Čemu uopšte seks ?

Kad se govori o pčelicama i beharu, o oprašivanju i svemu što uz to ide, sve je u najboljem redu. Ali, onome ko želi da razmnožavanje razjasni deci, bolje bi bilo da preskoči način stvaranja pčelinjih potomaka i da odmah objasni kako to rade ljudi.

Tamo gde se razmnožavaju pravi oblaci pčela – skupljača polena, mužjaci samo što ne eksplodiraju od pomame, “ona stvar” im ne prestaje s radom, a ima tu i grupnog seksa, mučenja i katkad, hladnokrvnih ubistava sopstvenih majki. Kad bi se uporedile s pohotom medonosnih pčela, javne kuće, svingerski klubovi i sado-mazohističke scene, odlikovale bi se izuzetnom pristojnošću. Trut je, recimo, na ovome svetu samo zbog seksa. NJegov život zna samo za dve varijante. Ili će uspeti da tokom prvog bračnog leta, još uvek nevinoj kraljici ubaci svoju spermu, u kom slučaju odmah umire, još dok je u kraljici, jer mu zadnji deo tela, uz jasan zvuk, sličan “škljocanju”, puca na dva dela. NJegove genitalije ostaju u kraljici kao zaštitni čep nevinosti, koji će sledeći ljubavnik, spreman na žrtvovanje svog života, morati da izvadi. Ukoliko, pak, trutu ne uspe sparivanje, što je mnogo verovatnije, pošto na 40 000 muških pčela najviše 40 dobija za to priliku, neuspeh u seksualnoj borbi za kraljicu plaća krajem avgusta. U takozvanom istrebljivanju trutova, pčele radilice, njihove sopstvene sestre, izbacuju ih sa mesta za hranjenje, i iz košnice. Tako muški deo pčelinje populacije umire od gladi. Katkad, pošto od njih nema koristi, radilice ih izujedaju do smrti.

Kraljica nije zauvek pažena ni mažena. Kad je istrošena, bolesna ili bilo kako problematična, sopstvene ćerke je mučki ubijaju.

Priroda nije naročito izdašna u romantici, ljubavi i porodičnoj sreći. Na primer, ljubavnom životu mnogih hermafrodita pripisuje se bestijalnost, jer ova mešovita bića, pola žensko – pola muško, ne prekidaju sa uzajamnim seksualnim nasiljem. Tako banana-puž iz šuma severne Amerike, s vremena na vreme, svojim partnerima odgriza penis, onako, što bi rekli Francuzi, apres sex.

Seksualni akt između australijskih crvenoleđnih paukova izleda još varvarskije. Mužjak koji je sto puta manji od svoje založnice uspeva da je na brzinu uveže vlaknima paučine, a potom se upušta u sumnjiv juriš na očekivano zadovoljstvo, ali za vreme akta obično biva pojeden.

Krvava svetkovina nagona sa nasiljem, kao uvodom, započela je pre jedne ili dve milijarde godina, a po jednoj ne naročito romantičnoj teoriji, na početku seksualnog razmnožavanja beše i kanibalizam.

Pored pitanja kako i kad, naučnici razmatraju jedan sasvim drugi problem: čemu sve to? Zbog čega je seks, uopšte, i bio potreban prirodi? I još važnije, zbog čega se taj složen i zametan način razmnožavanja tako uspešno rasprostro da je najmanje 99,9 odsto svih životinja danas muško ili žensko. Najzad, zar ne funkcioniše dobro mnogo manje zahtevno bespolno razmnožavanje čiji potomci, po sebi, nisu loši. Neke majušne kreature iz vode žive više od 80 miliona godina u idili majki i kćeri, u večitoj seksualnoj nevinosti, jer muški članovi ne postoje. Danas se širom sveta razmnožava oko 300 vrsta životinja bez ikakvog traga seksa.

Među kičmenjacima najviše je reptila koji se umnožavaju bez učešća muškog pola: otprilike, 30 vrsta guštera, mada ovo katkad uspeva i ćurkama.

U principu, čak i jajne ćelije daleko razvijenijih sisara imaju sposobnost razvoja u novo biće bez prethodne oplodnje, što je, u najmanju ruku, već dokazano laboratorijski. Pre nekoliko nedelja, naučnici Instituta Rozlin u Škotskoj, mestu rođenja klonirane ovce Doli, ponovo su izazvali pažnju javnosti: stimulišući jajne ćelije električnom strujom, uspeli su da provociraju njihovo deljenje i da stvore embrion od 50 ćelija, pri čemu nije korišćen ni jedan jedini spermatozoid.

LJudska seksualnost ulazi u sklop kompleta svih naslednih osobina i naslednih informacija smeštenih u genima, koji omogućavaju telu normalan život, počev od stvaranja sopstvenih tkiva i organa, dok je plod u materici, pa preko njihovog obnavljanja i održavanja, do obnavljanja svoje vrste, tj. stvaranja potomstva.

Komplet ljudskih gena spakovan je u 23 odvojena para hromozoma kojih ima u svakoj od sto milijardi ćelija u ljudskom organizmu. Od njih, dvadeset dva para su zadužena za sve što je potrebno životu, osim za seks. U dvadeset trećem paru hromozoma nalazi se ono što određuje kome polu neko pripada. Ako se vaš 23. par sastoji od dva Y hromozoma, onda ste žensko, a ako imate jedan Y, a drugi Y, onda ste muško, zbog toga što Y hromozom određuje vrstu pola. No, ono što zbunjuje i do sada nije razjašnjeno, jeste stalna tendencija smanjenja muškog, tj. Yhromozoma. U proteklih 300 miliona godina, hromozom Y je smanjio svoje dimenzije za dve trećine i, uz to, nastavlja sa istom tendencijom, budući da je izgubio sposobnost regeneracije. Za razliku od žena koje u svojim ćelijama nose dva vitalna Y hromozoma koji su identični i koji mogu da pomognu jedan drugom za slučaj mutacije i oštećenja genoma u hromozomu, muškarac nema kopiju Y hromozoma i zbog toga je nosilac većine genetskih grešaka. Pored ostalog, muške bebe umiru češće (za ljudsku populaciju, u prvoj godini života na 100 umrlih ženskih beba umire 126 muških), muškarci završavaju život u proseku šest godina ranije nego žene, svaki 12. muškarac ima problema sa prepoznavanjem crvene i zelene boje za razliku od svake 100. žene, dva puta češće mucaju od žena, alkoholizmu su dva puta skloniji od žena, a hemofilija se javlja isključivo među muškarčićima.

Iako je sasvim izvesno da dvopolnost u principu nije neophodna, priroda se pobrinula da već više miliona godina mužjaci budu nezamenljivi. Zašto? To je pitanje svih neodgovorenih pitanja. Osnov trijumfalne pobede seksualnosti sada je jasniji i praktično je u naučničkim rukama. “Problem” je rešen, tvrdi belgijski evolucioni biolog Niko Mihils, koji trenutno radi na Univerzitetu Tibingen u Nemačkoj.

Zapravo, tri su prednosti nagona dva različita pola. Oni deluju na više raznovrsnih načina tako da je seks postao najbolji metod razmnožavanja na svetu:

Seks čuva zdravlje

Seks održava neokrnjenim nasledni materijal

Seksualnim razmnožavanjem začinje se najbolji mogući podmladak.

Bez obzira na kompleksnost i prednosti seksualnosti, koje su pomogle njenom trijumfu, jedno je pouzdano: polovi i seks vladaju svetom, a nagon je sve. Nevinost, tj. neiskorišćenost pola, bar kako je pisao britanski pisac Oldos Haksli, jeste najneprirodnija od svih seksualnih perverzija.

Seks je tokom miliona godina postao genetički motor koji je iz generacije u generaciju optimizovao i specijalizovao organizme do najsitnijih detalja.

Nagonska prisila za pronalaženjem partnera i njegovim zavođenjem, jedna je od najvećih moći evolucije, bar tako misli biolog Olivija Yudstoun, sa Imperijalnog koleya u Londonu i pisac poučne i vickaste knjige o ljubavnom životu faune. Verovatno ništa drugo u životu ne izaziva tako ekstatičnu raznovrsnost taktika i borbi za partnera, ali i iznenađujuću ponudu ophođenja i samoreklamiranja.

Bez seksa nema mirisa ruža, cvetova magnolija ni pesme ševa – svu raskoš i bogatstvo svet duguje potrebi pronalaženja partnera suprotnog pola. Bez seksa, u čistom celibatu, život bi stao. “Biljne vaši i maslačci umnožavali bi se, doduše, i nadalje, mukotrpno, ali se ne bi stvarala kraljevstva, niti bi se dizale katedrale”, piše Mat Ridli, britanski pisac, zaokupljen isključivo naučnom problematikom (reč je o bivšem izdavaču naučne literature i dopisniku časopisa The Economist iz Vašingtona. Pored knjiga Crvena kraljica i Poreklo vrline, pisac je i bestselera Genom koji je u odličnom prevodu gospođe Gordane Matić, 2001. objavio beogradski Plato, prim. prev.). Čovek, onakav kakav je, bio bi, sam po sebi, nezamisliv, kao ni slikarstvo, muzika, porše kejenes, zlatni lančići, damski časopisi i Manolo Blaniks.

Pobednički pohod nagona, velikog paradoksa evolucije, nastao je i pored tri razloga koji ga obesmišljavaju.

Seks razvodnjava sopstvene gene. Potomstvo nasleđuje jednu polovinu gena od majke, a drugu od oca. Ovo je suprotno osnovnom zakonu evolucione biologije po kome sva živa stvorenja teže ka potpunom prenošenju sopstvenih naslednih karakteristika na buduća pokolenja.

Seks je opasnost za preživljavanje. U početku, kad su organizmi morali samo opstati, nasledni materijal je bio optimizovan samo za preživljavanje, inače u evoluciji ne bi daleko dogurao. Putem seksa geni se mešaju s nepredvidivim ishodom.

Seks je skup. Velika zagonetka za evolucione biologe, mala je tablica množenja za seksualnost: shodno jednostavnom računanju, pojava drugog pola, dakle mužjaka kao davaoca spermatozoida, besmislena je sa ekonomskog stanovišta – muškarci ne rađaju.

Dva predstavnika neke aseksualne vrste proizvode u jednom navratu dvostruko više potomaka od roditelja različitih polova. Biolozi govore o dvostrukoj ceni seksualnosti. Kao model, potomci jedinog aseksualnog puža, mogli bi za manje od 50 generacija nadmašiti i potpuno zameniti potomke koji bi nastali iz jednog miliona primeraka dvopolnih puževa.

“Utoliko je više iznenađujuće da je priroda sebi dozvolila tako bizarni pronalazak kao što je muškost”, pisao je jednom prilikom Vilijem Hamilton, britanski evolucioni biolog, dodavši da se “priroda, inače, ponaša kao veliki kapitalista koji investiciju sa lošim profitom smesta odbacuje”.

Prvi je bio poznati biolog, Yon Mejnard Smit, koji je još sedamdesetih godina postavio bolno pitanje: zbog čega, uopšte, opstaju mužjaci? Čak i kad se moralo priznati da je seks čisto razmetanje, ostalo je pitanje o prednosti koju on uvek ima u razmnožavanju. Osnovna zamisao i sve ideje koje bi rešile ovo pitanje glase: nova bića koja se razlikuju od roditelja bolje su naoružana za borbu protiv opasnosti koje ih očekuju u životu. Samo se seksualnim putem mogu potomcima preneti osobine koje im omogućavaju da budu bolji od roditelja.

Rešenje velike evoluciono-biološke zagonetke moglo bi se naći u tzv. hipotezi crvene kraljice, tj. ličnosti iz poznate knjige za decu “Alisa u zemlji čuda”. Kraljica zahteva od Alise da trči brzo, a na devojčicino čuđenje zbog čega i pored postignute brzine ne ide napred, ova odgovara: “Ovde moraš trčati brzo, koliko god te noge nose, ukoliko želiš da ostaneš na istom mestu.” To znači da se život stalno menja i da se samo tako ostaje tu gde jeste – u životu. Ko zaostane, već je izgubio bitku od smrtonosnih protivnika u trci – od parazita. Armije crva, bakterija i virusa, čim bi osetili bića koja su klonirana i identična roditeljima, sa istim slabim tačkama, uništili bi ih, kao i celu populaciju, za tren oka.

SIDA i, recimo, ptičji grip, mogli bi da istrebe skoro sve stanovništvo, ali bi, ipak, seksualna razmena gena i neka njihova kombinacija, kad-tad, stvorili prepreku koju virus ne bi mogao preskočiti.

Drama aseksualnih, koji se masovno razmnožavaju, sastoji se u kratkoći života. U proseku, bića u celibatu nestaju sa Zemlje posle 12 ili 40 miliona godina, što je u evolucionim razmerama prekratko vreme.

Bića kojima je priroda propisala seksualni način razmnožavanja, imaju prednost izbora partnera, tražeći uvek najjačeg i najlepšeg mužjaka ili najzdraviju i najlepšu ženku. Na taj način, trebalo bi da se dobije optimizacija genetičkog materijala, tj. kombinacija najboljih osobina suprotnih polova. Pravilan izbor partnera, po svemu sudeći, jeste odlučujući faktor koji je učinio seks pretežnom strategijom razmnožavanja. Da nije tako, ne bi se dugo i mukotrpno tražio željeni partner. Da li će u potrazi za misterom ili mis perfekcije glavnu ulogu imati poj potencijalnog ljubavnika, veličina i širina njegovih rogova, crvene tačke po stomaku ili kratko i jako telo i šta je za potencijalnu mladu ili mladoženju naročito seksi i privlačno, do beskraja je promenljivo.

Da bi se dopala suprotnom polu, mnoga bića pribegavaju raznim trikovima, pa čak sebe izlažu i nepogodnostima koje im otežavaju život. Tako afrički dugorepi pevac zvani vida, za sobom vuče rep duži od pola metra, samo da bi pred ženkom izveo dostojan shonj. Ptičica teška 50 grama zbog ogromnog repa morala je investirati i u nepotrebno velika krila da bi uopšte mogla da leti. Ali, sve je to malo u poređenju sa datom mogućnosti prenošenja poruke dami, pokazivanjem lepog i dugačkog repa. Poruka je, u stvari, odgovor na njeno pitanje: da li ću s njim imati dovoljno zdravih naslednika? Dugačak i šaren rep je očigledna garancija, čak i za gomilu unuka.

Nijedna druga spoljašnja odlika u životinjskom svetu ne govori o kvalitetu gena kao što je telesna simetrija. Na ovo, prosto, padaju svi – od čavke, škorpiona i jelena, pa do čoveka. Nikakvo čudo. Obostrana jednakost mase teško se postiže u embrionalnom razvoju jer glad i bolesti, s kojima imunološki sistem teško izlazi na kraj, utiču na simetriju. Shodno tome, jednakost obeju polovina telesne mase ukazuje na perfektnog partnera za parenje. Jeleni sa haremom oko sebe nemaju samo najveće rogove nego su ovi i potpuno simetrični. Zrikavci, na primer, biraju mužjake koji najlepše zriču jer lepa pesma može nastati samo ukoliko su organi za stvaranje zvuka potpuno simetrični.

Priroda je iznašla načine kojima kandidati željni parenja mogu proveriti kvalitet imunološkog sistema nekog od onih koji se okolo vrzmaju u očekivanju poziva za pružanje usluga. Od partnera se, po pravilu, očekuje posedovanje jednog potpuno različitog kompleksa gena od sopstvenog. Taj kompleks zvani MHC odlučujući je u odbrani od infektivnih napadača, ali se po strukturi i sastavu razlikuje od jedinke do jedinke.(MHC je skraćenica od Major Hytocompatibility Complex, odnosno, glavnog kompleksa tkivne podudarnosti, a nalazi sa ne 6. hromozomu. Odgovoran je za imunitet, tj. sposobnost prepoznavanja bolesti i odbrane od njih. Sastoji se od 128 gena i 96 neaktivnih pseudogena. Dva organizma bez srodstva pokazuju najmanje 10 odsto imunoloških razlika, za razliku od jedan odsto genetičkih. Zbog toga je pre transplantacije organa neophodno utvrditi tkivnu podudarnost, na osnovu MHC, prim.prev.). Kombinacija dva sistema genetičkih kompleksa je poželjna, jer se tako mladom naraštaju pojačavaju odbrambene sposobnosti. Do sada je beskrajno mnogo puta eksperimentalno dokazano da u praznoj prostoriji žene nepogrešivo biraju stolicu na kojoj je, malo pre toga, sedeo muškarac sa apsolutno različitim kompleksom MHC. Ako, kao radoznalac, zamolite četiri muškarca i dve žene da dve noći nose pamučne majice bez dezodoransa i parfema i da vam onda daju te majice, bili biste ismejani kao nastrani. Ali ako biste zamolili 121 muškarca i ženu da pomirišu pazuho tih majica i rangiraju ih prema privlačnosti mirisa, bili biste smatrani, blago rečeno, ekscentričnim. No, pravi naučnici nisu lako zbunjivi. Rezultat baš takvog eksperimenta Klausa Vederkinda i Sandre Furi bio je da ljudi i žene više vole miris tela osoba suprotnog pola koje se genetički najviše razlikuju od njih samih. Vederkind i Furijeva ispitivali su, odranije, gene kompleksa MHC na hromozomu 6, a to su geni koji imaju veze sa individualnom specifičnošću i sposobnošću prepoznavanja parazita od strane imunološkog sistema. Inače, ti geni su poznati po čestoj i neizmernoj promenljivosti. Ako je ženka miša među potpuno jednakim miševima, ona će odabrati da se pari sa mužjakom koji ima potpuno drugačije gene, tj. kompleks MHC, od njenih, što utvrđuje njušeći njegovu mokraću. To otkriće iz 1997. godine upozorilo je Vederkinda i Furijevu da smo i mi, takođe, mogli zadržati sličnu sposobnost izbora partnera na osnovu njihovih gena. Samo žene koje su uzimale kontraceptivna sredstva nisu dale jasan prioritet različitim MHC kompleksima MHC gena, na osnovu mirisa majica prožetih muškim znojem i mirisima. To je zbog toga što kontraceptivna sredstva utiču na čulo mirisa i otupljuju mu oštrinu. Vederkind i Furijeva su u tekstu publikovanom u “Radovima Kraljevskog društva u Londonu” 1997. godine, napisali: “Niko nema miris koji je za sve dobar, sve zavisi ko koga miriše.” Ova istina važi podjednako za sva živa stvorenja na Zemlji. Investicije u šareno perje, simetrične rogove, lep i dobro čujni poj, dobro skrojeno odelo i skupe cipele, izgledaju beznačajne u poređenju sa žrtvama koje neki mužjaci moraju podneti da bi svoj nasledni materijal uneli u izabranu ženku. Najmanje 80 vrsta mužjaka opredelilo se za dobrovoljnu smrt kao cenu seksualnog čina. Škorpioni, komarci i ženke pauka imaju reputaciju ubica svojih ljubavnika ali su i kanibali. Suprotno zlom glasu koji uživa bogomoljka kao notorni otkidač glava svojih milosnika, u stvarnom životu je znatno miroljubivija nego što se veruje, a glave mužjaka zaokupljenih seksom, otkida i proždire samo u slučajevima prethodnog gladovanja.

Ali, žrtvovanje života, ma kako to apsurdno zvučalo, za pojedine se isplati. Tako, crvenoleđni pauk, koji je na ženki i čije je telo ona već zagrizla i koje krcka u njenim čeljustima, uspeva da oplodi više jaja i dobiće više potomaka od pauka koji je uspeo da umakne i ne bude prožderan. Kad ženka tokom seksa počne da gustira grickajući partnera, seks se produžava a pauk svoj spermijum luči u većim količinama i prenosi ga u ženku. Bez te tehničke prednosti, teško da bi se ovaj kamikaza probio kroz evoluciju i opstao. Mužjaci drugih vrsta paukova naučili su kako da se tokom seksa odbrane i ne budu pojedeni: ili u razjapljene čeljusti ženke ubacuju majušni komad drveta kojim se sprečava njihovo zatvaranje, a nekad uspevaju da ženku potuno uvežu, u sadomazohističkom maniru, i da se lagodno prepuste čarima seksa bez opasnosti po sopstvenu glavu. No, posmatrači znaju da ženka ume da se izmigolji i da, kako to tradicija nalaže, sažvaće svog mužjaka.

Bez obzira na to da li je reč o vinskoj mušici, čoveku ili morskoj kravi, sukob polova i njihove međusobne borbe smatraju se neizbežnim. Konflikt je kroz evoluciju eskalirao u opšti princip seksualnog razmnožavanja.

Ženki nije dovoljno da samo bude zaskočena, makar se radilo o genetički najboljem mužjaku, jer se ne zna da li je jalov ili nije. Među ljudima, jedan ili dva para od deset, nemaju dece zbog genetičke nekompatibilnosti. Iz sličnog razloga ženka uvek teži ka maksimiranju uspeha u razmnožavanju, tako da prihvata više ljubavnika. Svojevremeno je testom na DNK provereno očinstvo 180 vrsta ptica pevačica. Iako je spolja izgledalo da svi ptičji parovi imaju uzorno bračno ponašanje i iskazuju međusobnu vernost, ispostavilo se da je očekivano očinstvo moglo biti dokazano samo u jednom od deset slučajeva.

Kad se ženka pari sa više od jednog mužjaka, bezdušna snaga evolucije koristi specijalne anatomske alatke kao i ekstremno agresivno i podvaljivačko ophođenje, a sve u svrhu brojnijeg i životno sposobnijeg potomstva.

Kao najvažnija sprava služi penis koji svojom dužinom obezbeđuje dostavljanje spermijuma na željeno i pravo mesto, odakle će sigurno oploditi jajnu ćeliju. Međutim, što se tiče ptičjih ženki, one same odlučuju čiju će spermu koristiti, tako da je penetracija, što se tiče ptica, eliminisana. Izuzeci su retki, a među njima su labudovi i gusani koji poseduju falus. Sve ostale ptice moraju svoj zadnji otvor – kloaku, priljubiti uz onu ženkinu. Tim, tzv. poljupcem kloaka (Kloakenkuss), ženki se omogućava usisavanje željene količine semene tečnosti.

Bivolac, jedna afrička vrsta ptica, čije se ženke ističu promiskuitetom, da bi sam oplodio svoju izabranicu, razvio je rafinirane protivmere: on poseduje lažni penis, u suštini, štapičasti tkivni izraštaj, koji ne sprovodi spermatozoide ali odlično služi za polučasovno nadraživanje. Istraživači smatraju da obezbeđivanje dugotrajnog zadovoljstva uverava ženku da je najbolje iskoristiti spermu tog prilježnog ljubavnika.

Patak je manje delikatan i koristi znanja anatomije patkine kloake, koja mu govore da ova uvek koristi spermu poslednjeg davaoca. Ukoliko svoju patku uhvati in flagranti, bez oklevanja naskače jer ne želi nikakva kasnija iznenađenja.

Problem sa ženkama koje vole da vrdaju, primati, uključujući Homo sapiensa, rešili su kroz evoluciju, poboljšavajući svoj učinak: što je ženka više promiskuitetna, to su mošnice i testisi veći, a više se proizvodi i semene tečnosti. Osim toga, primati raspolažu jednim proteinom koji čini spermu tečnijom. Međutim u šimpanza čije su ženke poznate po lakoći menjanja partnera (u proseku, osam ljubavnika po ciklusu), protein je mutirao, tako da lepljivi ejakulat praktično začepljuje vaginu čime je put konkurentovim spermatozoidima, praktično, zatvoren. Sperma čestitog gorile je tečna, a čovekova je po gustini negde između šimpanzove i goriline, što pruža mogućnost donošenja zaključka o verovatnom stepenu ženskog promiskuiteta.

Kopulacija protiv volje ženke nije retkost; zna se da su joj skloni jastog, katkad kornjača, mnoge ptice, slepi miševi i primati. Za razliku od goropadnog ponašanja u svetu dvopolnih životinja, ali i između žena i muškaraca, u svetu hermafrodita bi za očekivanje bilo miroljubivije pristupanje problemima. Najzad, zar nisu oba pola u jednom telu koje se, u slučaju nevolje može i samooploditi.

Prednost hermafrodita je jednom prilikom opisao Vudi Alen rekavši u jednom drugom konteksu, da “biseksualitet automatski udvostručava izglede tokom randevua subotom uveče”. Drugačije rečeno, svako može sa svakim. Recimo, morski zečevi, tj. braonkasti puževi, često se sreću i priređuju višednevne seksualne orgije, držeći se u nekoj vrsti seksualnog niza u kome je svako spreda muško, a pozadi žensko.

Inače, između 10 i 15 odsto životinja jesu hermafroditi. Možemo se zapitati: zbog čega se princip dvopolnosti nije najbolje probio i zbog čega nismo svi hermafroditi? Nema reptila, amfibije, ptice, a ni sisara, koji su u statusu hermafroditizma. Viši oblici živih bića, teško bi mogli sakupiti sve kompleksne mutacije koje bi bile neophodne za postojanje dva pola u jednom istom telu.

Hermafroditi su u praktikovanju seksa, ističu biolozi, najveći varvari u životinjskom carstvu. Ono što oni smatraju prihvatljivim tokom parenja, to ni u snu ne bi moglo prihvatiti bilo koje biće sa razdvojenim polovima.

Kad se sretnu dva crva – hermafrodita, spremna za parenje, staju jedan naspram drugog i prikazuju penise koji kao mačevi izlaze iz trbuha. Dok igraju jedan oko drugoga, savijajući se i izdužujući se, njihova tela lepršaju kao plavo obrubljeni ogrtači musketara. Ko prvi ubode onog drugog, odmah ga oplodi i povlači se u brzom tempu. To je strategija poznata kao hit and run, što bi se reklo,

“udri i beži”.

Ovo su za ljudska shvatanja izvitoperene situacije, ali za evoluciju ništa ne znače ljudske norme, pristojnost i dobro držanje. Mnogi prirodnjaci, pišući o prirodi i životinjskom svetu, imali su u vidu ljudske običaje i ljudske norme. Ovo nisu uspevali izbeći ni najtrezveniji naučnici. Čarls Darvin i mnogi sledbenici, smatrali su da je žensko biće po prirodi verno i nevino stvorenje – ko bi od naučnika-muškaraca prihvatio da bi njegova sopstvena supruga mogla biti deo divljih i neprikladnih afera.

Uprkos ubedljivim naučnim dokazima, mnogi predstavnici crkve i konzervativci ne prihvataju stvarnost. Oni koriste svaku priliku da monogamiju i porodičnu idilu dignu u nebeske visine kao najviši cilj kome streme božja stvorenja na Zemlji. Postoji dirljiva melodrama, tj. dokumentarni film “Putovanje pingvina”, francuskog režisera filmova o životinjama Lika Žakea. Film je u Americi postao događaj sezone, a od prošle nedelje pojavio se i u Evropi.

Pingvini su u kič-maniru prikazani kao ljudi i bračni drugovi, koji su živote stavili u službu mladunčića. Režiser je, preko mere, svakoj od ptica podario glas kojim se izgovaraju rečenice kao ova: “ Mi smo se jedno drugome zakleli na ljubav!”

LJubav? U slobodnoj prirodi istina je drugačija. Ako su pingvini onakvi kao što su prikazani, “onda je Liz Tejlor doživotna monogamistkinja”, komentariše britanski Sundy Times opskurna tumačenja njihovog načina života od strane nekih američkih propovednika i zaštitnika čovekove sredine. Međutim, Boris Kulik, okeanski zoolog, objašnjava da “svake godine najmanje 85 odsto kraljevskih pingvina prekida svoju ‘vezu’ i pronalazi novog partnera ili partnerku”.

Ukoliko, pak, ljubavnik jednog dana zakasni pri povratku sa putovanja tokom koga se dobro nahranio, može se ispostaviti da je stigao prekasno. Ženka često odabere novog saputnika. Peh. Nema romantike.

Kao roditelji, pingvini ostaju sa decom samo dok su na ledenoj ploči koja puca u pravo vreme. U suprotnom, oni bez oklevanja napuštaju mlade spasavajući sopstveni život.Za klerikalne obožavaoce pingvina kao uzora porodičnog života, ispalo je nezgodno što u stvarnosti pingvini često formiraju bračnu zajednicu sa partnerom istog pola dok je ženka poznata po prostituciji, budući da često nudi seksualne usluge u zamenu za dragocene grančice kojima formira gnezdo.

U prirodi su sve vrste igara dozvoljene. Ekstaza i agonija čine čvrst životni repertoar u životinjskom carstvu. U tom kolopletu prepunom fantazije, o perverziji, tj. izopačenosti, ne može biti govora. Priroda ne zna šta je moral – a u seksu pogotovo.

Der Spiegel

Preveo i priredio M. B. Đorđević