Jesenje hrizanteme

LJudi, bre, šta je ovo? U subotu sam se uveliko kupao na Adi Ciganliji, a već, sutradan, u nedelju, samo 12 Celzijusa!? Kako nagla promena! I tako surova! Tako je i hrišćanstvo hrupilo, iznebuha, na Dunav i Savu, u naše divne paganske živote i, evo, još ne možemo da se oporavimo od toga. Od toga da je Nepobedivo Sunce pretvoreno u običnu dnevnu zvezdu.

I dok vam ovo pišem, sunčana subota mi je daleko, daleko, kao subota nekog davnog života kada sam, tu, na Adi Ciganliji, živeo srećno sa svojim plemenom dok smo još bili pagani, dok nisu počeli da dolaze Rimljani sa svojim teškim oklopima i dugim galijama. Tih rimskih galija setio sam se i u subotu, a evo, i zašto. Plivam sa Oljom preko Savskog jezera, kad, negde na sredini, prpće neki vojni čamac, ide, bre, pravo na nas! U čamcu stoji neki tip sa američkim kačketom i preko megafona me obaveštava: “Gospodine, morate da plivate pored obale! Ovde uskoro počinju trke!” Tu mu, odmah, odbrusim da mi ne pada na pamet da plivam pored obale sa dečurlijom, punoglavcima i žabama. Ali, on tera svoje: “Gospodine, neko od kajakaša može da naleti na vas, može da vas zakači veslom!” Tu ću ja njemu: Gospodine, ako neko od vaših veslača naleti čamcem na mene, razbiće se kao o stenu! Shvatite, arijevac sam, paganin, tvrda građa!

Tipu sa kačketom samo što ne ispadne megafon iz ruke i u očajanju kaže: “Dobro, kada vidite da čamac ide na vas, a vi, za tren, zagnjurite da vas veslom ne udari u glavu!” O kej, kažem, ko me udari veslom, ostaće i bez vesla i bez glave! Tip sa američkim kačketom širi ruke i udaljava se vojnim čamcem.

Kažem vam, zaista vam kažem; znam kako treba razgovarati sa Rimljanima kada doću na našu teritoriju. Jer, Ada Ciganlija je moja neprikosnovena zemlja! I danas, i pre dve hiljade godina, i iz trojanskih vremena i od početka sveta! I niko me odatle neće pomeriti, nikakvi okupatori i osvajači, nikakvi dvojci, ni četverci, sa kormilarom i bez njega! Kažem vam, zaista, Srbi moji, ja sam vaš kormilar.

I dok sa obrenovačke preplivavam sa Oljom na drugu stranu, iza mojih leđa počinje prva trka, mimo mog odobrenja. Dobro, videćemo kako će sve da se završi. Krenemo da plivamo nazad, ka obrenovačkoj strani, a onaj sa kačketom maše mi crvenom zastavicom, a meni raste adrenalin kao nekad kad smo plivajući presretali i iz vode upadali na rimske galije, kada smo ih klali po Dunavu za njihovo dobro, da ih odučimo od zemlje srpske, zemlje trojanske koju nam je u amanet ostavio i Aleksandar Veliki... Pucaju vesla po vodi, pucala bi i po lobanji, ali, svejedno, prilazim im sa Oljom. I samo joj kažem: Budi što bliže meni da mogu lakše da nas obiđu. A njoj ne treba dvaput reći; arijevka je to, a one uvek hrabro idu za svojim muškarcem, i u vatru i u vodu...

Onaj sa kačketom maše crvenom zastavicom i dere se panično u megafon: “Alo, alo! Ne ulazite u zonu trkačke staze!” Jes, ti ćeš da mi kažeš gde ću da ulazim, kažem tiho. A i Olja ga otera u majčinu. O, Gospode, nema ništa slađe kada gospođe iz boljih kuća psuju kao kočijaši...

Tip sa megafonom vidi da ima posla sa ludakom i počne da viče: “Pažnja, pažnja, Pančevo, veslajte malo levo!” I da vidiš, skrene “Pančevo” malo ulevo od zamišljene putanje. Tako se nađemo između “Pančeva” i “Partizana”. Ali, veslači nas ne gledaju besno što im remetimo trku. Naprotiv, gledaju nas radosno jer, valjda, u belobradom plivaču prepoznaju svog drevnog plemenskog vrača koji im je gatao uoči svake bitke u jagnjeću plećku, u jetru divlje svinje ili koji je konj, crni ili beli, prvi udario kopitom o zemlju i da li u bitku treba, uopšte, ići...

Doplivamo do kafića “Sanset”, a publici iz ligenštula laknulo. Plavušan sportske građe, kratko podšišan, kaže sa olakšanjem: “Dobro ste prošli.” Ne, mladiću, oni su dobro prošli. I ispričam mu kako je jedan biciklista kod Nebojšine kule ispod Kalemegdana naleteo na mene i kako se razbio, a da me nije ni pomakao iz klompi. “Bog je, izgleda, na vašoj strani”, nastavlja plavooki. Da, bog je moj rođak, i, lepo se ispomažemo; nekad pomogne on meni, nekad ja njemu.

Plavooki se zagleda u mene i ostane bez reči.

Kad, tiruli, tiruli. Javlja mi se Duboko Grlo iz SPC. “Pojavila se knjiga u kojoj te Predrag Samaryić iz Milvokija okrpio da si dežurni bljuvator po Pravoslavlju i da se izjašnjavaš kao Srbin staroverac i pagan.”

Nabavi mi knjigu, kažem Dubokom Grlu. Onda naručim kriglu piva i potonem u ligenštul “Sanseta”.

Te božanski sunčane subote još jednom smo Rimljanima poremetili trku. Koliko da se zna čija je Ada Ciganlija, čiji su Sava i Dunav, čija je Troja dunavska, čija je ova Srbija. A onaj sa megafonom viče li, viče: “Smederevo, idi malo udesno, a ti Vršac ulevo!” A da “Smederevo” i “Vršac” nisu odstupili, svašta bi bilo! Da je koje veslo na nas krenulo, brzo bi se sa veslačem u vodi našlo. Jer, tako smo i Rimljane za vesla hvatali i u vodu bacali i klali...

Isplivam kod “Sanseta”, a morbidni vrišti li, vrišti. Ali, nije Duboko Grlo iz SPC, već Vlasta milicajac iz Bele Palanke. I šta će da bude? Vlasta pita: “Je li, šta radiš?” Kupam se na Adi, a ti? “Eve, čekam penziju, čuvam koze, i čitam Markuzeta!”

Iiii?

“Pa, zovem te da te pitam; el on bijo komunjara?” Pa, bio je tako nešto... “E, ondak ću odma da ga vrljim u trnje!” I, tras, puče veza.

Sunce je zašlo i te božanske subote, onako, ogromno i crveno. I osetio sam da ga još dugo neću videti, još dugo ovde neće svanuti.

Sa Ade žurimo na Kalenić pijacu po papriku za ajvar. Jer, ajvar se mora praviti i onda kada traje Čovekova Duga Noć. (M.Hajdeger)

Od tebe se, Srbine, to očekuje. Ako smo, danas, slabi za rat spremni smo, valjda, za ajvar. I zato, spremi zimnicu, Srbine, uradi nešto za srpsku stvar!

E, sad, posle onakve subote dođe onakva nedelja! Eeej, samo plus 12 Celzijusa! I po takvom vremenu treba da šibamo za Vrčin kod burazera, da tamo u dvorištu, natenane izvodimo ajvar-rituale. Kad, oćeš! Prvo je otkazala tetka Mica. Kao, seva je plećka “na promenu vremena”. A onda počne i da rominja. I, odlučim sa Oljom da ajvar pravimo u Gročanskoj, u stanu!? Potpuno, neuslovno, brale moj! Olja peče paprike u rerni, mada čujem neki su u Čortanovcima papriku pekli – brenerom!? Meljem feferone u mašini za mlevenje. Pet kila feferona, na trideset i pet kila paprike najlonke. Mada, tu je i plavi patliyan i kuvani paradajz...

LJuštim crvenu papriku najlonku na terasi, pa seckaj na tanke kriške te kuvaj, krčkaj... I frke, frke, napunimo dvadeset i pet tegli ajvara. A ajvar ljut kao predratni, mislim, kraljev oficir.

Kad, opet, tiruli, tiruli! Duboko Grlo iz SPC. “Knjiga u kojoj te je Predrag Samaryić opljunuo da si paganin zove se EPISKOP NIKOLAJ I NOVI ZAVET O JEVREJIMA. Predgovor napisao episkop Atanasije Jeftić.”

Počnem da gledam košarku na RTS-u, al' zaspim. Umorio me, bre, ajvar, samleo. Kad, moja Crna iz Vrčina javlja mi se u snu; “Opet kreću na tebe, ali ne boj se, uz tebe je Nepobedivo Sunce!”

Nego, tu počne da me boli ovaj moj paganski među nogama. Pecka me u snu. Što li me peče, lebac ti se ogadio! I, setim se; mora da je od feferona. Mada sam mleo feferone u plastičnim higijenskim rukavicama. Ali, izgleda, da je ljutina prošla kroz plastiku. A 'vatao sam ga kada sam, da prostite, išao radi sebe...

Izađem na terasu, a tamo Olja rasađuje veliki žbun jesenjih hrizantema. LJubičastih i dostojanstvenih kao rep paunov. I odmara mi se oko na cveću i, da vidiš, prestane da me boli.