19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Klasičan plavi koverat koji je svojevremeno služio da se brže i lakše reši neki važan problem – stigne do dobrog lekara, nabavi deficitarna roba, odloži odlazak u armiju – više ne postoji. Umesto toga, ruski činovnici primaju mito u koferima. Nedavno su, dok su preuzimali kofere s novcem, uhapšena dva poreska činovnika koja su od Centrobanke tražila pet miliona dolara.
Period poslednjih godina u Rusiji se otvoreno naziva “rajem za činovnike” – korupcija je porasla deset puta, a država se našla na listi najkorumpiranijih zemalja sveta, na 126. mestu, pored Avganistana i Sijera Leonea. Svakog dana činovnici dobiju ili otmu više od milijardu dolara mita, potvrđuju najnovija istraživanja Fonda INDEM i kompanije “ROMIR monitoring”. Ukupna suma mita je 2,6 puta veća od državnog buyeta Rusije.
Istini za volju, narod se “obrazovao”, pa sad tačno zna kome treba, a kome ne mora da daje mito. Tako se smanjio broj građana koji podmićuju lekare jer je porastao broj privatnih klinika, pa oni koji imaju novca idu tamo da se leče. Zato je suma koja se daje prosvetnim radnicima za poslednje četiri godine porasla sa 450 na 580 miliona dolara. Drastično je poraslo davanje mita za oslobađanje od služenja vojnog roka. Pre četiri godine ta suma je iznosila oko 13 miliona dolara, a sada se za oslobađajući potpis daje čitavih 357 miliona dolara godišnje.
Osrednja kompanija prosečno daje 130 000 dolara kao mito, a pet odsto vlasnika kompanija tvrdi da u te svrhe mora da izdvoji od 20 do 50 odsto zarade.
A da riba smrdi od glave pokazuju i podaci da nije ništa bolja situacija ni u parlamentu. Sistem je prilično jednostavan – postavljanje deputatskog pitanja odgovarajućem organu vlasti donosi veliku korist određenim strukturama ili interesnim grupama, a samim tim i onome ko je pitanje postavio. Jedno manje-više važno pitanje postavljeno u Državnoj dumi košta između 7 i 10 hiljada dolara. Godišnji obrt od takvih akcija iznosi milijarde rubalja.
Koliko deputatsko pitanje može biti važno govori i činjenica da je afera “JUKOS” počela posle zahteva deputata Vladimira Judina da se proveri zakonitost privatizacije te naftne kompanije...
Prema rečima Irine Hakamade, bivšeg potpredsednika Dume, pitanje koje faktički ništa ne znači već samo privuče pažnju javnosti košta najmanje hiljadu dolara. Mnogo više koštaju lobističke akcije unutar dumskih komiteta prilikom priprema za razmatranje zakonskih projekata. “Unutar komiteta deputat za pitanje o problemu koji nekoga zanima može da dobije najmanje 5 do 10 procenata od dobiti naručioca. A dobit je, obično, ogromna”, tvrdi Hakamada.
Naravno, najveća sredstva ulažu učesnici velikih biznis ratova. Za papir sa odgovarajućim sadržajem – zakon koji im nešto dozvoljava ili zabranjuje – daje se ogroman novac.
Isto se dešava i u Senatu, samo na drugačiji način, jer u njemu sede direktno lobisti, najbogatiji ruski oligarsi. Oni se grupišu, dogovaraju, formiraju grupe koje predlažu i donose zakone zavisno od interesa klanova kojima pripadaju i interesima sopstvenog biznisa. Naravno, za nekoliko hiljada ili desetina hiljada dolara ta mašinerija se ne pokreće.
Zanimljivo je da je, što je više boraca protiv korupcije – ona sve veća. Sada postoji Savet za borbu protiv korupcije pri predsedničkoj administraciji i komisija na čijem je čelu, ironijom sudbine, i dalje bivši premijer Mihail Kasjanov, čovek sa nadimkom “Miša dva odsto”, koji je tokom svog mandata zloupotrebom položaja došao do nekoliko elitnih kuća i imanja u okolini Moskve.
Ovih dana premijer će predložiti Parlamentu osnivanje novog tela za borbu protiv tog zla, ali se svi slažu u jednom – da bi se makar smanjio broj glava te, kako je nazivaju, stoglave hidre, potrebno je promeniti zakone koji kao da su specijalno smišljeni da nateraju čoveka da ponudi mito. Za svaki potreban dokument danima se ide od šaltera do šaltera ispred kojih stoje kilometarski redovi. Svaki iole normalan čovek poželi da ih skrati ili zaobiđe...
A još važnije – potrebna je politička volja na samom vrhu, dakle tamo gde se najbolje od korupcije živi. A ako se zaista donese ozbiljna odluka, onda je nije teško sprovesti: postoje svetska iskustva i zakoni koji ne zahtevaju da čovek bude uhvaćen u trenutku kad uzima novac – može biti uhapšen i ako ne može da dokaže poreklo imovine. A postoji i primer Rusiji bliske Estonije, u kojoj je korupcija gotovo iskorenjena tako što je doneta odluka da se sa činovnicima može kontaktirati samo elektronskom poštom.
