Svet pred velikom tajnom

Loša predviđanja: Filozofi prosvetiteljstva zastupali su jedno jednostavno, ali očigledno veoma snažno načelo. Što smo više u stanju da racionalno pojmimo svet i sebe same, smatrali su, to ćemo više biti u stanju da istoriju uobličavamo prema sopstvenim potrebama. Moramo se osloboditi navika i predrasuda iz prošlosti da bismo mogli da kontrolišemo budućnost.

Karl Marks, čije ideje mnogo duguju misli prosvetiteljstva, izrazio je to na veoma jednostavan način. Moramo razumeti istoriju, tvrdio je, kako bismo mogli da je stvaramo. Marks i marksizam u velikoj meri su uticali na tok dvadesetog veka, u skladu sa tom idejom.

Prema ovom shvatanju, sa razvojem nauke i tehnologije svet će postajati stabilniji i uređeniji. Ovu ideju prihvatali su čak i mnogi mislioci koji su bili Marksovi protivnici. Na primer, romanopisac DŽordž Orvel opisao je društvo u kojem vlada prevelika stabilnost i predvidljivost, u kojem bismo svi postali tek maleni šrafovi u ogromnoj društvenoj i ekonomskoj mašini. Slične ideje imali su i mnogi sociolozi, poput čuvenog Maksa Vebera.

Međutim, svet u kojem danas živimo mnogo ne liči na taj koji je predviđan. Umesto da sve više potpada pod našu kontrolu, izgleda kao da je izmakao kontroli – nekakav odbegli svet. Osim toga, neki uticaji od kojih se očekivalo da nam život učine izvesnijim i predvidljivijim, među kojima i naučni i tehnološki napredak, često imaju sasvim suprotno dejstvo. Na primer, globalne klimatske promene i opasnosti koje dolaze od njih verovatno predstavljaju posledicu našeg uticaja na okruženje. To nisu prirodne pojave. Nauka i tehnologija, razume se, učestvuju u našim pokušajima da se takvim opasnostima suprotstavimo, ali one su doprinele samom njihovom nastanku.

Radikali su u pravu: Prema mišljenju skeptikâ, čitava priča o globalizaciji jeste samo – priča. Kakve god koristi donosila, na kakva god iskušenja i probleme nailazila, globalna ekonomija se uopšte mnogo ne razlikuje od one iz ranijih perioda. Stvari u svetu kreću se uglavnom kao i tokom mnogih ranijih godina.

Većina zemalja, tvrde skeptici, stiče samo mali deo svog prihoda od spoljne trgovine. Štaviše, veliki deo ekonomske razmene obavlja se između regiona, a nije istinski raširen po čitavom svetu. Na primer, zemlje Evropske unije uglavnom trguju međusobno. Isto to važi i za ostale velike trgovinske blokove, poput azijsko-pacifičkog ili severnoameričkog.

Drugi imaju sasvim različito mišljenje. Wih ću nazvati radikalima. Radikali tvrde da je globalizacije ne samo veoma realna već se njene posledice osećaju posvuda. Globalno tržište, kažu oni, mnogo je razvijenije nego što je bilo šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, i ne pridaje važnost državnim granicama. Države su izgubile najveći deo nekadašnje suverenosti, a političari su izgubili najveći deo svoje sposobnosti da utiču na događaje. Nije nikakvo iznenađenje što više niko ne poštuje političke lidere, niti se mnogo zanima za ono što imaju da kažu. Okončana je era država-nacija. Države su, piše japanski poslovni stručnjak Kenići Omae (Kicenhi Ohmae), postale puke “fikcije”. Pisci poput Omaea smatraju da ekonomske teškoće azijske krize iz 1998. godine otkrivaju realnost globalizacije, makar i sa njene rušilačke strane.

Skeptici su obično na političkoj levici, naročito na staroj levici. Naime, ako je sve ovo u suštini jedan mit, vlade i dalje mogu da kontrolišu ekonomski život, a socijalna država ostaje nedirnuta. Pojam globalizacije, smatraju skeptici, predstavlja ideologiju koju zastupaju pristalice slobodnog tržišta koje žele da ukinu sisteme socijalne pomoći i smanje državne izdatke. Ono što se dogodilo jeste, zapravo, povratak na stanje kakvo je u svetu vladalo pre jednog veka. Krajem devetnaestog veka već je postojala otvorena globalna ekonomija u kojoj se naveliko trgovalo, uključujući i trgovinu valutama.

Dakle, ko je u pravu u ovoj raspravi? Mislim da su radikali. Nivo svetske trgovine danas je mnogo veći nego ikada ranije, a obim u nju uključenih dobara i usluga mnogo je širi. No, najveća razlika leži u nivou protoka finansija i kapitala. Okrenuta elektronskom novcu – novcu koji postoji samo u vidu brojki u kompjuterima – današnja svetska ekonomija nema para u ranijim vremenima.

Kako je bilijarda dolara postala mala: U novoj globalnoj elektronskoj ekonomiji menadžeri fondova, banke, korporacije, kao i milioni individualnih investitora mogu prenositi ogroman kapital s jedne strane sveta na drugu prostim klikom miša. Pri tom mogu destabilizovati ekonomije koje su izgledale čvrste kao stena, kao što se dogodilo u Aziji.

Obim svetskih finansijskih transakcija obično se izražava u američkim dolarima. Milion dolara predstavlja mnogo novca za većinu ljudi. U novčanicama od po sto dolara, milion bi predstavljao gomilicu visoku oko dvadeset centimetara. Milijarda dolara – hiljadu miliona, drugim rečima – bila bi više od Katedrale svetog Pavla. Bilijarda dolara – milion miliona – bila bi visoka preko 180 kilometara, što je dvadeset puta više od Mont Everesta.

Ipak, daleko više od bilijarde dolara prođe svakodnevno preko svetskih tržišta novca. To predstavlja ogroman porast u odnosu na kraj osamdesetih godina dvadesetog veka, da ne pominjemo neku dalju prošlost. Vrednost novca koji imamo u džepovima ili na računima menja se svakog trenutka u zavisnosti od fluktuacija na tim tržištima.

Stoga bez ikakvog oklevanja tvrdim da je globalizacija, prema našem iskustvu, na mnogo načina ne samo nova nego i revolucionarna. Ipak, ne verujem da su ni skeptici niti radikali valjano razumeli šta ona jeste, ni kakve implikacije ima. I jedni i drugi ovaj fenomen sagledavaju samo sa ekonomske strane. To je greška. Globalizacija se tiče politike, tehnologije i kulture, baš kao i ekonomije. Na nju je iznad svega uticao razvoj u sistemima komunikacije, koji je započeo tek krajem šezdesetih godina dvadesetog veka.

Morezeova azbuka u muzeju starina: Sredinom devetnaestog veka, Semjuel Morze (Samuel Morse), slikar portretâ iz Masačusetsa, električnim telegrafom poslao je prvu poruku: “Šta je Bog načinio?” Time je započeo novu fazu svetske istorije. Nikada ranije nije bilo moguće poslati poruku, a da neko ne otputuje nekuda da je odnese. Izum satelitskih komunikacija označava ništa manje dramatičan raskid s prošlošću. Prvi komercijalni satelit lansiran je tek 1969. godine. Danas je u orbiti više od 200 takvih satelita, a svaki od njih prenosi ogromnu količinu informacija. Prvi put u istoriji moguća je trenutna komunikacija s jedne na drugu stranu sveta. Drugi vidovi elektronske komunikacije, sve integrisaniji sa satelitskim prenosom, takođe se ubrzano razvijaju poslednjih godina. Sve do kraja pedesetih godina dvadesetog veka nisu postojali transatlantski ni transpacifički podvodni kablovi posebne namene. Prvi koji su položeni prenosili su po manje od 100 glasovnih linija. Današnji kablovi prenose po više od milion.

Prvog februara 1999. godine, otprilike 150 godina pošto je Morze izumeo svoj sistem tačaka i crtica, Morzeova azbuka konačno je nestala sa svetske scene. Ukinuta je kao sredstvo pomorske komunikacije. Zamenjena je sistemom koji se oslanja na satelitsku tehnologiju, koja omogućava da se bilo koji brod u nevolji precizno locira istog trenutka. Većina zemalja unapred se pripremila za ovaj prelazak. Na primer, Francuzi su u svojim teritorijalnim vodama prestali da koriste Morzeovu azbuku 1997. godine, poslavši poslednju, galski nacifranu poruku: “Javljamo svima. Ovo je naš poslednji poziv pre večne tišine.”

Trenutna elektronska komunikacija ne predstavlja samo način da se vesti ili informacije prenose na brži način. Weno postojanje menja samo tkanje naših života, kako bogatima, tako i siromašnima. Ako je moguće da nam lik Nelsona Mandele bude poznatiji od lica prvog suseda, onda se nešto promenilo u prirodi našeg svakodnevnog iskustva.

Kako nam je Mandela postao bliži od suseda: Nelson Mandela je ličnost poznata u čitavom svetu, a fenomen “poznate ličnosti” uglavnom je proizvod novih komunikacijskih tehnologija. Doseg medijskih tehnologija raste sa svakim talasom inovacijâ. Radiju je u Sjedinjenim Državama trebalo 40 godina da stekne slušateljstvo od 50 miliona ljudi. Isti broj ljudi koristio je kompjutere samo 15 godina otkako su izmišljeni. Samo četiri godine pošto je postao dostupan, internet je svakodnevno koristilo 50 miliona Amerikanaca.

Pogrešno je smatrati da se globalizacija dotiče samo velikih sistema poput svetskog finansijskog poretka. Globalizacija se ne tiče samo onoga što se nalazi “tamo negde”, daleko od pojedinca. Ona se dotiče i onoga što je “ovde”, utiče na intimne i lične vidove naših života. Na primer, rasprava o porodičnim vrednostima koja se odvija u mnogim zemljama naizgled je izvan uticaja globalizacije. Ali nije. Tradicionalni porodični sistemi se transformišu, ili su u krizi, u mnogim delovima sveta, naročito usled zahteva ženâ za većom jednakošću. Koliko nam je poznato iz pisane istorije, nikada nije postojalo društvo u kojem su žene bile približno jednake muškarcima. To predstavlja istinsku globalnu revoluciju u svakodnevnom životu, čije posledice se osećaju svuda u svetu, u svim oblastima, od rada do politike.

Dakle, globalizacija nije proces, nego jedan složen niz procesâ. Oni se odvijaju na protivrečan ili suprotnosni način. Većina ljudi smatra da globalizacija prosto “odvlači” moć ili uticaj od lokalnih zajednica i država i smešta ih na globalnu scenu. I stvarno, to jeste jedna od njenih posledica. Države zaista gube nešto od svoje nekadašnje ekonomske moći. Ipak, ona ima i suprotno dejstvo. Globalizacija ne samo što vuče naviše već i gura naniže, stvarajući nove pritiske u korist lokalne autonomije. Američki sociolog Danijel Bel (Daniel Bell) opisao je to veoma dobro rekavši da je država postala ne samo premala da reši velike probleme nego i prevelika da reši one male.

ZastraŠujuće razmere siromaŠtva: Zaista, statistika je zastrašujuća. Udeo najsiromašnije petine svetskog stanovništva u svetskom prihodu spao je od 1989. do 1998. godine sa 2,3 na 1,4 odsto. S druge strane, udeo najbogatije petine je narastao. U podsaharskoj Africi 20 zemalja ima niže realne prihode po glavi stanovnika nego krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. U mnogim manje razvijenim zemljama ekološka bezbednost i zakonodavstvo su slabi ili skoro uopšte ne postoje. Neke transnacionalne kompanije prodaju dobra koja su kontrolisana ili zabranjena u industrijalizovanim zemljama – lekove lošeg kvaliteta, štetne pesticide ili cigarete sa visokim sadržajem katrana i nikotina. Moglo bi se reći da to više liči na globalnu pljačku nego na globalno selo.

Pored ekoloških rizika, s kojima je povezana, rastuća nejednakost je najozbiljniji problem s kojim se svetsko društvo suočava. Međutim, ništa nećemo postići ako prosto kažemo da je krivica na bogatima. Suštinski važan deo onoga što tvrdim u ovoj knjizi jeste to da se globalizacija danas samo delimično može izjednačiti s vesternizacijom. Razume se da zapadne države, i industrijalizovane države uopšte, i dalje imaju daleko veći uticaj na svetske poslove od siromašnijih zemalja. Međutim, globalizacija je sve decentralizovanija – nije pod kontrolom bilo koje grupe država, još manje pod kontrolom velikih korporacijâ. Wene posledice osetne su u zapadnim zemljama koliko i drugde.

Ovo važi i za globalni finansijski sistem, kao i za promene koje pogađaju prirodu same vlasti. Sve češća je pojava nečega što bismo mogli nazvati “obrnutom kolonizacijom”. Pod obrnutom kolonizacijom podrazumevam to da nezapadne zemlje utiču na Zapad. Primera ima u izobilju – recimo, latinizacija Los Anđelesa, pojava globalno orijentisanog sektora visoke tehnologije u Indiji, ili prodaja brazilskog televizijskog programa Portugalu.

Da li je globalizacija sila koja radi u korist opšteg dobra? Na to pitanje ne može se dati jednostavan odgovor, imajući u vidu složenost ovog fenomena. Qudi koji to pitaju, i koji globalizaciju okrivljuju za produbljivanje nejednakosti u svetu, obično imaju na umu ekonomsku globalizaciju, još uže – slobodnu trgovinu. Razume se, očigledno je da slobodna trgovina donosi korist, ali nanosi i štetu. To važi naročito u slučaju manje razvijenih zemalja. Otvaranjem za slobodnu trgovinu države ili njene regije mogu oslabiti lokalnu ekonomiju od koje ljudi žive. Neka oblast koja postane zavisna od prodaje malog broja proizvoda na svetskom tržištu veoma je osetljiva na promene cena, kao i na tehnološke promene.

Trgovini, kao i drugim oblicima ekonomskog razvoja, uvek je potreban institucionalni okvir. Tržišta se ne mogu stvarati isključivo ekonomskim sredstvima, a stepen otvaranja neke ekonomije ka svetskom tržištu mora zavisiti od mnogobrojnih kriterijuma. Ipak, suprotstavljanje ekonomskoj globalizaciji i opredeljivanje za ekonomski protekcionizam predstavljalo bi pogrešnu taktiku kako za bogate, tako i za siromašne zemlje. Protekcionizam može predstavljati nužnu strategiju u izvesnim trenucima, u nekim zemljama. Na primer, smatram da je Malezija s pravom uvela kontrolu 1998. godine kako bi sprečila odlivanje kapitala iz zemlje. Međutim, dugotrajniji oblici protekcionizma neće povoljno uticati na razvoj siromašnih zemalja, a kod bogatih bi izazvali podelu na međusobno suprotstavljene trgovinske blokove.

Da li je tradicija mrtva ili Življa nego ikad: Pod uticajem globalizacije danas se dešavaju dve temeljne promene. U zapadnim zemljama ne samo javne institucije već i svakodnevni život izmiču iz stegâ tradicije. I druga društva širom sveta, koja su zadržala svoje tradicije sada ih se oslobađaju. Smatram da je to suštinska osobenost globalnog kosmopolitskog društva koje nastaje, a o kojem sam ranije govorio.

To je društvo koje živi posle kraja prirode. Drugim rečima, nekoliko aspekata fizičkog sveta više nisu samo prirodni, slobodni od ljudske intervencije. To je, takođe, i društvo koje živi posle kraja tradicije. Kraj tradicije ne znači da je tradicija nestala, kako su želeli prosvetitelji. Naprotiv, u različitim oblicima ona i dalje posvuda cveta. No, ako tako mogu da kažem, tradicija sve manje živi na tradicionalan način. Tradicionalni način podrazumeva odbranu tradicionalnih aktivnosti sopstvenim ritualima i simbolikom – odbranu tradicije polaganjem prava na istinu.

U svetu u kojem modernizacija nije ograničena na jednu geografsku oblast, već je osetna globalno, tradicija trpi mnogobrojne posledice. Tradicija i nauka ponekad se mešaju na neobične i zanimljive načine. Pogledajmo, na primer, mnogo pominjanu epizodu koja se 1995. godine odigrala u Indiji, kada su božanstva u nekim hinduističkim hramovima navodno viđena kako piju mleko. Istog dana, nekoliko miliona ljudi, ne samo u Indiji nego širom sveta, pokušalo je da božanstvu dâ ponudu u mleku. Denis Vidal, antropolog koji je pisao o ovom fenomenu, primećuje:

prikazujući se istovremeno u svim zemljama na svetu u kojima žive Indijci, hinduistička božanstva možda su uspela da izvedu prvo čudo u istoriji, usklađeno s erom koju opseda slogan globalizacije.

Podjednako je zanimljivo i to što su svi smatrali – i vernici i oni koji to nisu – da treba izvršiti naučne eksperimente kako bi se čudo potvrdilo. Nauka je regrutovana u službu vere.

Iz ovakvih primera vidimo da tradicija ne samo što je još živa već je i sve snažnija. Ipak, tradicije često pokleknu pred modernošću, a to se u izvesnim situacijama dešava širom sveta. Tradicija čiji je sadržaj iscrpljen i komercijalizovan postaje ili nasleđe ili kič – sitnice koje se kupuju po aerodromskim radnjama. Industrija koja se bavi nasleđem pravi ga tako što tradiciju prepakuje u obliku spektakla. Obnovljene građevine na turističkim lokacijama možda izgledaju sjajno, a možda su i obnavljane na način koji je autentičan do poslednjeg detalja. Međutim, nasleđe koje se time štiti odsečeno je od živog toka tradicije, što je njena povezanost sa iskustvom svakodnevnog življenja.

Globalizacija nosi najveći rizik u istoriji: Jul 1998. godine verovatno je bio najvreliji mesec u istoriji, a 1998. je verovatno bila najtoplija godina. Naleti vreline izazvali su velike štete u mnogim oblastima na severnoj hemisferi. Na primer, u Eilatu, u Izraelu, temperatura je dostigla 46 stepeni, a potrošnja vode u toj državi porasla je za 40 posto. U Teksasu, u Sjedinjenim Državama, temperature su bile skoro isto toliko visoke. Prvih osam meseci te godine uzastopno su bili najvreliji zabeleženi meseci. Međutim, malo kasnije, u nekima od oblasti koje su bile pogođene talasima vrućine sneg je padao tamo gde ga nikad ranije nije bilo.

Da li ovakve temperaturne promene predstavljaju posledicu ljudskog uticaja na klimu u svetu? To ne možemo znati zasigurno, ali moramo priznati da takva mogućnost postoji, a tu su još i poslednjih godina sve mnogobrojniji uragani, tajfuni i oluje. Možda je posledica globalnog razvoja industrije to da smo izmenili klimu na planeti i naneli veliku štetu prirodnom okruženju. Ne znamo kakve će još promene nastupiti, ili kakve nas sve opasnosti očekuju.

Bolje ćemo razumeti ove probleme ako kažemo da su svi povezani s rizikom. Nadam se da ću uspeti da vas ubedim da ovaj naizgled jednostavan pojam, otkriva neke od najtemeljnijih osobina sveta u kojem danas živimo.

Na prvi pogled, moglo bi se učiniti da pojam rizika nema velike veze s našim vremenom, u poređenju sa ranijim periodima. Konačno, zar ljudi nisu oduvek morali da se suočavaju sa nekakvim rizicima? Za većinu ljudi u srednjovekovnoj Evropi život je bio neugodan, surov i kratak – a takav je i danas za mnoge ljude u siromašnijim oblastima sveta.

No, ovde nailazimo na nešto zaista zanimljivo. Osim u nekim skrajnutim kontekstima, u srednjem veku nije postojao pojam rizika. Koliko sam uspeo da saznam, nije postojao ni u većini drugih tradicionalnih kultura. Izgleda da se pojam rizika ukorenio u šesnaestom i sedamnaestom veku, a prvi su ga upotrebljavali zapadnjački istraživači koji su se otiskivali na putovanja širom sveta. Reč “rizik” verovatno je u engleski jezik dospela preko španskog ili portugalskog, gde je označavala plovidbu po neistraženim vodama. Drugim rečima, prvobitno je imala prostornu konotaciju. Kasnije se njeno značenje proširilo i na vreme, a na taj način je korišćena u bankarstvu i investicijama, gde je označavala moguće posledice investicija pri pozajmljivanju novca. Zatim je počela da se koristi u raznim drugim neizvesnim situacijama.

Pojam rizika, ističem, neodvojiv je od ideja verovatnoće i neizvesnosti. Ne može se reći da neko nešto rizikuje, ako je ishod onoga što je preduzeo u potpunosti izvestan.

Postoji jedna stara šala koja ovo izražava na elegantan način. Čovek skoči s vrha oblakodera od sto spratova. Kako pada pored svakog sprata, ljudi ga čuju kako govori: “Zasad je dobro, zasad je dobro...” On se ponaša kao da proračunava rizik, ali ishod je, zapravo, izvestan.