Povratak u svet

U zemlji u kojoj bi svaki zagriženi navijač menjao sve zlatne medalje košarkaša i vaterpolista za jedno finale fudbalskog svetskog prvenstva, slavi se plasman fudbalera na Mondijal.

Oni najzaslužniji, igrači, počasnim krugom oko terena prepune “Marakane” uz zvuke “Marša na Drinu” počeli su proslavu plasmana na Svetsko prvenstvo. Posle dva propuštena svetska takmičenja ponovo smo na elitnoj pozornici. U deset utakmica kvalifikacija nismo poraženi, postigli smo šesnaest golova, primili samo jedan, od prve do poslednje utakmice bili smo i ostali lideri naše kvalifikacione grupe.

Nismo igrali lepršavo, izuzev San Marinu nikom nismo dali više od dva gola, igrali smo odgovorno, borbeno, kolektivno. Fudbaleri su živeli za reprezentaciju. Setimo se, uostalom, samo kako je Kežman proživljavao meč sa Belgijom, za koji nije bio pozvan već je bio stručni konsultant na Televiziji Pink, ili kako je sada Stanković, uprkos ozbiljnoj povredi želeo da ostane s reprezentacijom i to ne samo u Beogradu već i na pripremama na Paliću. Zajedništvo i uspeh, te večite odlike košarkaške reprezentacije sada su, očigledno, preuzeli fudbaleri.

Kvalifikacije, setićemo se i toga, počele su i sukobom na relaciji selektor Petković – novinari. Novinari su Petku spočitavali lošu igru a on je njih, zauzvrat “veselio” alanfordovskim mudrostima tipa “bolje pobediti, nego izgubiti”. Ipak, zahvaljujući dobrim rezultatima na ovaj sukob se zaboravilo a Petković naravno nije prestao da daje izjave u najboljoj tradiciji (inspiraciji) Vujadina Boškova. Ipak, ispod površine Petkovićje delovao sasvim drugačije. Po svedočenju Mateje Kežmana doneo je veliku mirnoću u reprezentaciju, dao je igračima odrešene ruke ali je znao i da ih “ohladi” kao Mateju u Beogradu protiv Belgije.Na dobrobit svih, kako Kežman sada izjavljuje, koji je prešao put od čoveka koji ne može da da gol u reprezentaciji do strelca na svakoj reprezentativnoj utakmici.

U ovim kvalifikacijama, uz to, rešili smo i činilo se, nerešivo pitanje srpskog fudbala, dobili smo odličnog golmana Dragoslava Jevrića. Odbrambena četvorka: Krstajić, Vidić, Gavrančić, Dragutinović toliko je uigrana da se već izgovara naizust kao ono “Čajkovski, Horvat, Boškov” a na sredini terena defanzivni vezni igrači, ko god od njih nastupio, po pravilu igraju odlično. Ako Petković pronađe pravo rešenje i za mesto “plejmejkera” odnosno centralnog veznog igrača, uz Žigića i Kežmana u špicu, ni u Nemačku nećemo samo da ispoštujemo Kubertenovo pravilo.

Uprkos svemu tome, nacija, istraumirana prethodnim sportskim neuspesima, sa zebnjom je dočekala odlučujući meč sa Bosnom i Hercegovinom u Beogradu. Ta zebnja trajala je verovatno samo prvih sedam minuta do pogotka Kežmana a tada je već krenula licitacija koliko ćemo im golova “nabiti”. Nismo dali više nijedan. Igrali smo kao i tokom celih kvalifikacija neki fudbal koji mnogo više sliči italijanskom nego brazilskom, s kojim smo uvek voleli da se poredimo, ali smo uspeli. Kao što je Italija godinama uspevala. Kao što je prošle godine uspela Grčka. Kao što sada uspeva Čelzi.

Godinama smo imali ekstra igrače, asove, zvezde u reprezentaciji. Sada, imamo samo tim.

“Hvala Ratko”, ua UN!!! Sa tribina “Marakane” gledali su nas transparenti: “Srpska is not Bosnia”, “Bijeljina je Srbija, nikad BiH”, zatim srpske zastave sa imenima valjda svih mesta u Republici Srpskoj Odlučujući meč sa Bosnom i Hercegovinom pratio je i, uobičajen folklor. Sarajevo se, ponovo čudom čudilo kako to da je Srbima iz Republike Srpske draža Srbija nego Bosna i Hercegovina a u danima pred samu utakmicu njihovi mediji su analizirali kojim sve nacijama pripadaju reprezentativci Srbije i Crne Gore. U zamku multietničnosti, koju u BiH kao mantru ponavljaju, za razliku od našeg selektora Petkovića nije upao bosanski Slišković pa je na klupi ostavio standardne igrače Grujića i Bajića i na “Marakanu” je izveo reprezentaciju Federacije BiH. Wu je bodrilo oko 500 navijača iz Federacije BiH i nekoliko desetina tifoza iz Sanyaka. Oni su bili smešteni između južne i istočne tribine a gađanje bakljama, ogradom i policajcima odvojenog dela, bila je omiljena zabava većinskog dela publike. Onih pravih pogodaka bilo je, baš kao i na terenu, malo ali je zato svaki propraćen oduševljenjem na celom stadionu. Ti navijački “pogoci” kao onaj Kežmanov toliko su iziritirali navijače bosanske federacije da su krenuli sa lomljenjem stolica pa ih je policija sabila u sami gornji ugao napravljenog kaveza. Državljani BiH iz drugog entiteta ovu utakmicu su iskoristili za demonstraciju besa protiv svega što predstavlja zvaničnu BiH i iskaze podrške Srbiji. Sa tribina “Marakane” gledali su nas transparenti: “Srpska is not Bosnia”, “Bijeljina je Srbija, nikad BiH”, zatim srpske zastave sa imenima valjda svih mesta u Republici Srpskoj. Pesmu o Federaciji bez koje “Srpska” može pevao je u više navrata ceo stadion. Kao što je u više navrata “Marakanom” odjekivalo “Republika Srpska”. Koliko god je ova pobeda mnogo značila građanima Srbije i Crne Gore izgleda je još više značila ljudima u Republici Srpskoj. Pored skandiranja srpskom entitetu u Bosni pevane su i uobičajene četničke pesme, horski je otpevana i sa razglasa puštena nepriznata srpska himna “Bože pravde” a pored fudbalera poimence se skandiralo još jedino haškom optuženiku Ratku Mladiću. Zastava sa natpisom “Hvala ti, Ratko” vijorila se sve vreme na južnoj tribini a na istoj se mogla uočiti i zastava sa zloglasnim natpisom “Nož, žica, Srebrenica”. Pored gostujućih fudbalera zvižduke je pobrala i prilikom svakog pomena televizija “Pink” iako je navijačka pesma “Cela je nacija reprezentacija” koju su oni snimili valjda prva namenska pesma koja se primila među navijačima a zviždalo se i Ujedinjenim nacijama. Povodom proslave 60 godina UN-a igrači obe reprezentacije pustili su 60 belih golubova. Golubovi, međutim nisu želeli da odlete u miru, jedan je uporno čuvao prečku Jevrićevog gola a jednog je Mateja Kežman lično morao da iznese sa terena. Na pitanje zašto zviždi i na pomen Ujedinjenih nacija jedan navijač sa “severa” je odgovorio pitanjem: “A zašto im ne bih zviždao? Šta su mi dobro doneli? I šta nam to sad donose? Ne bi me iznenadilo da je to ptičji grip.”