Vodali su me kao srpskog medveda

Tokom rata u Bosni jedna od glavnih zvezda stranih medija bio je Jovan Divjak, general Armije BiH, po nacionalnosti Srbin, koji je ostao da brani Sarajevo od “srpskih Karayićevih agresora”. Popularnost su delili i Srbi (pre svih Srpsko građansko vijeće) koji su se takođe opredelili da ostanu u Sarajevu, ističući da su ih opkolili nacionalisti, dok se u multinacionalnom gradu demonstrira kako je suživot moguć i kako građansko društvo čeka da procveta čim se zavojevači povuku sa brda.

Danas su glasnogovornici ovakve ideje utonuli u zaborav. Niko više nije siguran da li Srpsko građansko vijeće postoji, a penzionisani general Divjak životari od stare slave tako što probrane goste, kao aktivni učesnik rata, u starinskom autobusu, poput turističkog vodiča, obaveštava – kako je izgledao rat. I još je osnivač NVO udruženja “Obrazovanje gradi BiH”, koje stipendira decu žrtve rata. “Mnogi se čude što nisam osnovao partiju. Odgovaram da su moja stranka deca zbog čega ovaj deo svog života ocenjujem kao najplodonosniji i najsrećniji. Sebe vidim kao uspešnog čoveka”, kaže za NIN.

Kako danas vidite situaciju u BiH?

- Danas svako brine svoju brigu. Bošnjake ne interesuje kako je u Banjaluci i obrnuto. U Sarajevu nemate nijednog Sarajliju Srbina u vlasti jer se sarađuje sa RS. Čak ni na lokalnom nivou. Nijedan od ostalih Sarajlija nije u SDS-u da bi ga SDS predložio u Ministarsko veće. Svi Srbi u Ministarskom veću dolaze iz RS. Zato mnogi Srbi s pravom mogu da kažu da su se prevarili što su ostali u Sarajevu. Sarajevo je pre rata brojalo 44 odsto Bošnjaka, a danas ih ima oko 95 odsto u sarajevskom kantonu.

Šta ste, gospodine Divjak – Srbin, Bošnjak, Jugosloven...

- Bosanac. Prvih meseci, možda i godinu dana, postojala je dobra namera da Armija BiH

bude multinacionalna. U svom prvom sastavu bila je takva – Štab Armije BiH bio je nacionalno raznovrstan – komandant je bio Bošnjak, a zamenici Hrvat i Srbin. Srbin sam bio ja, tako su me svrstavali iako sam se uvek ograđivao i govorio da sam izvan toga. Pre rata određivao sam se kao Jugosloven, a danas kao Bosanac. Međutim, kada je SDA počela da pregovara sa HDZ-om i SDS-om, bilo je jasno da je rezultat dogovora podela Bosne. Takođe, bilo je jasno da ovakvi kao što sam ja ili general Šiber, nisu podobni za takvu konstrukciju vojske. Javila se ideja već 1994. da nas dvojica odemo u penziju. Zbog toga za nas nije predstavljalo iznenađenje kada smo, napokon, 1. marta 1997. godine penzionisani. Tim činom se definitivno pokazalo da je Armija BiH jednonacionalna.

Koliko ste bili razočarani takvim razvojem događaja?

- Nisam razočaran jer sam stao u odbranu svog integriteta. Oko 350 000 ljudi živelo je u Sarajevu u okruženju 44 meseca. Među njima bilo je između 45 000 i 50 000 Srba, 30 000 Hrvata. Svi smo bili u istoj situaciji. Ali, bilo je pritisaka na one koji nisu muslimani. Čak je i Alija Izetbegović znao da kaže da je teško biti Srbin u Sarajevu i da niko nema pravo da sudi ko više ili manje pripada gradu. Slično je pisalo i u Platformi BiH, ali ono što se danas dešava, nije ni blizu onom što je trebalo da se desi. Ali, ja sam naivac. Isto sam naivno očekivao da će sukob najviše trajati dva meseca i da će međunarodna zajednica zaustaviti rat.

Ubrzo je postalo jasno da se međunarodna zajednica prilično licemerno ponaša...

- Evropski izveštaji kažu da je u toku rata bilo oko 2,5 miliona izbeglica i da se do danas vratio 1,5 milion. I oni su zadovoljni. Međutim, ti ljudi se ne vraćaju tamo gde su živeli. Vraćaju se tamo gde im je yamija, crkva, katedrala – da budu uz svoje. Religijske zajednice najviše manipulišu. Armija BiH bila je na početku multireligijska, a sada se svi koji su poginuli za BiH proglašavaju šehidima. Reč je o religijskoj poruci – šehid je onaj ko je poginuo na božjem putu. A siguran sam da 90 odsto Bošnjaka nije poginulo na božjem putu nego je poginulo na putu da odbrani svoju porodicu i stomak.

Da li se posle svega osećate kao izmanipulisan čovek? Bez obzira na vaše opredeljenje, vlasti su vas medijima i predstavnicima međunarodne zajednice predstavljale kao Srbina?

- Kada sam sa zvaničnim vrhom vlasti išao u Ameriku, oni su me vodali kao srpskog medveda. Ali, ja sam tada bio u prilici da kažem sve što mislim i da verno prenesem šta se dešava. Uvek sam insistirao na građanskom društvu i uvek sam se suprotstavljao svemu što je drugačije. Još sam na početku rata pisao pismo Aliji Izetbegoviću protestujući protiv ponašanja paramilitarnih grupa koje su predvodili Aco Ćelo, Juka Prazina... Mnogi ljudi mi i danas kažu da su zahvaljujući meni i sličnima ostali u Sarajevu. Ne, ne osećam se izmanipulisano. To je problem onih koji su me predstavljali kao Srbina. Kad god je dolazila zapadna delegacija, mene su predstavljali kao generala. Ali, ja sam uvek isticao da nisam ostao i angažovao se kao Srbin već kao građanin koji brani sebe. Naravno, kad su dolazile delegacije iz arapskih zemalja, nije me bilo. Ali, to je njihova bruka, njihova sramota. Onog momenta kada je svet shvatio da Bošnjaci žele državu, a to je bilo jasno još 1993. godine, svima su prestali da budu značajni ljudi poput mene.

S druge strane, vas RS tereti za ratni zločin, prijavili su vas i Hagu?

- Oni tvrde da sam naredio da se puca na Srbe i da ih je desetak ubijeno. Dogodilo se to 3. maja 1992. godine, kada je Alija Izetbegović bio zarobljen posle Lisabonske konferencije. Mi smo dobili informaciju da se iz Lukavice kreće prema komandi Druge vojne oblasti gde je komandovao general Kukanjac. Poručeno nam je da idu tri oklopna vozila da se izvrši razmena. Izašao sam iz znatiželje da vidim šta se dešava. Video sam tridesetak vojnih vozila JNA u koje su vojnici utovarali arhivu i tehniku. Okolo je bilo mnogo ljudi iz raznih grupa koji još uvek nisu bili uključeni u teritorijalnu odbranu niti armiju. Bilo je nekoliko pokušaja da se krene da se izvrši napad. Tada sam u nekoliko navrata pozvao pripadnike JNA da nam se priključe. To je trajalo skoro sat i po, dva, pa se formirala kolona. Onda sam se popeo na transporter u kojem je bio Alija Izetbegović da vidim o čemu se radi. On se ljutio što je zaustavljena kolona govoreći da je sve dogovoreno. Potom je neko povikao “skinite ga, izdao je svoj srpski narod, izdaće i nas”. To je sve trajalo jedno pola sata i koloni je dozvoljeno da krene. U tom momentu, u tih sat vremena, dva-tri puta se čuo pucanj duž kolone. Ulica je uska zbog čega sam megafonom komandovao “ne pucaj, ne pucaj”. U međuvremenu, kolona je krenula, oko 16 vozila pošlo je prema Lukavici, ali je 12 vozila sa vojnicima pokupljeno. Zarobili smo 179 vojnika. Ostali su dva dana u fiskulturnoj sali. Ponuđeno im je da ostanu ili da idu u razmenu. Samo su dvojica ili trojica ostali u teritorijalnoj odbrani. Kao član delegacije Armije BiH odlazio sam na pregovore na aerodrom sa srpskom i hrvatskom vojskom. Mladić je uvek pregovore počinjao tiradom “ne želim da razgovaram sa muslimanskom delegacijom u kojoj je izdajnik srpskog naroda, koji je komandovao da se puca na Srbe u gradu”. Oni su kao dokaz o mom zločinu Haškom tribunalu prosledili snimak i izbrisali “ne”, pa se čuje kao da sam komandovao “pucaj, pucaj”.

Hoćete li se odazvati pozivu Haškog tribunala povodom svog slučaja?

- Ja uvek idem tamo gde dobijam dnevnice. Šalim se. Sve ovo o navodnom zločinu saznao sam iz štampe i zaista ne znam dokle je to stiglo.

Vi ste se pojavljivali u Haškom tribunalu kao svedok?

- Još 1997. godine oko Konjica i Čelebića. Prošle godine su me pozvali da svedočim protiv Miloševića, ali sam im rekao da od toga nema ništa. Ponuđeni materijali nisu imali dovoljno elemenata iza kojih bih se ja našao. Hteli su da potvrdim da se oko 500 šešeljevaca nalazilo na Iliyi 1992. i 1993. godine. To su podaci Armije BiH i smatram ih istinitim, ali van toga više nema nikakvih podataka, što nije nikakav argument protiv nekog za koga se sumnja da je počinio ratni zločin.

Šta se dešavalo u kasarni “Viktor Bubanj” i da li se ikad tim povodom ozbiljno povela istraga?

- Samo jedanput sam obišao neke oficire JNA koji su bili tamo jer sam jedno vreme bio pomoćnik komandanta za saradnju sa civilnim strukturama. Ali, kasarnu su redovno obilazili predstavnici Crvenog krsta. Siguran sam, međutim, kad se govori o “Viktoru Bubnju”, da ima stvari koje mi nisu ni poznate ni dostupne. Nisam siguran da je vođena ozbiljna istraga jer je optužnica podignuta 1993. godine, a 1994. godine je vođen proces za slučaj Kazana (pronađeno 27 tela srpskih civila). Kazne su bile minimalne, u rasponu od pet do osam godina. Posle pola godine bile su smanjene za dve trećine i mnogi su oslobođeni. Dakle, jedan deo osuđenih za Kazane je na slobodi a postupak se još uvek vodi protiv dve osobe od kojih je jedna u bekstvu. Ali, i to je neki pomak.

Ne verujem da je Mladić naredio masakr u Srebrenici U mirnodopskom periodu imali ste priliku da sarađujete sa Mladićem, Gverom, Krstićem... Kako su izgledali pregovori u toku rata sa dojučerašnjim kolegama? - Stalno smo se rugali i peckali jedni druge. Kada je potpisivan sporazum o Srebrenici, prvi put, 1993. godine, o zaustavljanju napada, demilitarizovanoj zoni, bili smo prisutni i Mladić i ja. Tokom zime nosio je gunj i izgledao prilično geyovanski, pomalo pijan. Obećavao je, “ja ću za mesec dana ući u Sarajevo”. Odgovarao sam: “ako uđeš, moraćeš da šetaš po gradu, a ti to ne znaš, umeš samo da se vereš po planinama”... To je bilo prepucavanje. Jedanput sam pregovarao sa Gverom. Posle sat vremena ništa se ne dešava, a onda vezisti stiže poruka “ako Divjak potpiše da je prešao na islam, nastavićemo pregovore”, poručio je Gvero. Ja sam odgovorio da hoću kad se uverim da je Gvero sišao sa drveta i da se uspravio. Najveće iznenađenje za ponašanje tokom rata bio je general Krstić, osuđen za genocid u Srebrenici. Odlično ga znam i nisam mogao da shvatim optužbe protiv njega. Ali, ni onda mi nije bilo jasno zašto se posle gubitka noge ponovo vratio u vojsku. Ne mogu da objasnim kako je mogao da nastavi kad bi svako na njegovom mestu posle svih strahota jedva čekao da odustane. Poznajete Mladića, kakve su vam pretpostavke na temu da li će se predati? - Koliko god da je Mladić kontroverzan, ja i dalje mislim da on nije direktno naredio masakr u Srebrenici. Ipak, on kasnije nije preduzeo mere da se bilo šta procesuira, da se glavni organizatori privedu pravdi. Pomalo sa strane dobijem neke informacije o njemu. Svi znamo da je postao drugi čovek posle samoubistva ćerke. Ta tragedija ga je izmenila. Siguran sam, takođe, da bi i on i Karayić bili uhapšeni da to žele Evropa i Amerika. Čini mi se, takođe, da se Mladić lomi oko toga kako da novostvoreni mit o sebi što duže održi. Gledam svoju decu – za sve što oni nemaju, krivi su im Mladić i Karayić. Sve priče ovde vezane su za njih dvojicu. Moji štićenici, deca siročići, bolje će se osećati kad on završi u Hagu, kao što će se hrvatska siročad bolje osećati kad se isto dogodi Seferu Haliloviću. Meni se čini da međunarodna zajednica očekuje da Karayića i Mladića isporuči srpska strana, kao što je to učinjeno sa Miloševićem, generalima i Šešeljem.