je bio na poslednjem mestu.

Sada sam, posle šest godina rada u Panatenaikosu, imao neuporedivo bolje finansijske ponude, ali sam obnovio ugovor sa klubom u kome se sjajno osećam, gde imam odličan odnos sa gazdama kluba, braćom Janakopulos, Tanasisom i Pavlosom, koji me smatraju delom porodice.

Da li ste nekada, pre utakmice, ili posle meča, uzimali neko sredstvo za smirenje, za spavanje?

“Ne, nikada. Ja sam veliki protivnik lekova i imam problem sa lekarima koji za najobičniju prehladu žele da mi daju neki antibiotik. Za mene je jedino smirenje kada sedim sa prijateljima. Dešavalo mi se da pred sva velika finala sedim sa prijateljima do ujutru, čak i da popijemo neko piće, i bio sam miran i vodio utakmicu na pravi način. Lekove uzimam samo kao krajnju nuždu.”

Da li vam je ikada u svetu bilo neprijatno, zbog politike koja je vođena u ovoj zemlji u poslednjoj deceniji prošlog veka, što ste Željko Obradović, Srbin?

“Najveći prijatelji našeg naroda su Grci, a imao sam sreću da sam u svakoj sredini gde sam radio imao dobre prijatelje. Samo jednom sam, u vreme sankcija, išao za Beograd, preko Budimpešte i čovek mi je uzeo pasoš i sa gađenjem ga držao u ruci. Ćutao sam, nisam hteo da reagujem, mada sam imao kod sebe i diplomatski pasoš koji nikada nisam koristio. Možda bi s njim bilo drugačije, ali jednostavno mi se nije dalo. Posle su mi taj diplomatski pasoš ukrali, i Paspalj me stalno tera da izvadim novi, ali jednostavno nemam vremena i nije mi bitno.”

Imate samo pasoš Srbije i Crne Gore?

“Da.”

Uoči Evropskog prvenstva postoji samo jedno pitanje: hoćemo li biti prvaci?

“Hiljadu i peti, ili ko zna koji put ću vam ponoviti: imamo veliku želju da budemo prvaci

Evrope, onaj ko nema veliku ambiciju nikada ništa ne postigne, ne samo u sportu već i u životu. Poštujemo sve protivnike, ima mnogo jakih među njima, bar njih deset pretenduje na medalju. Ali, svako svakog može da pobedi. Naše ambicije i želje su iste, a mogućnosti, videćemo.”

Da li vas opterećuje prošlogodišnji neuspeh na Olimpijadi u Atini?

“Ne. Da sam u karijeri čuvao nešto što sam stekao, bilo bi najjednostavnije da ne prihvatim da radim dalje. Sve što je moglo da se osvoji, kao trener sam osvojio, osim olimpijskog zlata. Izazov je ono što me motiviše. Ako se nisam okretao unazad kada smo pobeđivali, ne okrećem se unazad ni na gubitke.”

Do čijeg mišljenja vam je u ovom trenutku, i inače, veoma stalo?

“Naravno da takvi postoje. To su Duda Ivković, Dragan Kićanović, moj drug iz Čačka Vlada Androić, ljudi iz stručnog štaba koji rade sa mnom.”

Skica za istoriju košarke Stara igra, a moderna Danguba iliti dokoličar, svejedno, Amerikanac dr Yejms Najsmit da bi igrači ragbija (američka verzija fudbala) i bejzbola mogli preko zime da održavaju kondiciju smišljao je novu igru – zabavu. Više puta je crtao, pisao, pa brisao po papiru – da bi ga savijao i onako zgužvanog bacao u korpu za otpatke. Eureka! Može lopta da se ubacuje i u korpu. Tako je nastala košarka, a slučajni izumitelj dr Najsmit s pravom je nazvan ocem košarke. Dogodilo se to 1891. godine kada je košarka ušla u svet sporta. Prvi rezultat, na jedvite jade, bio je 1:0... Pola veka kasnije i nešto malo više, tačno 12. decembra 1948, osnovan je Košarkaški savez Jugoslavije u Beogradu. Sedište nikada nije menjano, ime samo jednom – u aprilu 2003. kada je preimenovan u Košarkaški savez Srbije i Crne Gore (KSSCG). Temelje moderne sportske organizacije postavili su Danilo Knežević, predsednik sa petnaestogodišnjim mandatom, veoma vredni i ambiciozni potpredsednik Nebojša Popović, dugogodišnji generalni sekretar Borislav-Bora Stanković, kasnije prvi čovek Svetske košarkaške asocijacije (FIBA), za takmičenje i njene komisije bio je zadužen ugledni profesor Tehnološkog fakulteta dr Radomir Šaper i trenerski fanatik profesor dr Aleksandar-Aca Nikolić, koji je anonimnu reprezentaciju sa pretposlednjeg mesta 1947. na šampionatu Evrope u Pragu uveo 1961. u prvo finale na prvenstvu u Beogradu, u tada čuvenoj četrnaestoj hali na novom sajmištu. Prvi košarkaški šampionat Evrope održan je 1935. u Ženevi, na kome je učestvovalo samo deset reprezentacija. Na ovom, kao i na narednim 1937. u Rigi, i 1939. u Kaunasu, nije bilo igrača iz Kraljevine Jugoslavije. Može biti i zato što su ljudi sa ovih prostora bili genetski niski i predodređeni za poljoprivredu, a ne za tamo neko ubacivanje kakve lopte u korpu za otpatke. Ovde se nisu uklapali ni Đorđe Petrović Karađorđe kao ni Petar Petrović NJegoš, za koje se tvrdi da su bili izrazito visoki ljudi, jer su se uglavnom bavili ratovima i politikom. Dva šampionata su igrana zaredom 1946, ponovo u Ženevi, a 1947. u Pragu kada je nastupila vladavina košarkaša iz SSSR-a, nazvanih ratnički “zbornaja komanda”. Titovi omladinci, još uvek bez zvaničnog saveza, osvojili su baksuzno trinaesto mesto. U timu “adolescentnih košarkaša” izdvajali su se Ladislav Dešmar, Nebojša Popović, Aleksandar Gec, Srđan Kalember, Aleksandar Milojković, Zorko Cvetković... Prvi i jedini put šampionat Evrope igran je u Egiptu 1949. u Kairu kada je domaćin ni kriv ni dužan postao prvak. Zbog “hladnog rata” zemlje istočnog bloka otkazale su učešće, pre svih raniji šampioni Letonija, Litvanija, ČSSR i SSSR; naši zbog već nadaleko čuvene Rezolucije Informbiroa, ali i na šampionatu 1951. u Parizu kada su prvenstvo osvojile visoke “karakonyule” iz Sovjetskog Saveza, bez poraza. Nagoveštaj da će tadašnja košarkaška selekcija Jugoslavije u budućnosti predstavljati ne samo evropsku već i svetsku velesilu dogodio se na šampionatu Evrope 1953. u Moskvi, na fudbalskom stadionu “Dinamo”. Nekako u to vreme Staljin je otišao u “večna lovišta”, a Broz i Nikita Hruščov su pružili ruku ruci! Osvojeno je izvanredno šesto mesto, sa šest pobeda i pet poraza. Okosnicu tima koji je predvodio selektor Nebojša Popović činili su Aleksandar Gec, Đorđe Andrijašević, Srđan Kalember, Vilmoš Loci, Mirko Marjanović, Bora Stanković, Borislav Ćurčić – ujedno i najbolji naš košgeter. Kao i u Egiptu, domaćin – ovoga puta Mađarska – 1955. u Budimpešti osvojio je zlatnu medalju. Naši samo osmo mesto, uglavnom u sastavu sa prethodnog prvenstva. U Sofiji 1957. bili smo ponovo šesti, a 1959. u Istanbulu deveti. Oba šampionata obeležili su reprezentativci iz Sovjetskog Saveza, bez poraza. Konačno prvu medalju i finalnu utakmicu dočekali smo 1961. na šampionatu koje smo organizovali u Beogradu. Trio Radivoj Korać, Ivo Daneu i Nemanja Đurić dovodili su do delirijuma navijače jugoslovenskog tima na beogradskom Sajmu. Tih majskih dana u celoj Jugoslaviji košarka je bila jedina tema razgovora. Poraženi smo od Sovjetskog Saveza sa 53:60. Sovjeti su pobedili, opšte je mišljenje zahvaljujući “karakonyuli” u njihovom timu Janisu Kruminšu, teškom 146 kilograma i visokom 217 santimetara. Najbolji strelac prvenstva, ipak, bio je Radivoj Korać sa 216 poena! Na baksuznom 13. po redu šampionatu Evrope “utešili smo se bronzanom medaljom pošto su u finalu Sovjeti porazili domaćina turnira, tim Poljske. Radivoj Korać je ponovo bio “kralj strelaca” sa 239 poena. Još jednom osvojili smo srebrnu medalju na šampionatu 1965. u Moskvi – Tbilisi posle poraza od Sovjetskog Saveza (58:49). Pojavila su se nova košarkaška imena: Gordić, Rajković, Kovačić, Bojović, Ražnatović, Petričević, Đerđa, Ajzelt, Skansi i naravno neizbežni Korać, Daneu i Đurić. Već 1967. na šampionatu Helsinki – Tampere doživeli smo debakl osvajanjem devetog mesta. U “špilhoznicama” nastupali su prvi put na velikoj košarkaškoj sceni Krešimir Ćosić, Qubodrag Simonović, Damir Šolman, Dragan Kapičić... Prvi put u istoriji evropskih šampionata 1969. u Napulju i Kazerti pobedili smo selekciju Sovjetskog Saveza (73:61), ali u finalnom meču usledio je poraz i konačno drugo mesto. Srebrnu medalju osvojili smo i u SR Nemačkoj 1971. kada nas je ponovo isprašio Sovjetski Savez u finalu sa 81:72. Novi igrači, uz one sa prethodnog šampionata, bili su: Marojević, Cvetković, Plećaš, Čermak i Jelovac. Barselona se 1973. pozlatila tadašnjoj reprezentaciji Jugoslavije. Zlatnu medalju i pobedu protiv “napaljenih” Španaca u finalu (78:67) izvojevali su: Tvrdić, Kićanović, Jelovac, Knežević, Jerkov, Ivković, Slavnić, Ćosić, Šolman, Plećaš, Dalipagić i Marović. Onda je usledila dominacija Jugoslavije na šampionatima Evrope, zlatne medalje osvojene su zaredom 1975. u Jugoslaviji, kao i 1977. u Belgiji. Pored već pomenutih na prethodnim šampionatima, na ovima su igrali još Krstulović, Papič, Radovanović, Varajić, Delibašić i Đogić. Neka vrsta tajm-auta usledila je 1979. na šampionatu u Italiji. Osvojena je “samo” bronzana medalja. Srebrna 1981. u Čehoslovačkoj, ponovo porazom u finalnom meču od Sovjeta (84:67). Nove junoše u timu bili su Boban Petrović, Andro Knego, Branko Skroče i Predrag Benaček. Odlazak velikih asova sa scene 1983. i šampionata u Francuskoj svrstao nas je tek na sedmu poziciju u košarkaškoj Evropi. Isto nam se dogodilo 1985. u SR Nemačkoj. Popravni ispit je bio 1987. u Atini i osvajanje trećeg mesta. Budućnost je bila pred igračima kakvi su kasnije postali: Aleksandar Đorđević, Dražen Petrović, Žarko Paspalj, Vlade Divac, Toni Kukoč, Dino Rađa, Goran Grabović... Na šampionatu 1989. održanom u Zagrebu bili su pregaženi i aktuelni šampioni “starog kontinenta” Grci sa 98:77. Poslednji put selekcija SFRJ nastupala je na šampionatu Evrope 1991. u Rimu. I pored silnih otkaza “domoljuba” iz Hrvatske, neki su i igrali kao Rađa i Kukoč, ova selekcija je do nogu potukla u finalu selekciju Italije sa 88:73. Povratak na Olimp dogodio se upravo u Atini 1995, pošto je prethodno prvenstvo 1993. u Nemačkoj propušteno zbog već poznatih sankcija. Šestu titulu evropskog prvaka za SR Jugoslaviju osvojili su Sretenović, Danilović, Obradović, Bodiroga, Paspalj, Berić, Đorđević, Rebrača, Divac, Savić, Tomašević i Koturović. Sa tri uzastopne titule oprostio se od daljeg selektovanja Dušan-Duda Ivković. U finalnom meču naša selekcija je pobedila Litvaniju sa 96:90. Titula je odbranjena i 1997. u Barseloni pobedom u finalu protiv Italije 61:49. Da li samo zbog smene generacija, tek 1999. stigli smo do bronzane medalje u Parizu. Šampionat u Istanbulu 2001. doneo nam je osmu po redu zlatnu medalju sa nekim novim klincima koje je predvodio Predrag Stojaković, zvezda NBA lige, ali i Jarić, Bodiroga, Petrović, Obradović, Rakočević, Šćepanović, Drobnjak, Tarlać, Milojević, Tomašević i Gurović. Dve godine kasnije u Švedskoj osvojili smo šesto mesto kao reprezentacija Srbije i Crne Gore. Najvažnije od svega su pomenutih osam zlatnih medalja. Radivoj Korać je tri puta bio najbolji strelac šampionata sa ukupno 845 koševa u 34 odigrane utakmice. Nažalost, u nepopularnim anketama, Korać nikada nije izabran za najboljeg košarkaša ondašnje i sadašnje države, već se na neprimeren način slavi samo ono postignuto u novije vreme... Aleksandar Mihajlović