Žena iz senke

Jedna od naših najboljih glumica Anica Dobra ponovo je, posle duže pauze, prisutna u domaćem filmu. Odmah posle “Ivkove slave” koja se trenutno prikazuje u bioskopima, ove jeseni je u Novom Sadu počela snimanje filma “Senka” u režiji Miloša Jovanovića. Igra glavnu ulogu, gospođu Milevu Marić–Ajnštajn. Prvih osam dana snimanja promo trejlera i prvih kadrova obavljeno je od 7. do 14. novembra. Snimane su, uglavnom, scene poslednjih dana Milevinog života tako da je Anica Dobra veliko vreme provodila pod (izvrsnom) maskom majstora iz Nemačke Roberta Rebela koji je od nje stvorio ženu staru sedamdeset i tri godine: to zaista deluje fascinantno! Iako smo mogli da zavirimo na snimanje, naravno da filmska ekipa te scene i fotografije čuva kao ekskluzivu.

I dok smo razgovarale u pauzi snimanja, pred nama je bila starica koju sasvim sigurno niko ne bi prepoznao. Za NIN Anica Dobra kaže: “Snimanje filma 'Senka' za sada prati prijatna atmosfera. Da kažem, jedna tiha atmosfera. Ova prva snimanja smo radili malo u zaveri. Tako nekako izgleda jer smo sklonjeni u petrovaradinskim zidinama i smešteni u vojnoj bolnici, pa se uvek ima utisak tišine i mira. Ovde kao da je vreme stalo, mi smo potpuno ušli u naš film i to je nešto što je jako dobro. Bez obzira kakav život bude imao ovaj projekat, a i u kakvom pravcu bude dalje otišao moj život, za mene je ovaj film užasno značajan i sigurno će predstavljati važnu tačku u mom glumačkom životu. Znači, imam osećaj da se nalazim u jednom vrlo važnom projektu.”

Koliko su vam naporna i iscrpljujuća ova snimanja pod maskom koja se stavlja i skida po nekoliko sati?

- Ne bih želela uopšte da se naglašava sve to što je naporno. Činjenica je da ovo jeste dosta zahtevna maska, ali je činjenica da ona nama nudi nešto što nikako ne može da se dočara glumom. Činjenica je da je u prvim danima snimanja bilo potrebno sedeti pet sati da bi se napravila maska i dva sata da bi se skinula, ali smo poslednjih dana to sveli na nekih razumnih tri sata. Činjenica je takođe da, naravno, jesam premorena jer spavam samo pet sati dnevno. Ali, sve to nije suština. Ne smatram da zbog toga imam neke velike zasluge, već verujem da sam privilegovana što mogu da budem u situaciji da istrpim sve ovo zarad jednog filma u koji verujem i koji sam svim srcem želela da radim. Tako da to jeste jedan težak deo snimanja ali, s druge strane, svaki film je naporan. Ne bih rekla da je ovo nešto najnapornije što sam radila. Mnogo je napornije zaplakati u filmu, ili čak smejati se, ili pokriti uopšte neke emocije... To je za mene mnogo komplikovanija, suštinskija i bitnija stvar. Tako da ja uzimam sve ovo vrlo zdravo za gotovo. To je tako, to smo tako hteli, i prosto treba da budemo zadovoljni što smo to i dobili. Dok se radi film, za mene na nekom kreativnom nivou ne postoji kategorija umora i da nešto ne može. Takva razmažena stanja dolaze uvek kasnije.

Šta vas je pre svega opredelilo da prihvatite ovu ulogu? Da li to što je ovo ipak uloga koja se dobija jednom u životu ili je to priča koja će Milevu doneti u drugačijem svetlu nego što je predstavljana do sada?

- Nisam ja mnogo znala kako je Mileva predstavljena. O njoj sam znala pre ovog filma kao svaki srednje obrazovani građanin. Ali oko imena Mileve Marić-Ajnštajn naravno da postoji određena magija, postoji neka fama, harizma. I to je ono na šta automatski, instinktivno i stomakom svaki glumac reaguje. Verujem da bi svaka moja koleginica odmah odlučila isto što i ja. Da želi da proba. Tek kasnije dolazi to istraživanje i opravdanje da li je ona zaslužno stekla da se o njoj priča sa velikim poštovanjem i interesovanjem i naravno tu se dolazi i do mnogih drugih sitnica i činjenica koje možda širokoj javnosti nisu poznate, a koje teraju svakog ko se bavi njome da je jako zavoli. Mi ćemo najiskrenije i najdublje probati da dočaramo ono što mislimo da je Mileva. Ona nije samo godina rođenja, podatak kada je rodila decu, kada je umrlo njeno dete, kada se desilo ovo ili ono. Mileva je bila čovek od krvi i mesa. Bila je specifična žena i tu njenu ambiciju i želju za životom, moć koju je imala, treba jednostavno dočarati, ostvariti.

Dosta radite u Nemačkoj, posebno poslednjih godina. Koliko se razlikuju uslovi snimanja filma i sve što prati produkciju tamo i ovde?

- Praviti poređenje filmova, kao i raznih uloga, za mene ništa ne znači. Svaki novi film je moja priča, bez obzira gde ga radim. Svaki novi film je moja sudbina iznova u kojoj ja pokušavam da ubacim sve što mogu i koliko sam sposobna. Osnovna razlika tiče se količine novca koja krstari produkcijom. Međutim, svaka produkcija je za sebe i specifična, i nova, i drugačija, a ja sam tu da budem fleksibilna i da se prilagodim. Posao je za mene uvek isti, čak bih generalno rekla da to važi uopšte za posao i na filmu i u pozorištu a kamoli upoređujući posao na jednom ili drugom filmu. Rad kao rad za glumca je uvek isti.

Pored vašeg talenta i uspeha u glumi, za vas se uvek vezuje i veliki profesionalizam u radu koji mnoge vaše kolege ovde nemaju. Da li je to uvek bilo tako ili ste i vi naučeni na vrhunski profesionalizam radeći dosta u inostranstvu?

- Pitam se uvek šta znači biti profesionalac. Dolaziti na posao na vreme, ne priznati napore i umor, biti kolegijalan, odustajati od doručaka, ručka, večere zarad toga da se spasi svetlo koje još postoji i da se požuri, znati dobro tekst, znati kolegu, biti dobro pripremljen, i tome slično. To su sve te neke stvari koje spadaju u profesionalizam. Ali, nažalost, ili na sreću, suština glumačkog posla je neka druga. Suština je da se pređe rampa, da se pokaže ono nešto drugo i da se zaboravi da je taj neko ko se gleda na platnu glumac nego da se poveruje u to što on radi. Hoću time da kažem da postoji mnogo, mnogo odličnih glumaca za koje se kaže da su privatno jako teški. Bez obzira što su voljeni, dobro prihvaćeni, rado gledani i još radije pozivani. Tako da ne znam da li mi taj profesionalizam pomaže ili odmaže i ne želim uopšte da on bude odlučujući za posao koji radim. Pre bih rekla da je to nešto što duboko čuči u meni. Čak nije ni naučeno, ni stečeno, to nosim genetski u sebi. Da nisam glumica, bila bih sigurno fantastičan organizator. Ne bih se usudila da kažem da posedujem glumački talenat, ali bih se usudila da kažem da posedujem organizatorski talenat.

Zašto se ne usuđujete da priznate da posedujete glumački talenat?

- Zato što su to za mene uvek neki magični momenti. To su momenti kad ja ponekad gledam neki svoj film i zaboravim da gledam sebe. Poverujem u sve. Isto tako verujem da u tom trenutku to oseti i publika koja gleda film ili predstavu, potpuno je svejedno. Ali poštujem talenat i ne bih da ga rabim. Smatram da ga treba čuvati u zaveri i da se ne treba razmetati njime. Treba biti zahvalan i treba biti svestan da – ako ga imaš – moraš da ga čuvaš i razvijaš. Stalno se treba razvijati dalje i dalje. Ima ona stara priča da neko ko me ne vidi deset godina, kada me sretne, kaže “ista si kao pre deset godina” i ne sluteći da to nosi u sebi laganu uvredu jer ja uopšte ne želim da stagniram i ne želim da budem ista. Smatram da kretati se znači ići dalje, razvijati se i, zapravo, ići ukorak sa vremenom.

Odavde odmah odlazite u Južnu Afriku na snimanje jednog nemačkog filma. Šta vas tamo čeka?

- Čeka me potpuno drugačija filmska priča, potpuno drugi svet, potpuno druga atmosfera, potpuno druga klima, sve potpuno drugačije. Nisam htela da opterećujem ekipu da ću odmah sutradan nakon poslednjeg dana snimanja da putujem u Afriku niti tamo želim da opterećujem ekipu da sam došla direktno sa snimanja. To je iskustvo koje će ostati lično moje i koje ću podeliti samo sa svojom porodicom. A kad sve to završim, onda dolazi faza lenstvovanja u kojoj takođe mogu da uživam s mnogo talenta.

Sonja Prodanović Mesaroš

LJubav koja je promenila svet Prva klapa filma “Senka” koji se radi po scenariju Aleksandre Pleskonjić-Ilić pala je u Kisačkoj ulici broj 11 ispred kuće u kojoj je Mileva Marić-Ajnštajn nekada živela. U prvom delu snimanja rađeno je na lokacijama u Dunavskom parku, Petrovaradinskoj tvrđavi, Sremskim Karlovcima i najveći deo u Vojnoj bolnici u Petrovaradinu. S obzirom na to da će u filmu biti obuhvaćena sva četiri godišnja doba, ekipa sada čeka zimu i sneg da nastavi snimanje. “Senka”, čija je premijera planirana za proleće 2007. godine, snima se u produkciji Exit-a i u saradnji s partnerima iz Nemačke, Mađarske, Slovenije i Bosne i Hercegovine, tako da je oko filma okupljena prava međunarodna ekipa. U filmu će se govoriti na nemačkom, srpskom, mađarskom i češkom jeziku. Za ulogu Ajnštajna angažovan je nemački glumac Matijas Švajcheferm, njihove sinove će igrati takođe nemački glumci Jans Harcer i Markus Mihalski, Milevine roditelje igraju Radoje Čupić i Gordana Đurđević-Dimić, a njenu sestru Aleksandra Pleskonjić-Ilić. A film koji je počeo da se radi u godini kada se obeležava stogodišnjica uspostavljanja Ajnštajnove Teorije relativiteta bavi se Milevinim emotivnim životom od najmlađih dana do smrti s akcentom, naravno, na veliku ljubav sa Ajnštajnom. Novosadska glumica Aleksandra Pleskonjić-Ilić koja ovom pričom debituje kao filmski scenarista pratila je takođe prve dane snimanja i za NIN kaže: “ Jako je uzbudljivo kad vidiš neke svoje reči koje su bile samo na papiru da progovore živi glumci. Ja nikad nisam imala to iskustvo jer ranije jesam pisala ali samo za sebe. Mi smo posle prvog filma Miloša Jovanovića žMemož pozvani da konkurišemo na Sandens festivalu u Kaliforniji koji je osnovao Robert Redford. Trebalo je da pošaljemo u vrlo kratkom roku scenario za novi film tako da pretpostavljam da zbog tog kratkog roka niko sa kredibilitetom ozbiljnog i proverenog pisca ne bi hteo to tako brzo da napiše. Međutim, ja sam kao glumica pokušavala da progovorim kroz sve te likove. Bila sam u neku ruku u nekoj vrsti transa i za vrlo kratko vreme sam napisala taj scenario koji je kasnije dobio potvrdu kvaliteta na festivalu scenarija u Majnhajmu gde smo bili pozvani. Na osnovu scenarija su se javili i koproducenti iz Nemačke, Slovenije, Mađarske i to mi je dalo potvrdu da sam bila na pravom putu. U scenariju sam stavila akcenat na ljubavnu priču Mileve i Alberta jer smatram da je to ljubav koja je jednog trenutka promenila svet. Ona je bila genijalni matematičar a on genijalan fizičar i iz takvog spoja snažne ljubavi i velike znatiželje dvoje ljudi koji su bili u toj simbiozi1905. godine ponikli su ti najznačajniji radovi za koje je Ajnštajn dobio kasnije Nobelovu nagradu. Ceo novčani iznos poklonio je Milevi što se može tumačiti kao potvrda njene saradnje. Međutim, ne važem ja ko je kome i koliko pomogao jer u takvom spoju ne možeš to odrediti niti je to bitno. A Mileva je uvek bila žena iz senke. Žena iz patrijarhalne sredine koja je uvek išla tri koraka iza Alberta. U jednoj situaciji bili su na nekom kongresu sa Marijom Kiri koja je išla uporedo sa Albertom i svi su se njoj obraćali kao gospođi Ajnštajn a ne Milevi koja je išla tri koraka iza Alberta.”